Sobinčani vole k`svetni ljudi, koji poštuju kuću u koju ulaze. Ne vole kad neko dođe i palamudi. Kad popijev možev kazaljke na sat koji čuka u njihovu glavu da se okrenev na pogrešnu stranu. I ete ga, gotovo, tepanje. Ma, kakvo tepanje? Golemo, bate
Sobinčani vole da popiju i da ponude pićem. Pravi su majstori u pravljenju domaće rakije i vina. Većina zna za meru u piću, ali ima i onih koji, dok je vina u podrumu, ne znaju za vodu.
– Ko pravi za svoju dušu, tu greške nema. Samo, i od najubavu ima poubava. Raznu rakiju pečemo – komovicu, šljivovicu od džanarike, potom voćne od kruške, jabuke, kajsije, dunje, praske… Za moj merak, za moju gušu i dušu, pečem od kruške žetvarke i panađurke. Napunim kazan s komine i puštim da teči. Voda je mnogo bitna. Ona ladi kazan, lulu, i to kad se pogodi daje poseban šmek. Pustim da teči do 10 gradi. Odmah ponovo u kazan, dve trećine rakija patok, jedna trećina voda, opet sobinska, izvorska, lekovita. Stavim teglu i kad se napuni, taj „prvenac“ sklonim u stranu. Ono što posle teči to je prava rakija. Pustim jačinu od 50 do 52 gradi, pa kad kalira u bure za dva-tri da piješ pamet da ti štukne. Em miris, em ukus. Rakija kao krušku da jedeš. Greje stomak, prvo razvrti pupak, pa ide nagore i kad dođe u glavu skroz gu razbistri. Što gu više piješ još poviše te tera na pijenje, duri vika: „Ne me ostavljaj“. I kolko god da popiješ kao da nesi pio, pa malka zajedeš, onda prilegneš i kad se probudiš kako nov, da poletiš – priča Marko Vraža.
CRVENKE I CRNKE
Da bi se postigao vrhunski kvalitet u pravljenju domaćeg crnog i belog vina, kao i komenjaka koji sadrži određeni procenat vode, potrebna je najpre umešnost u obradi vinograda. Brežuljci na kojima leže sobinski vinogradi idealni su uzgajanje svih sortnih vrsta grožđa, a posebno domaćih, kako oni kažu vinskih „crvenki i crnki“. Sobina je nekada bila vinogradarski kraj u kome se grožđu pridavala velika važnost.
– Bio je običaj da se uoči golemih praznika zgotovi gra i razbaca među čokoti, zbog verovanja da će tako da nestane trava pirovina. Na Svetog Trifuna, 14. februara, odlazilo se u lojzinja da se „zakrojiv“ – sa makaze se isečev nekolko stari prutovi. Posle se uz jedenje, pijenje i muziku proslavi i nazdravi da godina bude rodna, podrumi puni sa vino, a na Sobinčani preko zimu da su uši kao žar vreli i da takvi misliv samo na jedno – na ljubav. Običaj je bio i da na Preobraženje, 6. avgusta, uzmemo prvi zacrveneli grozdovi i odnesemo u crkvu, da pop blagoslovi budući rod – priča Marko Vraža.
Poznati po gostoprimstvu, žitelji Sobine kažu: „Za čoveka dušu će dademo, na nečoveka ako treba će mu je uzmemo“.
– Sobinčani vole k`svetni ljudi, koji poštuju kuću u koju ulaze. Ne vole kad neko dođe i palamudi. Kad popijev možev kazaljke na sat koji čuka u njihovu glavu da se okrenev na pogrešnu stranu. I ete ga, gotovo, tepanje. Ma, kakvo tepanje? Golemo, bate – kažu Stefanovići Vražini.
Nekad, kada bi se srvšilo s poslovima i kada dođe zima, glavna razbibriga starijih, momak, devojaka, pa i dece bile su igranke u tadašnjoj školi. Škola je bila na crvenom imanju, kasnije kada je Sobina umesto sela dobila status naselja, srušena je jer su deca pohađala nastavu u Vranju.
