Zašto Ćelijski, a ne Vranjski

Otac Justin, za svog ovozemaljskog žitija, odrekao se Vranja i Vranjanaca; iz njegove sadašnje nebeske perspektive, teško da bi tu odluku porekao, s obzirom na ovdašnje nastavljače njegovog lika i dela

Prošloga meseca, Srpska pravoslavna crkva je u svoj kalendar svetitelja uvrstila i oca Justina Popovića (svetovno ime Blagoje), pod imenom sveti Justin Ćelijski. Opšte je mesto da je otac Justin jedan od najpoznatijih i najvećih Vranjanaca, koji je zbog svog kapitalnog teozofskog dela stekao i laskavi nadimak „južna zvezda pravoslavlja“, pa ipak, postavlja se pitanje zašto ava Justin nije „Vranjski“, već „Ćelijski“? Generalno uzevši, verovatno zbog toga što ni on, kao i ostali vranjski velikani, svi do jednoga, nisu živeli, umrli, niti sahranjeni u Vranju, gradu svoga rođenja i mladosti. Vranje danas, novim nazivima ulica i institucija, pokušava naknadnom pameću da ispravi istorijsku nepravdu nanetu ljudima koji su nadaleko proneli njegovo ime.

„ŠKOLSKO“ BOGOSLOVLjE

Na veliki hrišćanski praznik Blagovesti, 7. aprila 1894. godine, rođen je Blagoje Popović; umro je, kao Justin, takođe na Blagovesti, 1979. godine, u manastiru Ćelije pokraj Valjeva, gde je i sahranjen. Otuda ono „Ćelijski“. Jedan od najvećih teologa pravoslavnog hrišćanstva, između ostalog autor „Dogmatike“ (u tri toma), „Žitija svetih“ (u dvanaest tomova), studije „Dostojevski o Evropi i slovenstvu“, arhimandrit, doktor teologije, profesor na Teološkom fakultetu u Beogradu, od 1964. godine nije posetio svoj rodni grad Vranje. Glorifikovan, ali i osporavan, otac Justin je prošao trnovit životni put, a većina njegovih nedaća vezana je za Vranje.
Ono što je možda odredilo životni put oca Justina, i bez čega ne bi bilo ni njegovog ogromnog teološkog dela, bila je, sasvim primereno vranjskoj mitologiji „karasevdaha“, neostvarena ljubav. Tada još Blagoje, kao mladi bogoslov ašikovao je sa lepom Todorom, iz bogate i ugledne familije Avramci. Kada je zaprosio, ona je pristala, ali se isprečilo ono patrijarhalno, „čorbadžijsko“ – Todorin otac, veletrgovac Aleksa Avramac, nije hteo ni da čuje za taj brak: „Ama, ćerko“, govorio je, „kako da te dam za popa? Ajde da je trgovac, ili sudija, ili oficir, ne prečim. Ali, za popa? Ne, ne dam“. I tako se razočarani Blagoje zamonašio, a pravoslavlje je umesto sveštenika, koji bi uvrh glave doterao do protojereja, dobilo Justina, svog velikog tumača i promotera. Za svoje monaško ime odbrao je svetog Justina Filozofa, i tu odrednicu u punoj meri opravdao.
No, tu nisu prestale njegove nevolje. Savremenici ga pamte kao žustrog, prekog čoveka, beskompromisnog polemičara u ime pravoslavne teodiceje, što mu je donelo reputaciju „zilota“, odnosno ekstremnog pravoslavca i svetosavca; pojedini tumači njegovog dela smatraju da je u tome preterivao, pa je njegov borbeni duh uslovio i njegovu dalju golgotu. Otac Justin je, kako kažu svedočenja, bio u latentnom sukobu sa vrhom SPC još od 1927. godine, smatrajući ga isuviše „mlakim“, dok je SPC njegove teorije smatrala samo primerom „školskog bogoslovlja“. Velika rana oca Justina, i možda ono što je izazvalo njegov kasniji odijum prema Evropi i zapadu uopšte, bilo je odbacivanje njegove doktorske teze na univerzitetu u Oksfordu, jer je komisija ocenila da je nekritički prikazivao Dostojevskog i njegovo delo.
Teška iskušenja, međutim, za oca Justina nastupila su krajem Drugog svetskog rata. Sledeći svog učitelja, Nikolaja Velimirovića (takođe nedavno proglašenog za sveca), otac Justin je koketirao sa idejama Dimitrija Ljotića, uz neskriveni antikomunizam. Videvši da „druga postaje sudija“, neposredno pred oslobođenje Beograda 20. oktobra 1944. godine, odeven u prostu monašku mantiju, sa štapom i torbom, odlazi u manastir Poganovo kraj Pirota, gde čeka da prođe prvi žestoki talas „revolucionarne pravde“. To mu je najverovatnije i spasilo život. Ipak, „neko“ ga je tražio, i pronašao. OZNA ga iz Poganova sprovodi u Vranje, i život mu je u opasnosti.

