Sve pod Titinu kontrolu

Jaša, međamutre, se mečijake me prijatelje. Srećno za zeta za snašku, za prijatelji za svi. Vesele se, hoće da predstave mladu, da stave do znanja da je poštena, čestita

Centar Gornje čaršije. Romska svadba. Kod domaćina dolaze prijatelji na čestitanje. Sa svih strana, i staro i mlado stiska se da vidi radost domaćina i gostiju i oslušne je kroz meke tonove trube Nenada Mladenovića koji se rasipaju ulicom i po okolnim sokacima.
Kolo dugačko, igra se po taktu, njiše u kukovima ravnomerno, muzikanti nemaju vremena da obrišu znoj koji im se sliva niz lice. Na čelu kola smenjuju se iz mladine familije, ali majka je uvek tu da veselo pozdravi, držeći mikrofon u rukama, sve prisutne: „Jaša, međamutre, se mečijake, me prijatelje, me romese em mange.
– To znači: srećno za zeta, za snašku, za prijatelji za svi. Vesele se, hoće da predstave mladu, da stave do znanja da je poštena, čestita, iz dobre kuće. Domaćini su Muharem i Lucika Jašarević – priča Ferko JAŠAREVIĆ.

LUKČE I KOMAD `LEBA

Dok je veselje u glavnoj ulici, u bočnoj Deligradskoj život teče ustaljeno. Krivudav sokak, sa krpljenim asfaltom i otpadnom vodom koja se sliva po sredini, pun je dece koja veselo trčkaraju. Stariji žitelji sede na stoličicama ispred kuća, izborana lica ukazuju na mukotrpan život, a sjaj u očima na iskonski nagon za životom kao darom od Boga.
– Nervira me ova voda u sokaku, dovedoše nam kanalizaciju, vodu, ali nije kao nekad kad beše kaldarma, ulična česma i Beliševski bunar. Tad beše nekako čistije, pa uzmeš komad leba i lukče, izađeš, sedneš na kamen i doručkuješ, pa kad se napiješ vodu iz kanače… eh, to vreme mi fali – priča Staniša IDIĆ.
– More, kad zađe Sunce, ladovina na sve strane, a mi bacimo prostirke i ispolegamo na sokak. Odmaranje, starci spiju, babe puše motan duvan, a mi mladi tih laf, duri šapkanje. I noću, napolje spavanje. Milina, ko ti dava, vetrić ladi, šala, smeška, sirotinjska zabava. Mirno vreme beše, sve pod Titinu kontrolu. A sad čim se izađe iz kuću vrata mora da zatvaraš. Jedino papuče ispred vrata neće da ukradu, valjda ih sramota. Komšiluk nije u pitanju, svi se znamo kao jedna familija smo, ali ima oni koji prođu s levu ruku u džep i odmah odu – nadopunjuje ga Paraskeva DEMIROVIĆ.
Paraskeva s ponosom ističe da je ćerka Šerifa zvanog Kuze, poznatog vranjskog šofera.
– Učio je šoferski zanat kod čuvenog Apostola, išao mu je volan od ruke i među prvim se zaposlio u Jedinstvo. Vozio je kamion, kad prođe svi istrčimo da ga vidimo. Merak je bio, radost za celu familiju, pa tad u Vranje šoferi su mogli da se izbroje na prste – kaže Paraskeva.
Da bi prehranile porodicu, žene su morale da rade u Monopol.
– Eh, pamtim kad se rano sabajle dovikuju i onako bose i polugole krenu na rabotu: Duda, Ana, Saveta, Mena, Lena, Kadira, Djula, Bera, Dena, Čaka, Nefiza i druge. Tada nije bilo mašina, radna snaga je bila potrebna posebno za ručno sortiranje duvana. Radili su i muški u Monopolu, isključivo po magacinima. Svojom vrednoćom isticali su se Use, Fejza Šanko, Stojan i drugi. Dinar je tada bio golem i težak, deca su morala da se prehrane, a bilo ih je kodža, serijska proizvodnja – navodi Paraskeva.
Porodica Alijević poznata je u ulici po Rujdi, u svoje vreme, jednoj od najdebljih Romkinja u Gornjoj čaršiji. Kada bi se u gradu pojavila u šalvarama i nanulama, onako gegajući i održavajući ravnotežu spretnim zamasima ruku kao otkosima, izazivala je pažnju svih, posebno dece. Koliko je samo dece u Vranju, u njeno vreme, koja su imala višak kilograma dobilo nadimak Rujda!?
– Rujda je imala mnogo dece, kad je uhvate za šalvare i počnu da viču: „Daje, isi li maro“ (Mamo, ima li hleba), pamet će joj štukne. Jadna, morala je da radi, čistila je sa kofe poljski nužnici po kuće. A, i tatko joj Elez mnogo se je mučio. Muž joj Fejza je u kasarnu praznio klozeti u buriki i to terao sa konji. Kad bi ušao u menzu pokupio bi ljuske od krompiri i to doneo kući. Skuvamo i jedemo svi, nema drugo – priča Fata ALIJEVIĆ.
Ako spomenete familiju Jašarevića, svi u ulici će vam reći da se ponose njome.
– Otac Feriz bio je poznat šnajder, zanat je učio kod Tornici punih 13 godina. Radio je u zadruzi Sloboda koja se nalazila kod nekadašnjeg Nolita. Radio je sa Duška Špurka, Jocu Gluvču, Uroša i mnogim poznatim šnajderima u tadašnjem Vranju. Šio je i kući, na mašini „singer“ staroj preko 100 godina. Bilo je posla i moglo je da se preživi – priča Alija JAŠAREVIĆ.

