Iskočila Ristena sa bele ruke testene

Bila je to kaldarmisana ulica, sa oniskim kućama opasanim debelim zidovima. Ulazilo se na velike drvene kapije porte, a bilo je i kapidžika koji su služili da se prečicom dođe do komšija. Svako dvorište imalo je beli dud, poneko i šan dud, jorgovane, šimšire i razno starinsko cveće. Dvorišta su bila velika, u sredini bunar sa pitkom vodom

Kajmakčkalanska ulica počinje u centru Gornje čaršije, od nekadašnjeg Crvckovog dućana i pruža se do Rudine, do nekadašnje kuće familije Gajčinih.
– Bila je to kaldarmisana ulica, sa oniskim kućama opasanim debelim zidovima. Ulazilo se na velike drvene kapije porte, a bilo je i kapidžika koji su služili da se prečicom dođe do komšija. Svako dvorište imalo je beli dud, poneko i šan dud, jorgovane, šimšire i razno starinsko cveće. Dvorišta su bila velika, u sredini bunar sa pitkom vodom, potom bašta u kojoj se sadio zeleniš, ali i paprika, krastavac, paradajz – počinje priču o svojoj ulici Milena STANKOVIĆ Krivorepka.

KOZA, SIROTINjSKA KRAVA

U ulici je bilo trgovaca, zanatlija, poljoprivrednika.
– Svaka kuća je čuvala kozu – sirotinjsku kravu. Bilo je i krava, ali omanjih, nekoliko porodica je čuvalo i ovce. Kočine sa svinjama i kokošarnici sa po tridesetak kokošaka bili su normalna pojava – seća se Dragan ILIĆ Velinac.
I danas bi mnogi čuvali kokoške ili svinje, samo da to nije zakonom zabranjeno. Nekada su ljudi mnogo radili, bili siromašpni ali društveni. Žitelji ulice su se međusobno ispomagali, posebno pri berbi vinograda. Ali, vremenom su se ljudi otuđili, kako kažu: „ne postoji terač u srce za pravo druženje“.
– Eh, grojziber – uzdiše Miroslav ILIĆ Velinac.
– Pođe pola ulica na mobu, u lojze kod Jevrem bunar. Deda Djoka na magare, konjčiki sa krble tropav po put, a mi peški. Beremo, a ono rodilo, bog se rasipaja. Dok beremo, čuje se dozivanje, zadirkivanje, smeška dzvni prema Pljačkovicu. Puno srce na svi, a kad dođe ručak i padne đuveč s taranu, pa vruća pogača i ljuti paričiki prsti da izližeš. Postari izvadiv ispod gidže kanačiki s vino, i samo se čuje: „Oh, oh, oho ho“…
Ulica je izuzetno prometna. Kamioni odlaze prema Klašnici i Buindelu u šume po drva, automobili i autobusi što povezuju Donju i Gornju Rudinu, Balinovac i Mečkovac sa gradom.
– Kad izađeš na ulicu vrtiš se kao micka, mora da paziš da te neko ne zgazi. Eh, kako je nekad bilo. Samo su rabadžijska kola prolazila. Deca su se igrala na širini, dole kod Reljići i gore prema Rudini. Po ceo dan vrvelo je na ulici, tu smo jeli hleb namazan žutom mašću od koje nismo mogli da se napijemo vode sa ulične česme. Voleli smo fudbal. Tada je lopta bila plastična, retko gumena. Igrali smo na potezu kod Grudobrana, kad se otrse stabljike duvana. Ono što ostane okrvavi bose noge, a ko je tada imao pirotske opančiće bio je na konju – priča Jovica RISTIĆ, Joca Djira.
Bilo je mnogo lepih običaja, posebno o praznike, koji su se negovali u ulici.
– Jedva smo čekali da dođu Pročke, da budemo ole. Pravili smo spacijalne maske, obilzazli kuće i pozdravljali domaćine: „Prprpr, dajte neko dinarče“? Komšije su znale da ćemo doći i na vreme su usitnjivali bele dinare i dvodinarce, a oni zadržniji vadili su i petodinarce. Ja sam lice mazao garom, crtao brkove, bradu, uokvirivao oči, crnio uši – seća se Mile ILIĆ Velinac.