– U školskoj sali su bile igranke, toliko je bilo ljudi da igla nije mogla da se baci. Svirao je orkestar Useta iz Saraine. Pre nego da počne igranka momci bi došli, založili vatru u furuni da se zatopli. Na igranku se znalo za red. Stariji bi prvi igrali i dok oni ne istresu buve drugi nije mogao da preuzme kolo i muziku. Oni nisu dolazili praznih ruku, svako je nosio u rukama balon vina, pa kad nestane – „trk dete u podrum“. Kada bi Steva Štrban, Zoran Kukurek, Pera Grujče, Vane Čedomir i ostali odigrali svoje, krenuli bi momci, devojke do njih, za ruke stiskanje, namerno sa štikle gazenje svitke da ti izletiv iz glavu – priča Mihajlo Marković.
MARKO I MAGDA
Na igranke su dolazili momci iz Bunuševca i Gornjeg Šapranca.
– Svi se poznaju i druže, ali nije bilo igranke da se ne pobiju. „A be, ovaj meraklika može li da završi onuj rabotu pozadi kapelu“ – počeo bi pijani Šaprančanin da zapitkuje pijanog Sobinčanina. „Mame, ti ga šugavo, smrdljivo, pa toj mi je sestra, njojna baba i moja su golem rod, trećo koleno“. Počne vređanje, svađanje, sevnu pesnice, a posle udri koj koga stigne. Psovanje, pretenje, i sve takoj do sutra dok se usijane glave ne ohlade i počnu da razgovaraju kao da se prethodne večeri ništa nije desilo – kaže Miloš Marković.
Familija Markovci je velika i jedna od najstarijih i najpoznatijih u Sobini.
– Naše pretke, Marka i Magdu, opisao je Bora Stanković u Koštani. Čukundeda Marko bio je vodeničar na Hadži Tomu, a čukunbaba Magda je bila dadilja na sina mu Stojana, a Mitke, pošto je bio čorbadžija, voleo je da dođe kod nas, daleko od čaršiju, da pobegne od ljudi da ga ne zadzrćav i ne uzimav u usta, da istera kera sas Koštanu i muzikanti. Naši su bili krotki ljudi, domaćini, uvažavani i poštovani – ističe Dimitrije Marković Mita Lutka.
PARTIZANI
U Dobrim vodama, u lešnjaku familije Dlakarci, 21. decembra 1941. godine poginuo je od Bugara Sima Pogačarević, narodni heroj, koji je obeležio komunistički pokret u Vranju. Poginuli su i njegovi saborci, Slavko Pešić i Blagoje Stojanović Soderčanin.
Sahranjeni su tek aprila 1942. godine, kada su neki Sobinčani, noću, iskopali rake u planini. Posle oslobođenja, zemni ostaci Sime Pogačarevića preneti su na Šapranačko groblje.
– Među Sobinčanima bilo je dosta pristalica komunista i partizana. Pojedinci su direktno bili u vezi sa Simom i pokretom. Odnosili su im hranu gore u zemunicama – pričaju žitelji.
GOSPOJINSKI SABOR
– Spasovdan i Bogorodicu slavila je cela Sobina. Velika Gospojina ili Bogorodica 28. avgusta bila je nešto posebno. Svi smo joj se radovali. Kuća je tog jutra odisala čistoćom, dvoriše svežinom kako da je umiveno. Od ranog jutra tumaralo se po kući, da se još jednom proveri da li je sve na svom mestu jer dolaze najdraži gosti, bliski rođaci, kumovi, prijatelji – kaže Miloš Marković.
Većina žitelja bila je siromašna, ali za taj dan moralo je da ima od svega po malo.
– Starije žene, naše babe čuvarkuće, vadile su iz čvrsto svezanih maramaca zgužvane novčanice koje su tokom godine krišom odvajale, otkidale od usta da se nađe za slavu, kuća da dobije blagoslov, da firaje i širi se do nebo – navodi Miloš.
Gosti su dolazili posle liturgije u crkvi. Oni glavni ostajali su na ručak, a bilo je i prolaznih koji su dolazili da čestitaju, popiju čašicu rakije, kafu i odu dalje. Bogorodica je za Sobinu bila nešto posebno i zbog sabora ispod crkve na livadi, gde se igralo i pevalo, sedelo u hladu oraha, krušaka, šljiva, dunja, mušmula. Dolazilo se porodično iz Vranja, najviše iz Odžinke, Gornjeg Šapranca, Tekije, Panađurišta… Narod se tiskao u crkvi, koja je iznutra bila sva u rezbarijama u drvetu.
