Radi se, kažu, od oko pola miliona evra koji nedostaju na računu „Vodogradnje“. Neko će te pare morati da nadoknadi. Kešom, uslugom ili glavom – u tim krugovima obično je takav izbor ali i redosled
– Brate, Gokče je pokušao da me ubije!
Očigledno prestrašen, u panici, pre nekoliko dana, Radoslav Lale Mojsilović, narodni poslanik Nove Srbije, gotovo zapomažući, obratio se ovim rečima jednom svom prijatelju, nakon što se posle desetak dana misterioznog nestanka pojavio u Vranju.
– Dečka nisam video mesec dana. Nemam pojma ni gde je ni šta radi, `ladno je autoru ovog teksta, telefonom, sa zaštićenog broja, na pitanje šta se dešava, odbrusio Goran Tasić Gokče, tonom koji je odavao oholost ali i ravnodušnost, veoma čudnu za čoveka koji je, takoreći, do juče bio Mojsilovićev intimus, politički saborac, i, neki bi rekli, i više od svega toga. Recimo, poslodavac..
Ako utisak ne vara, ova rečenica je više bila upućena nekome ko je slušao ovaj razgovor nego li radoznalom novinaru. I, verovatno je tako, jer ono što se trenutno zbiva na relaciji nekadašnjih pajtosa tiče se njih dvojice ali još i više ljudi koji su na različite načine upleteni u celu priču. A ti ljudi nisu nimalo naivni i ne praštaju lako, naročito kada je u pitanju novac.
A ovde je, uostalom kao i uvek, reč o parama i to ozbiljnim. Spominju se na stotine hiljada evra koja nedostaju na kontu „Vodogradnje“.
POČETAK DIVNOG PRIJATELjSTVA
Goran Tasić Gokče, „kontroverzni biznismen“, je čovek bogate kriminalne prošlosti. Ipak, kod njega je u pitanju, ako se može tako reći, pre kvantitet nego li kvalitet. Kratao se uglavnom u trouglu Vranje – Beograd – Švedska a u njegovom kriminilanom dosijeu, od 1991. do 2008. godine, nabrojano je čak 21 krivično delo. Dominiraju odredbe Krivičnog zakonika vezane za nedozvoljeno držanje oružja i razne druge nepodopštine činjene po Vranju, Leskovcu i u Beogradu. U Vranju je skrenuo je pažnju na sebe jula 2003. godine kada je, kako se navodi u optužnici, u Ulici Petog kongresa, pucao iz automobila u pokretu na Vranjanca Zorana Popovića Popa. Sudjenje je u toku a u medjuvremenu, u julu prošle godine, optužen je da je počinio krivična dela „ubistvo u pokušaju“ i „neovlašćeno držanje oružja i municije“ o čemu smo već u više navrata pisali. Optužnica još nije pravosnažna.
Radoslav Mojsilović, nesvršeni student prava, spoovac, otporaš, nekadašnja uzdanica demokratskih snaga u Vranju, bavio se politikom iz ubedjenja sve dok nije upoznao Tasića. Onda je. očigledno, shvatio da osim vatrenih govora, noćnih pisanja grafita, jurnjave sa Miloševićevom policijom, politika može biti i vrlo unosan biznis.. Bez posla, bez stalnih prihoda, razočaran „demokratskim promenama“, postaje lak plen. Naravno, u toj spoznaji najviše mu je pomogao Goran Tasić Gokče koji je takodje, negde u isto vreme, skapirao da od sitnog kriminala nema mnogo vajde i da se glavna para vrti u politici. .
Bio je to, što bi se reklo, početak jednog divnog prijateljstva.
Tasić je u dužem periodu finansirao političko delanje i Mojsilovića i Nove Srbije. Na taj način je stekao i zavidnu reputaciju u samom vrhu Nove Srbije. Uostalom, kada bi god Velja Ilić pohodio Vranje, završavao je na prednjem sedištu Tasićevih džipova. Biloje tu i bančenja na Pržaru ali tek pošto je Gokče, kada je bilo stani pani kod Mojsilovićevog izbora za narodnog poslanika, jednom visokom funkcioner ove stranke jasno poručio:
– Kad ti budeš davao pare, tada češ i da odlučuješ ko će biti poslanik!