PREĆUTNI BLAGOSLOV

Pa i u takvim okolnostima, pruža svojevrstan otpor; o tome govori podatak, da posle besomučnih saslušanja u OZNI, otac Justin odbija da potpiše zapisnik, zbog toga što je u tekstu reč „bog“ napisana malim slovom. Zapisnik je zbog toga morao da se prekucava, samo da bi ga potpisao, i da bi time dao legitimitet njegovoj fatalnoj osudi, koja se već pripremala. No, neko se iz „nomenklature“ prisetio i njegovih zasluga – naime, u Vranju je 1943. bugarski okupator sproveo veliku raciju u kojoj su pohapšeni komunisti i njihovi simpatizeri. Strpani su u voz, sa odredištem stratište Jajinci, ali otac Justin svojim uticajem interveniše kod ministra u kolaboracionističkoj Nedićevoj vladi, Velibora Jonića, smrtonosni konvoj zaustavlja u Smederevskoj Palanci, i vraća ga u Vranje. Akademik Siniša Stanković, tadašnji predsednik Skupštine Srbije, interveniše kod najviših komunističkih vlasti, s druge strane i patrijarh Gavrilo Dožić, i otac Justin tako izbegava smrtnu kaznu ili tešku robiju. U pratnji operativaca OZNE biva upućen u manastir Ćelije, gde u svojevrsnoj izolaciji provodi ostatak svog života, uz prećutni blagoslov vrha SPC, sa kojim je otac Justin i dalje bio u latentnom sukobu, pre svega zbog raskola sa crkvom u dijaspori i nerešavanja „makedonskog pitanja“.
Ali, ni to nije poslednja gorka čaša koju je otac Justin morao da popije. Njegova porodična kuća, u današnjem naselju „Češalj“, 1964. godine eksproprisana je i srušena. „Ne protivim se“, piše u sudskom zapisniku, „predloženoj eksproprijaciji, mada veoma žalim što se lišavam te moje porodične svetinje sa kojom su vezane sve najviše i najdraže dragocenosti mog života“.
Posle toga, otac Justin nikada više nije došao u Vranje.
-Sreo sam ga – svedoči profesor dr Momčilo Zlatanović – 1968. ili `69. godine, na uskoj stazi koja je vodila od Ristovca ka manastiru Prohor Pčinjski. Išao je žustrim korakom, mantija je lepršala oko njega. Uljudno sam mu se obratio, i započeli smo dijalog, pošto smo išli u istom pravcu. Bio je veoma energičan, čak i prek u razgovoru, ali smo ubrzo uspostavili komunikaciju. Išao je u manastir, jer je tamo bio zavetovan, i dolazio svake godine. Kad sam ga upitao za Vranje, ogorčeno je rekao: „Nikada više moja noga tamo neće kročiti. Pa i kad putujem vozom, od Vranjske Banje do Ristovca gledam na suprotnu stranu od Vranja“!
Nije ni čudo – ocu Justinu je osim porodične kuće oduzeto i imanje u selu Trebešinje i, čak, zloupotrebom sumnjivih rodbinskih veza, uzurpirano mu je i porodično groblje.
I sada, zašto Ćelijski, a ne Vranjski? Kuća oca Justina je ponovo podignuta, ambiciozno zamišljena kao svepravoslavni centar, sa bogatim duhovnim i kulturnim sadržajima; pa ipak, tamo se još uvek ništa ne dešava. Učiteljski fakultet u Vranju odabrao je Blagovesti za svoj dan; nekakvi likovi, okupljeni su u nešto što su nazvali „Justinova omladina“; njegovi „baštinici“, samozvanci, organizuju „Justinove blagovesti“. Otac Justin, za svog ovozemaljskog žitija, odrekao se Vranja i Vranjanaca. Iz njegove sadašnje nebeske perspektive, teško da bi tu odluku porekao, s obzirom na ovdašnje nastavljače njegovog lika i dela.