BAHTALO, VASILICA

Feriz je bio i odličan muzičar, svirao je tamburu, violinu.
– Bio je član prvog tamburaškog orkestra u Vranju, osnovanog 1934. godine koji je imao nastupe u hotelu Vranje vlasnika Janče Jovanovića Baldžije. Svirao je na maloj tamburici, a sa njim su bili i majstori: Bektaš, na braču, većoj kontra tamburi, Smaja, na velikom basu, Bislim Brica na violini. Otac je danju radio kao šnajder, noću je svirao, prehranjivao je 16 duše u familiju – kaže Alija.
Nasledio je zanat od oca, ali od zanata fajde nema. Mušterija, pravih, ni za lek.
– Ko ima 20 ili 50 evra da sašije nešto ljudski. Tu su Kinezi, sve za pet evra. Kad narod nema pare ne gleda kvalitet. Mašina radi samo za popravke. Za sto grama kafu – navodi Alija.
Ibraimovići su oduvek bili siromašna porodica, nekada su živeli kao užari. Danas se snalaze radeći po Banatu.
– Otac Šefko je radio kao užar u zadruzi koja se nalazila gde je zgrada današnjeg Doma kulture. Radio je kao grebenar, grebao je konoplju, a to je jedan od najtežih poslova. Ljuta prašina jede pluća, tera na piće i više nego što je potrebno. Jedva smo se prehranjivali. Više smo bili gladni nego siti. Danas ništa nije bolje. Kao i uvek – od danas do sutra. Posla nema. Idemo svi u Banat. Spavamo u barake, prljavo svuda, po ceo dan kopamo na njivama kukuruz, soju, šećernu repu… – priča Boško IBRAIMOVIĆ.
S ponosom ističe da je njegov pokojni brat Cvetko Cece bio jedan od najboljih fudbalera Radničkog iz Gornje čaršije. Igrao je i za Mineralca iz Vranjske Banje i Torpedo iz Vranja.
– Boljeg centarhalfa u Vranju nije bilo – tvrdi Boško.
Sokak ima poznate golubare, a jedan od njih je pravi šampion, Peđa Kostić.
– Čuvam visokoletače vrhunske krvi. Moj golub je šampion za 2008. godinu, leteo je osam sati i 16 minuta. Radi se o tekiru kovanu – kaže Kostić.
Među Romima u Gornjoj čaršiji izuzetno je razvijen kult prema praznicima, posebno Djurđevdanu i Vasuljici.
– Vasuljica, koja se pada 14. januara, je naša Nova godina, praznik proslave života na zemlji. Ono što je najbitnije, deca u kući dobijaju nove stvari, cipele, bluze, pantalone. Zato se ona posebno raduju prazniku. Svako domaćinstvo kupuje za sebe ćurke i guske, obavezno neparan broj – počinje priču Stojče KARIMANOVIĆ i nastavlja.
– Sve zavisi ko koliko ima para. Od tri, pa do 13. Kolju se 12. januara, dok ih domaćin sređuje, deca drže upaljene sveće. Sutradan, 13. januara se bese na čengele i ostavljaju na gredama ispred kuće. Kada sat otkuca ponoć, svaka kuća čeka svoga polaznika. On dolazi da čestita praznik, kad uđe u kuću dočekuju ga deca i viču: „Bahtalo, Vasilica“! On im daje novac, a onda se ljubi sa domaćinima i čestita praznik, izgovarajući spremljenu zdravicu.
Vasuljica se kod Roma slavi tri do četiri dana. Sakuplja se familija, odlaze jedni kod drugih na večeru, a glvno jelo su pečene guske i ćurke, varivo ili pilav. Kad su večere, domaćin pusta muziku sa kasetofona.
– Danas, mladi organizuju igranku u OKCE, a poseban doživljaj je Romski bal koji se održava u hotelu Vranje uz muziku, pesmu i igru. Tada se izabere mister i mis i njene pratilje. Svečano je i lepo – kaže Karimanović.