Velja ko Velja, nije mnogo obraćao pažnju na sitnice kao što su, recimo, ko je Goran Tasić, čime se bavi, otkud mu ti silni džipovi. Vozikao se Velja bezbrižno po Vranju sa Gokčetom a Lale je tu više bio kao obavezan dekor. Ili je možda Ilić Velimir sve to znao i aminovao, pokazaće vreme.
I sve je bilo u redu dok su Mojsilović i Tasić prčkali tu po lokalu, mada se pričalo da su se većina lokalnih političara iz bivše vlasti, naročito neki „legalisti“, sve svoje dileme, kad su ih imali (to je, doduše, bilo retko) razrešavali u gepeku onih istih Tasićevih džipova. Jedan socijalista se, pak, javno žalio da mu je Tasić pretio pištoljem ali šta to ima veze kada je Gokče bio stalan gost u Stojčićevom kabinetu. U to vreme Vranjska Banja su u žargonu zvali Baranda a ovdašnji naivni političari su poverovali da će ih, ako daju Gokčetu Vranjsku Banju, ostaviti ih na miru. Naravno, prevarili su se.jer djavo uvek dodje po svoje.
Tasićevi i Mojsilovićei apetiti rastu. Baranda, sitni poslići u lokalu, fudbalski klub, tu i tamo neka prevara, brzo su ih zasitili. Kreću u ozbiljne vode a privatizacija koja je bila u punom jeku bila je ko stvorena za njihove ambiciozne planove. Kupuje se najpre zgrada bivše Banke Intesa ali se neko preračunao pa ovaj ogromni poslovni prostor zvrji prazan do dan danas. To, medjutim, ne obeshrabruje Tasića i Mojsilovića. Bacaju se, po svemu sudeći, na ključ cele ove priče – kupovinu „Vodogradnje“. Samo ovoga puta, u priči su mnogo veće pare i ozbiljniji igrači nego li što su lokalni političarčići koji se smrznu kada se Gokče iznervira.
Poslednjeg dana maja 2007. godine za 22.000.000 dinara, uz 7.321.000 dinara obaveznih investicija, preduzeće „Evropa plus import“ doo kupuje „Vodogradnju“. Lale i Gokče su kupovinu proslavili burno, kako to oni znaju. Dobro upućeni su, pak, sa strepnjom dočekali ovu vest jer je to značilo da je u Vranje i zvanično stigla „Kekina grupa“, jedan od najjačih kriminalnih gangova u Srbiji (vidi antrfile).
Odmah potom radnja počinje da radi a, iako su se zvanično menjali direktori, operativno firmu je vodio Radoslav Mojsilović, dok je Goran Tasić bio zadužen za strateške stvari, „ugovaranje poslova“ i slično. Iz prestonice ih je povremeno obilazila ekipa proverenih Kekinih ljudi, najčečće izvesni Miki, tek da vidi šta se radi i da li sve ide po planu. I biznis je, reklo bi se, gledano spolja, zaista cvetao. „Vodogradnja“ je uredno dobijala poslove, radilo se, privredjivalo, svi zadovoljni.
Idila je, medjutim, trajala prilično kratko. Da li „Miki“ nije dobro radio svoj posao ili je reč o nečemu drugom, kada je otprilike pre mesec dana podvučena crta, pokazalo se da nedostaje više-manje pola miliona evra!?
NISAM JA, ON JE
Neposredno nakon toga, Radoslav Lale Mojsilović nestaje, kao da je u zemlju propao. nema ga u Skupštini, nema ga u Vranju, porodica ne zna gde je… Dobro upućeni su govorkali da je na brifingu kod Keke&comp. ali to su ostala samo nagadjanja. Istovremeno Goran Tasić tek tu i tamo protutnji gradom u novom blindiranom džipu, zatamljenih stakala, ali se javno nigde ne pojavljuje osim u svojoj novootvorenoj firmi u Vranju koja se bavi, uprošćeno rečeno, domarskim poslovima: ako vam prsne cev u kupatilu, vi pozovete Gokčeta i stvar rešena. Gradski zlobnici pukli su od ljubomore jer se oni nisu setili ovog, kontaju, očigledno veoma unosnog posla čim ga je Gokče odabrao.
Da šali nema mesta, pokazalo se ubrzo, kada se iznenada, nakon takodje potpuno neočekivane ostavke na mesto predsednika Gradskog odbora Nove Srbije, pojavio Mojsilović i otkrio da ga je Goran Tasić ostavio na cedilu i manjak od onih pola miliona evra svalio na Laleta.