LAZARICE

Baka Milena Krivorepka pamti Lazarice koje su joj se duboko urezale u srcu.
– Bilo nas je petoro, Lazar i četiri opašarke. Nosili smo krošnju i uglavnom sakupljali dobijena jaja. Išli smo od kuće do kuće, znali smo šta da pevamo. Pesma koja je najavljivala naš dolazak počinjala bi: „Dobro jutro domaćice, ravni dvori izmeteni, izmeteni isčisteni, doz, doz, doz“… Ako smo pevali za devojku počinjali bi: „Igrala se devojka sa zlaćanu jabuku, upade joj jabuka u trojica junaci, ona im se moleše, dajte mi ju jabuku, doz, doz, doz“… Ako je muško dete u kuću, krenula bi pesma: „Grize dete jabuče, uape se rukče, doz, doz, doz. Lele, lele ručica, devojačka dušica, doz, doz, doz“… Za momka smo pevali: „Ljubi momče devojče u zelenu livadu, pod petrovku jabuku, doz, doz, doz“… A ako je u kuću mlada snaška: „Iskočila Ristena sa bele ruke testene, doz, doz, doz“… Znali smo što treba i kad ulazimo u trgovačke kuće: „Lastavice letiv na nebo, oblaci zboriv kiša da padne, kiša da padne pare da se zbirav, doz, doz, doz“… – priča Milena Krivorepka.
U ulici su nekada svi uzgajali duvan da bi stekli gotovinu u novcu i počeli da grade nove kuće. Duvan se sušio na iskovanim letvama sušnicama poređanim na debelim zidovima od kerpiča. Leti su se na ulicu iznosili stolovi i svi su mesili taranu. Čulo bi se veselo dovikivanje, drvena oklagija sukaljka igrala je u rukama, a kad se prostre na čaršave posedalo bi se u hlad na kamenje, pazilo da taranu ne ogade mačke. Pila se kafa šerbetlika i okrepljivala duša slatkim od dunja ili kajsija sa hladnom, bunarskom vodom.
Žene su i sada vredne, nastavljaju tradiciju da se svakog jutra, kada nije zima, pomete svoj deo ulice ispred kuće.
– Metle su ovde potrošni materijal. Poprskamo sa vodu, pometemo, iščinimo kratak laf, povikamo se na kafu i takoj svako jutro – ističe Duda Velinka.
Posebno se pamte letnje vrućine u Kajmakčalanskoj ulici.
– Leti su bile velike vrućine, noću nije moglo da se spava u kući. Iznosili su se kreveti ispod duda, a kad pirne vetar sa Pržara pokrivali smo se jorganom. Komšije Romi su spavali na rogožama, ispred kuća, gotovo na ulici – kaže Jovica.

