Pilo se vino iz zemljanih testija, a kad bi starejko probao kačamak i rekao: „Ovoj snašče će obeli obraz u kuću“, razilazili bi se
U užem centru je grada. Spaja ulicu Bore Stankovića u naselju Tabane sa Karađorđevom kod Bujkovske kafane i pijace. Ne možete joj se nagledati, jer tako nešto samo Vranje može da ima. Odmah na početku, možete videti dvadesetak metara asvalta i čuti huk gradske reke s desne strane. Oštra krivina seče ulicu i kada je zaobiđete ide pravo na puškomet do mosta ispod kojeg je čuvena Mačkina česma. Tu se završava asfalt i nastavlja se zemljan put. I, gle, taj put, koji se krivinom gubi od dela asfaltnog zaustavlja se pred metalnom kapijom. Ako želite dalje morate otvoriti kapiju i proći kroz dvorište neopaženo da vas ne primete žitelji i izaći na drugu kapiju i zemljan put koji se produžava prema pijaci. Ali, zemljani put se završava na dvadestak metara od pijace, gde opet nailazite na oštru krivinu, prethodni put se gubi iz vida i izlazite na asfalt, na širok deo puta na kojem su svuda načičkana parkirana vozila sa pijace. Da ne bi doživeli neprijatnosti u delu ulice gde se prolazi kroz kapije i dvorište, predlažemo alternativu, putanju pored reke i to samo onda kada nije kišno vreme i kada reka ne nadođe.
ŽABE I DjUBRE
– Ulicu su obeležile familije Srbinci, Čorbini, Suljini, potom Mane Milenković, Toma Ratajac, Ljuba Paraćinac, Dine Rastura, Srba Šače, Bora Dodić, Pera Sučka, Sava bolničar, od mlađih Boban Selja, Milorad Kiki i drugi – počinje priču o svojoj ulici Dragiša MAKSIMOVIĆ Bagalić.
Nekada je ulica imala niske kuće i to s leve strane od pijace, a s desne je bila reka, plitkog korita, sa vrbama i topolama pored obala.
– Bile su tri vodenice sa posebnom vadom i jakom vodom. U gornjem delu, da bujice ne bi odnele okolne kućice, sagrađena je škarpa ili bučalo, gde su se nekada deca kupala. Mačkina česma imala je samo cev, bila je neuređena, svuda žabe i đubre. Kako nekad beše tako je i sada. Osim što nema toliko žaba i što je ozidana, a đubre ne fali – kaže Srboljub JANjIĆ Šače.
Mačkina česma, kaže Srba, bila je sređena samo kad su svadbe.
– Običaj je bio da strarejko, pred zoru, kad se završava svadba naredi da mu snaška napravi kačamak sa vodu iz česme. Tu bi se zaselo na ćilime, muzikanti bi svirali tanko i visoko. Pilo se vino iz zemljanih testija, a kad bi starejko probao kačamak i rekao: „Ovoj snašče će obeli obraz u kuću“, razilazili bi se – ističe Janjić.
Živelo se sirotinjski, išlo na slave, na sabore u Banju, u Sobinu i na izlete u Djošku.
– Svi su sadili duvan. Jedino trgovačke kuće nisu jer je kod njih moglo i da pretekne. Stari ljudi su zborili: „Pre duvan će te izede nego da ti njega izedeš“. Moralo se, rabota tvrda, para iz Monopol unese se u kuću i raskriluješ se, od ćerpič ljudi počeše sa pečenu ciglu da grade. Sirotinju Bog ili odma uzme ili gu zaboravi kako sirenje u presolac – kaže Stojanka JOVIĆ.
Markantan lik u ulici bio je Mane Milenković, renterijer uoči Drugog rata.