– Palili smo sveće, dok je baka, neprestano se krsteći, ređala imena živih i mrtvih, iz uže i šire familije – kaže Nikola Stefanović.
Varošani, kada bi izašli iz crkve, potražili bi mesto u hladu velikih krušaka i oraha, odmah u produžetku nevelikog groblja. Prostrli bi ćilim, skinuli šareni milje sa korpe, dok su deca netremice gledala u zagonetni sadržaj. A unutra, kao i prethodnih godina, gurabije i bradarice, vanilica sa pekmezom od kajsija, tatlija sa orasima… Muzika, sastavljena od truba, klarineta, harmonike i goča, u međuvremenu je najavljivala kolo u koje se hvatalo i staro i mlado. Počelo bi se «teškim» kolima. Kolo bi poveo neko od čuvenih vranjskih igraoraca, skladno, lagano se njišući. U desnoj ruci, savijenoj pod pravim uglom, iznad glave, okrećući samo zglob, vrteo bi belu maramu, ne mnogo veliku, dajući takt muzikantima. Teško njima ako ne bi gledali u ruku pa, ne daj Bože, pogrešili. Kolo bi se prekidalo uz obavezne glasne, ljutite povike. Često bi se začula i psovka začinjena pretnjom da će goč biti pocepan. Zato su muzikanti pratili u stopu kolovođu, svirajući vranjanski meraklijski splet više od sat vremena, bez prestanka. Ta «teška kola» pratila je pesma obavezno. «Triput, mi čukna pod pendžer», «Puče puška», «Što ti je Stano mori», «Simbil cveće», «Šano dušo», «Otvori mi, belo Lenče, vratanca», «Gajtano, mome mori», «Kiša pade mori Cone, više Donje Vranje»… Zatim se tempo igranja ubrzavao. Više nije mogao da igra ko je hteo. «Emčino kolo», «Jeleno mome», pa muška kola pembe i preševka. Na kraju, i muško i žensko, potonuli u znoju, podvriskujući, nogama ne dodirujući zemlju, igrali bi čočeke, Leskovačku četvorku, Šumadinku, Bugaršticu, Čačak, Mitraljez kolo…
Deca iz Sobine čekala su da prođe ručak, da raspojasani gosti, što piju komenjak bez prestanka, predahnu, pa da krenu na sabor.
– Za nas je najbitnije bilo da majka ili nana odvrže kesu i kupi nam poklone. Starijem bratu mač od drveta, sestri licidersko srce sa ogledalcetom, a meni vrtešku – drveni okrugli štap na kome su, od plastike, ekserom bili zakucani takozvani propeleri koji su se okretali kada potrčiš. Osmeh nam nije silazio sa lica sve dok stari gradski fotograf ne bi uzviknuo: «Pazi, vrapče!» – seća se Miloš.
Stariji žitelji Sobine i momci hvatali su se u kolo i brzo preuzimali muziku. Na saboru je sviralo pet, šest orkestara – Cigana muzikanata iz Gonje čaršije i Saraine.
– Počelo bi veselo, takmičilo se ko će bolje da odigra i veseli se, a obavezno se završavalo tučama. Pijenje u bure miruje – u glavu ne, a pojedini Sobinčani kad popiju izvetri im mozak, kao protivnicima iz varoši, i nastane pesničenje, jurenje po livade, pa kad krenu motke pucaju glave – priča Miloš.
Za decu su bili interesantni Ljuba i Stanko bozadžija, kao i Memet, koji je prodavao vrteške i ogledalca.
– Kad bi se smračilo, počeli bi da se jurimo, igramo «lopova i žandara». Po dogovoru, protrčali bismo pored drvenih korpi sa slatkišima, namerno ih zakačili i okrenuli. Petličiki, lulčički i ostale poslatice od šećera bi se prosule i odletele u travu. Dok se bozadžija snađe punili smo džepove i bežali u reku – završava priču o saboru Marko Nedeljković.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.