SRBIJA NA RASKLAPANjE
-Sveti arhijerejski sinod SPC – izjavio je za „Peščanik“ povodom beatifikacije oca Justina sociolog religije Mirko Djorđević – pohitao je da ga proglasi za sveca. Oni koji su Justina Popovića poznavali i lično, i s njim vodili razgovore – a to je slučaj i sa piscem ovih zapisa – znaju ga kao uljudnog čoveka, koji je bio mnogo zanimljiviji u živom razgovoru, nego što je bio u svojim knjigama, koje deluju aistorično i staromodno. Valjalo je sačekati da se lik i delo ovog čoveka „umire“ u prostoru i vremenu, pa da se posle analize njegovih dela, života i rada, donosi temeljniji i ozbiljniji sud.
-Oni koji znaju istoriju Beogradskog univerziteta – nastavlja Djorđević – znaju da je za vreme rata Justin bio na čelu takozvane tajne komisije koju je obrazovao Nedićev ministar Jonić i u svom referatu zahtevao stroge mere protiv svojih kolega profesora, koji su pomagali studente levo orijentisane. Na „četničkom AVNOJ-u“, na svetog Savu 1944. godine u selu Ba, podneo je referat o odnosima Crkve i države, ali srećom, brzo se povlači iz političke delatnosti.
-Za Justina je – kaže dalje Djorđević – Evropa zlo, evropska kultura i civilizacija smrad, i svi su otpadnici osim Srba pravoslavaca. Za njega je ekumenizam ne jeres, nego svejeres. Trebalo bi prepustiti sudu i crkvene i laičke naučne javnosti raspravu, a ne žuriti sa oreolom, koji – ovako na brzinu stavljen na glavu – neće pokriti sve otvorene probleme pred kojima se nalaze i Crkva i društvo. U ovoj Srbiji na rasklapanje, umornoj od toga što je mnogo htela i malo i loše započela, vreme je i da imamo i razumniju vladu i Crkvu koja nije palanačko politička.

DUHOVNI KONTINUITET
-Proglašenje oca Justina za novog svetitelja SPC – piše između ostalog u dopisu iz Kancelarije episkopa vranjskog g. Pahomija – predstavlja izuzetno veliki značaj za ceo vranjski kraj i potvrdu duhovnog kontinuiteta pravoslavne vere na jugu Srbije. Poznavaocima života i dela oca Justina svakako je žao što uz njegovo ime ne stoji i „Vranjski“, ali ako gledamo njegovo svetiteljstvo u celini, onda to da li je „Vranjski“ ili „Ćelijski“ nema nikakvog značaja.
-Komunistička ideologija – kaže se dalje u dopisu – oca Justina nigde nije ostavljala na miru – ni u Vranju, ni u Beogradu, ni u manastiru Ćelije. Kada je ocu Justinu 1964. srušena rodna kuća u Vranju, bio je samo bezumni pokušaj da mu se zatre svaki trag postojanja u Vranju, a kako se to završilo govori činjenica da je otac Justin proglašen za svetitelja, a ko se danas još seća naredbodavaca rušenja njegove kuće. Čak ih se i njihovi potomci danas stide, a mi se ocem Justinom ponosimo.