A dupe mi se odma oznoji

-Eee novinare, novinare… I vi ste daklem novinari mučene duše. Evo pre neki dan prolazim pored onu kafanicu u krug dvojke de se vi novinari zbirate, pa vidim farbaju onaj kiosk do nju, iz crveno, u plavo-belo. Stanem, ruke na dupe, pa gledam. Naiđe drugar mi; što radiš? Ništa, reko, evo gledam kako farbaju ovu trafiku, pa se pitam – što je falilo na onu crvenu boju, što li izabiše ovolku plavo-belu? Kad ti on izbulji oči – pa ti, kaže, de živiš, nisi li čuo? Što, reko, a dupe mi se odma oznoji. Pa li, kaže, to je za oni novinari, duše mučene; žene im osnovale konzorcijum i u dogovor s organi postavljaju mini policijsku stanicu, baš tu pored kafane de se oni zbiraju, da su pod stalni nadzor, i da duvaju u oni kurtoni, ako su pijani, odma ih vrzuju za radijator dok se ne otrezne! Tc tc tc, i vaš je lebac s jedanaes kore…
-Nego, čučni, popi nešto ovako pred fajront, ali samo jednu, nemoj da te privedu u staničicu i da nad licem pod uticajem alkohola izvrše delo prekoračenja službene dužnosti, žena ti da se siti. A i ja, brate, zakasa s to pijenje, nešto nisam aran u poslednje vreme, sve me neka pipka faća. I žena mi, idi kod doktora, pa idi kod doktora. Ama, jebo te doktor, znam ja što oni tamo rade, kako uđeš, ni te gleda, ni te sluša, odma pita – pušiš li, piješ li, jedeš li mrsno, slano, ljuto… A ja na svi ti poroci sam sklon. I ako mu iskreno odgovoriš, smesta te izmaršira napolje, kaže, neću više mrtvaci da lečim, javi se kad se otkačiš od sve to. Ali, sve mi lošo, pa pološo, i od beter ima pobeter.
-Tiki, da ne dođe do dabeter, da ne kažem mrečku, opravim ti se ja kod čika doktora. Prvo na opštu praksu, kod izabranog lekara, malko im što vazdan idu na ovi politički izbori, svi doktori u neke stranke, nego sad izmislili i njihovi, doktorski izbori, biraš ko će te ispipuje s ono trkalce, aj diši, aj ne diši, aj kašljaj, aj prdni… I sve ja to obavim, izl`žem kao žena što me naučila, božemski ne pijem, ne pušim, ne pravim jaribaš, i tako to. Ali, kažem na doktora, iako vodim uredan život, nisam aran, nešto me sasukalo. Da nije bata raka? Ne znam, kaže doca, će ideš po specijalisti, evo ti uputi za sva odelenja, pa oni belkim će utvrde od kakvu boljku boluješ; i uvali mi jedan štos uputi, isto rat i mir, ja od odelenje na odelenje.
-Kako čukneš na vrata, onaj doktor me pituje obligatna pitanja, pušiš li, piješ li? Pa dobro be, pa i da pušim i pijem, kao što i cvrsto radim, valjda ste vi tu da me pri svi poroci lečite, i mi poročni imamo ljudska prava, mislim se. Doktorski je san niko da ne puši i ne pije, da se zdravo hrani, da ne onodi, samo oni što manje rabotu da imaju, ali da si primaju istu, i još pogolemu platu, sitku nemaju. I da se s politiku zanose, kao muda u kosidbu. A ne shvataju da smo im mi, poročni, najbolje mušterije, takoreći sredstva za rad; što doktor će radi sa zdravoga čoveka, na more će ga vodi?
-Otud odovud, nekako zakasam na ginekologiju, neke bitange me pogrešno uputiše. Tamo u hodnik, veselje. Na onoga policajca žena mu se porodila, posle tri ćerke dobio sina, na doktora grad će mu gradi. A taj je doktor, mindžolog, jedan mnogo zajeban lik, pravi raritet među njegove kolege, izrod takoreći, ništa ne prima od čas`, dok si ovi drugi sami traže. Još imaš sreću ako mu doneseš kafu ili bombonjeru, a ne nešto flaširano, jer on odma gađa s ono, će te otpase. A već za pare, da ti ne pričam… E sad, doca nije znao da je onaj srećni tata policajac, a ovaj vadi pedeset evra, da ga časti. Doktor se ucrvene, ripna, i poče da muca kao nem za mindžu. Policajac se unedzveri, misli malko je izvadio, pa poče da se brka za jošte. Doktor odma za telefon, vrti devedesdva. Šta je ovo, pita zbunjeni drot sestru, a ona kaže – pa doktor odma zove policiju, čim mu neko ponudi mito. Policajac uzripa kao poparen pet`l, i on drž za slušalicu, poče jedno otimanje i rvanje. Šta radiš be to, doktore?! Puštaj me, ti li mene će me podmitiš?! Turi si ženu pod mitu, pa gu nju podmiti! Sa`će zovem policiju! Ama čekaj be, ne moraš da zoveš, pa ja sam policija… I ja ti zbrišem u jednu dušu, nemoj da me naguze sutra da budem svedok, a ti testisi najviše najebu. Ovamo doktor, onamo policajac, pa mu ti misli. Znaš ono, ja da nosim goč, drugi da ga čuka, iliti tuđe se koze prcaju, a mojega jarca muda da ga bole!
-I tako, od odelenje do odelenje, od doktora do doktora, pa prošo sam ih jedno deset-petnaes. Pušiš li, piješ li? Pa, onako… Će mora, kaže svaki, sve da ostaviš, ali da ne bude naglo, ti se ograniči na po jednu rakiju dnevno, i na dve cigare, onako uz kafu, čisto da ne željuješ. I ja ti sad sprovodim striktno doktorsku terapiju – petnaes doktora po jednu rakiju, to ti je komaj kilo; po dve cigare, pakla i po. I dobro mi ide, super se osećam, evo sad mi dođe i bezobrazno da radim. Liliij, glej ovu konobaricu! Ako ne pa, a? Što kažeš, gabor, sa štap da je ne pipneš, magare pored nju da ne vržeš, ora` iz ruke da joj ne uzmeš, preko devet ponjave da je ne celivaš? More, ni jedna ne može da bude tolko ružna, kolko ja mogu da budem pijan! Alo, najšarmantnija…