Ekipu na Novom Beogradu, po svemu sudeći, nije mnogo interesovalo to njihovo medjusobno prepucavanje. Kako se u tim krugovima kaže, Mojsilović je „dužio“ „Vodogradnju“, pa, shodno tome, i dug pripada njemu. Objašnjenja tipa „nisam ja, on je“ nisu baš popularna u ovoj vrsti biznisa i Radoslav Mojsilović se našao u ozbiljnom problemu naročito kada je njegov dojučerašnji prijatelj jednostavno „oprao ruke“, rekao da nema pojma o čemu se radi, i okrenuo se unosnim domarskim poslovima.
I tu se negde priča, za sada, završava. Ili, tek počinje. Kako za koga. Ceh će neko morati da plati. Kešom, uslugom ili glavom – u tim krugovima obično je takav izbor ali i redosled.
UPRAVNI ODBOR
Krajnje je zanimljiv sastav Upravnog odbora „Vodogradnje“. Da socijalisti nisu nimalo nevini u celoj ovoj ujdurmi potvrdjuje činjenica da je Stojan Dimčić, direktor „Vodovoda“, (u neku ruku konkurentske firme „Vodogradnji“ jer i „Vodovod“ ima gradjevinsku operativu), predsednik UO, a medju članovima, osim poznatog bivšeg košarkaša Gorana Grbovića, sada poznatijeg po nekim drugim vansportskim aktivnostima, te Milana Stanojevića i Časlava Ilića, sedi i Branislav Stojančić!?
„KEKINA GRUPA“
Vođa grupe je Stojanović Dejan, zvani Keka (Stojanović je izvršilac krivičnog dela ubistva Sibinović Gorana), a članovi grupe su: Šesto Nikola zvani Pika (izvršilac ubistva Mićić Siniše), Borovčanin Ivan (zajedno sa Pejanović Vojkanom izvršio ubistvo Vukmanović Milana), Miketić Vladan (sumnjiči se za više ubistava među kojima Banda Nikole i Petrović Nikole, zbog čega je u bekstvu u inostranstvu), Spasojević Nebojša zv. Spale (pokušao ubistvo Ergić Nenada), Grujović Nenad zv. Gruja (zajedno sa drugim članovima grupe učestvovao u ubistvu Petrović Nikole), Arsenijević Nemanja zv. Mutavac (zajedno sa članovima grupe pokušao ubistvo Bandić Borislava i Bandić Željka), Milanović Nebojša zv. Milano, Dabić Aleksandar zv. Daba (izvršilac pokušaja ubistva Vujanović Milana i pokušaj ubistva Lazarević Zorana), Milinković Vladimir zv. Milinko (izvršio silovanje Nestorović Gordane i Jovanović Nataše), Vlahović Aleksandar zv. Rambo (pokušao ubistvo Ilić Saše), Milosavljević Mario (pokušao ubistvo Stojanović Saše i Bujagić Nebojše).
Grupu je formirao Stojanović Dejan, a uslov ulaska u grupu bio je da su članovi do sada već izvršili neko ubistvo ili pokušali nekog da ubiju. Grupa je više godina bila u sukobu („ratu“) sa grupom pokojnog Jezdimirović Stevana zv. Jezda, a zbog primata za teritoriju Novog Beograda. U tom sukobu koji je dugo trajao bilo je na obe strane više mrtvih i ranjenih. Kriminalna delatnost grupe je vršenje svih težih krivičnih dela: ubistva, pokušaji ubistva, silovanja, razbojništva, iznude, ucene, nasilničko ponašanje, oduzimanje motornih vozila, vraćanje ukradenih vozila uz otkup, krijumčarenje opojne droge i dr. Članovi grupe se dovode u vezu sa izvršenjem više krivičnih dela ubistava i pokušaja ubistva u Beogradu. Za većinu tih krivičnih dela podnošene su prijave koje nisu okončane presudama, a izvršioci su na slobodi.
(„Politika online“, 2. april 2010).