BAHTALO, DjURDjEVDAN
Za predstojeći Djurđevdan svečano se priprema i porodica Ranđela i Zarife Raćipovića. U dvorištu Ranđel pere prostirke, a Zarifa čisti po kući.
– Djurđevdan stavlja tačku na zimu, simbol je proleća, sreće i zdravlja. Mladi se raduju životu i novim ljubavima koje žele da krunišu brakom – kaže Ranđel.
Praznik se po običaju dočekuje u čistim kućama. Kreče se prostorije u živopisnim bojama.
– Samo u čistu kuću, ako hoćemo da familija firaje, unosi se zaklano đurđevdansko jagnje. Jagnje se kupuju uoči praznika, da je taze i obavezno planinsko – navodi Zarifa.
Praznovanje počinje dan uoči Djurđevdana, 5. maja.
– Beremo trave, koprivu, zdravac, vrbu i sve to stavljamo u kazan sa vodom. Kad se voda ugreje okupamo decu. Posebno se đustre momci i devojke. Okupani, sa čistim telom i čistom dušom, odlaze na Beli kamen kod Jevrem bunar gde pale velike bele sveće za zdravlje i sreću. Zamisle želju, zažmure i ćute – priča Ranđel.
Ritualno klanje đurđevdanskog jagnjeta je istog dana oko pet sati popodne.
– Jagnje se kolje gde je streva na kuću, prema sunce. To je vrsta žrtve, da se temelji učvrste sa slogu u kuću. Kad se zakolje zovu se deca i svakom se sa jagnjeću krv premaže čelo. „Da budeš crveno u lice, da ti pucaju obrazi od zdravlje“, govorimo im da se ne uplaše već da se raduju – kaže Ranđel.
Dok se u dvorištu Ranđela Raćipovića kolje jagnje, njegov sin Dalibor odlazi u obližnju reku gde otkida grančice vrbe.
– Grančicama vrbe kitimo kapiju, kiti se kuća i zaklano jagnje – ističe Dalibor.
Uoči praznika se ranije leže, jer se ujutru, oko četiri sati, ide na „rosu“ u reku ispod Kazanđola.
– Ide se sa muzikom, polaze svi iz kuće. Beremo zelenu travu što se lepi i stavljamo na rame, ruke, noge. Da smo zdravi. Beremo vrbovo pruće i njime obavijamo struk. Da bude zdrava kičma. Kičma je za Rome mnogo bitna. Ako je ona zdrava grbina neće da pukne i će se zaradi za komad leb – priča Zarifa.
Ritualno kupanje u reci po tradiciji čisti telo i dušu. Devojke odlaze kod visokih, razgranatih vrba, vade češljeve iz pazuha i češljaju kose.
– Duga kosa najveći je ukras za svaku devojku, nema ga taj momak koji prvo to ne primeti. Kad je kosa duga, kad sija u dan to znači da je devojka zdrava, da joj je lice čisto, koža meka, oči sjajni koštani, snaga pucka, krši se u polovinu, sve zategnuto, ubavo, da poubavo ne može da bidne – kaže Zafifa.
Kod reke sviraju trube, igra se kolo i u veselju se dolazi u centar Gornje čaršije. Vraćaju se okićeni travama i vrbovim grančicama, a obavezno se na uvo zadene grančica od oraha.
– Mladi idu u centar kod „Belo jagnje“, da igraju kolo koje se vije bez prestanka. Svaka domaćica odlazi kući i peče jagnje. Pravi se i čorbica od jagnjećeg droba. Obavezno se kupuje kiselo mleko. Domaćica ne sme ništa da proba dok ne razdava u tepsiju ispečenu crnu džigericu, srce i slezenu, pa u posebne činije mlad zeleniš, pa rakiju i sokovi. Napravi se i nešto slatko, obično sutlijaš. Razdava se na rođaci, ali i na oni na koji putem naiđu. Kad se to završi, sledi svečani porodičan ručak – priča Zarifa.
Jede se jagnjeće pečenje, sarmice, sve što je mlado od povrća, lukac, kupus, krastavac, paradajz.
– Jede se u krugu porodice, a potom malo odmara da sve lepo slegne u stomak. Popodne dolaze gosti. Ćerka i zet sa unučiki. Od vrata viču, a mi uzvraćamo: „Bahtalo, Djurđevdan“. Iznosi se na posluženje sve što ima u kuću – navodi Ranđel.
Sutradan, 7. maja, odlazi se na groblje, da se oda počast mrtvima.
– Nosimo jedan čerek od jagnje, samsu, meze i postavimo na grobovi. Ko naiđe poslužimo za dušu umrlih – kaže Zarifa.
Praznik se završava 8. maja. Okupe se ukućani na ručak i tada je glavno jelo jagnjeća kapama.
– Najvažno je da svira u centar uveče muzika i da se svi od merak izigramo i proveselimo – kaže Dalibor.

FAMILIJE
Kajmakčalansku ulicu obeležile su familije i pojedinci: Hadžimišići, Serbesci, Djoka Nožar i Mile Zrze, Spira Žaba, Relja Jančić, Baba Mata, Dragi i Branko Bojadžije, Ćira Kovač, Dragoljub Garuš, Velinci, Grčiki, Djoka Albatin i Savka, Krivorepci, Šoškurci, Papičlini, Djoka Odžačar, Sande, Gruja i Naca, Adžinikolinci, Cekići, Rade bioskopdžija, Vrbarci…