ŠAMAR NA SNAŠKU
– Svaki Rom živi za dan kada će da oženi sina ili uda ćerku. Valjda je tako i kod drugih naroda samo je kod nas izraženije – tako govore žitelji ulice o svadbama, najznačajnijim događajima u njihovom životu.
– Sada je moderno vreme. Kad reši neko da se ženi on odmah dovede snašku kući na spavanje. Pozove se odmah familija, postavlja se meze i piće. Tatko mora da pita sina: „Snajka nije li rešeto»? Kad kaže da nije, nastaje veselje, odmah se ocepi kasetofon do dasku. Krene čestitanje jer nevinost je mnogo bitna za nas, s obzirom da se deca mlada uzimaju. Ne ide da dođe u kuću sa 15 ili 16 godina, a da je nepoštena. Takva teško kuću opravlja – počinje priču o romskim svadbama Ferko JAŠAREVIĆ i nastavlja.
– Ujutru se zove muzika i gočobija počne maljicom da lupa, misliš će iscepi goč. To obaveštava komšiluk i bližu okolinu da je snaška u kuću i da je nevina. Odmah dolazi familija i nastaje veselje. Igra se u dvorište, na ulicu tri do četiri sata. «Veseli se gazda u kuću», viču ljudi.
Onda, po običaju, odlazi brat mladoženjin kod njenih sa blagom rakijom da im saopšti da je njihova ćerka kod njih, da je nevina i da će doći na mirbu. Mirba se obavlja uz čestitanje, muziku i veselje gde prisustvuju familije i poznanici. Dogovaraju se za svadbu koja po novim običajima traje dva dana.
– Prvog dana, ujutru svekrva igra kolo sa sitom u ruci. Dolaze muškarci kod gazdu, on uzima flašu rakije i svi polaze do Belo jagnje
gde ih čeka muzika. Tu se popije, muzika se okiti parama i krene se natrag kući. Kad se vrate, pred kućom ih čekaju žene u šalvarama, okupe se preko 50. Gazda se pozdravlja sa suprugom i gostima i svekrva zavede kolo. Familija je na okupu, veselje traje do uveče kada se postavlja večera. Običaj je da se u kazanu kuva pasulj. Potom se odlazi kod snaške da se stavi kana – kaže Jašarević.
Kana je običaj kada se crvenom bojom snaji mažu delovi nogu, ruku i lica.
– To je običaj, da bude zdrava i rodna. Kada se to završi, vraćaju se kući.
Drugog dana, ide se kod prijatelja oko tri popodne da se uzme snaška jer se ona u međuvremenu vrati kući. Pred kapijom čekaju mladin brat sa društvom i motkama; ako hoćete devojku onda platite. Mladoženja se pogađa i daje novac, zna se mera i pusta se unutra. Posedi se, popije, odigra neko kolo i vraćaju se mladoženjinoj kući. Kad stignu, kod ulazna vrata čeka ih svekrva i pomazuje vrata zejtinom, a snaška briše krpom. To simbolizuje da snaška mora da nasledi domaćinstvo i da vodi računa o njemu. Potom mladoženja uvodi mladu u kuću i opali joj šamar. To simbolizuje da mlada treba da zna ko je gazda u kući i da ga poštuje – prča Ferko.
Kada se ti običaji završe domaćin vodi goste u kafanu ili pod šatorom koji je zakupio.
– Nekada je bilo postavljanje stolova na ulicu, a sada je sve po propisu – šator ili kafana. Isteramo red kako treba i dolikuje – tvrdi Ferko.