ZAOBIŠLA GA SABLjA
Inspektori policije nastavili su da proveravaju račune i ugovore Fudbalskih klubova Crvena zvezda i Vojvodina, kao i poslovanje Fudbalskog saveza Srbije. Za sada, zbog istrage, nema informacija o tome da li je i šta pronađeno u računovodstvima klubova i saveza. Kako saznajemo iz pouzdanih izvora u MUP-u Srbije, policija ima podatke da je Dejan Stojanović zvani Keka, koji se spominje u Beloj knjizi o organizovanom kriminalu kao vođa jednog od klanova, zaradio prošlog leta najmanje 3, 2 miliona evra, samo od prodaje dvojice fudbalera Crvene zvezde. Naš sagovornik iz MUP-a nije želeo da precizira o kojim fudbalerima je reč. Inspektori zaduženi za rad na ovom slučaju nastavljaju provere, jer ima indicija da je Stojanović zaradio još novca od sumnjivih prodaja fudbalera.
Podsetimo, naš izvor iz vrha MUP-a Srbije izjavio je da je Stojanović glavna figura u prodaji fudbalera Crvene zvezde i praktično nezaobilazni činilac u transferima.
„Kekina grupa“, kako se često nazivaju u javnosti, jedna je od retkih kriminalnih ekipa iz Beograda koja je policijsku akciju „Sablja“ dočekala i ispratila bez većih posledica. U pritvoru je bilo nekoliko njenih članova, ali su se svi provukli bez krivičnih prijava, iako u Beloj policijskoj knjizi o organizovanim kriminalnim grupama u Srbiji ovaj klan zauzima prvo mesto.
U toj studiji, završenoj u proleće 2001. godine, navedeno je da je grupu formirao upravo Dejan Stojanović Keka, a da je „uslov ulaska u nju bio da su članovi do sada već izvršili neko ubistvo ili pokušali nekog da ubiju“. Navedeno je i da je grupa nekoliko godina bila u ratu sa ekipom sada pokojnog Stevana Jezdimirovića, zvanog Jezda, a zbog primata nad novobeogradskom teritorijom. U tom sukobu na obe strane bilo je više mrtvih i ranjenih. Kao osnovna delatnost „Kekine grupe“, navedena su: ubistva, pokušaj ubistva, silovanja, razbojništva, iznude, ucene, nasilje, krađa automobila, vraćanje kradenih vozila uz otkup, trgovina narkoticima…
– Reč je o veoma organizovanoj, naoružanoj, agresivnoj i surovoj grupi – kaže se u zaključku o ovoj grupi.
Izvori „Politike“ kažu da se pretpostavlja da su članovi grupe novac zarađen kriminalom, posebno trgovinom narkoticima, „oprali“ kroz ulaganje u građevinarstvo, brojne kladionice, kupovinu lokala i stanova. Pretpostavlja se da su deo nekretnina pokupovali i u drugim zemljama.
Ime Dejana Stojanovića Keke se učestalo pominjalo u javnosti prošle godine, posle ubistva Gorana Mijatovića Mite, vođe „bežanijskog klana“, koji je likvidiran posle eksplozije automobila-bombe, ispred zgrade u kojoj je živeo u Beogradu. Deo javnosti tada je spekulisao da policija dovodi u vezu Stojanovića sa ubistvom Mijatovića, ali se od spekulacija nije dalje odmaklo. U javnosti su se tada pojavile i informacije da je Stojanović, između ostalog, osumnjičen da je sa svojom ekipom pripremao atentat na direktora policije Milorada Veljovića, ministra policije Dragana Jočića i Mlađana Dinkića, bivšeg ministra finansija. Pisalo se da je pobegao iz zemlje u decembru prošle godine, pošto je u Beču i Beogradu uhapšeno nekoliko vodećih mafijaša iz njegove grupe. Navodno je bio u Brazilu.
(„Politika online“, 2.april 2010.)
VLASNIČKA STRUKTURA
U vlasničkoj strukturi „Vodogradnje“ dominira, po vrednosti akcijskog kapitala, sa 73%, ukupne emisije, odnosno 50.404.000 dinara Konzorcijum koji predstavlja Časlav Ilić. Mario Durmanić, lokalni funkcioner Nove Srbije i član Gradskog veća, poseduje 8.222 akcije koje vrede 8.222.000 dinra. Potom sledi Časlav Ilić kao fizičko lice (1.074.000), Miodrag Mojsilović, otac Radoslava Mojsilovića, (1.073.000), te manji akcionari poput Stojadina Tomića (142,000 dinara), Sretena Tomića (138.000) , Tomislva Cvetkovića (129.000), Milorada Dunčića (125.000) i Ljubiše Nikolića (121.000).
Akcijski fond Republike Srbije poseduje 2.530 akcija koje vrede 2.530.000 dinara.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.