MANE „BLAGA DUŠA“
– Kad prođe, onako visok, koščat i naočit sa novim odelom i šeširom na glavi, izazivao je strahopoštovanje. Njegovo beše sve; tri kuće i okućnice sa desne strane iz pravca Tabana. Za žitelje ulice „blaga duša“, gospodin koji uvek zna da priskoči u pomoć. Kome zafali para za bolest, gradnju kuće ili bilo šta uvek pruži bez suvišnih obrazloženja. Vraćalo se bez kamate i zato su ga svi cenili. Kad bi izašao pred kuću da krene u varoš na kafu s društvom, bilo ko da se zatekne od komšija trčao bi i ljubio mu ruku. Sve što je imao poklonio je vranjskoj Gimnaziji – priča Janjić.
Ulicu je likom i delom obeležio i Toma Z. Jovanović Srbinac. Kada je umro 1962. godine, u 71-oj godini života, na sahrani nije bilo učenika Gimnazije. Njihovo prisustvo zabranio je Božidar Popović, tadašnji direktor Gimnazije. Tužna povorka, od kuće do gradske crkve, pa glavnom ulicom i pored hotela «Vranje», zaustavila se pred Gimnazijom. Dirljiv govor održao je Blagoje Trajković, njegov nekadašnji učenik. Na poslednjem ispraćaju bili su gotovi svi njegovi bivši učenici. Suze i uspomene nisu mogli da sakriju. Sa scene je otišao gospodin profesor.
U ulici žive i potomci Taška Sulje osnivača Suljinske framilije.
– Velika trla za ovce bila je pored kuće. Od Djurđevdana do žetve čuvali smo ih u Devotinu. Po mleko se išlo konjima koje smo uvek imali. Snabdevali smo u to vreme varoš najboljim ovčjim kiselim mlekom. Ljudi su dolazili na kuću uzimali mleko u zemljane posude, a kasnije smo, mi, deca odlazili da ih sakupimo. Nema te familije u Vranju koja je mogla da odoli posebnom ukusu našeg kiselog mleka koje je moglo da se seče nožem kao sir – priča Blagoja Sulja.
DO PUPAK ŽENSKO, OD PUPAK MUŠKO
Žmurečkim sam mogja da obrijem mušteriju i toj kad se nadrvim od vino i k`d mislim da je d`n noć, a noć d`n. Kako li je, pa, bilo kad sam bija mrtav trezan. Svi su me poštovali i d`n dan`s me poštujev i s rados sednev na stolicu, iskriviv šiju da gi obričim i istanjim kožu za tri-četiri milimetra – počinje priču o sebi i svom berberskom umeću Dragiša Bagalić.
Bio je, kaže, majstor za lečenje berberskih bolesti.
– Ranije, od glote u berbernice ljudi ufativ psorijazu, rez, to je rana od brijač, žutu oseku, vodu koja teči iz ranu. Pravio sam mast, a namažeš nekol`ko put, a kao da je s ruku odneseno. Nema ko nije dolazio, od Beograd do Skoplje – navodi Dragiša.
U berbernici su se okupljali vranjski boemi, oni koji su uživali u domaćem vinu i rakiji, u đuvečkama i mezetlucima, a potom u raznim šalama i dosetkama.
– Te dalavere bile su za našu dušu merak golem. Isto kako k`d božićni mraz preseče komenjak. Društvo je bilo probrano, kad zasednemo pored bačvu u podrum ili zimi u radnju pored furunu sitku nesmo nmali. Vino smo kupovali kod Tomu Sobinca, Tosku, Djoku Zubana, a rakiju kod Pavle Tomića i Trajka trgovca. Za vino smo imali flašu od tri litra, a izgledala je kao da je od dva. Za rakiju flašu od dva i po litra, a izgledalo je kao da su dva. Tuj smo gi pretupali. Naročito Trajka trgovca. Kad bi mu nestala rakija u bure izvodio je računicu. Pisao je u tefter kol`ko je prodao i upoređivao sa količinom koja je bila u bure. Nije se slagalo, bio je na gubitku. «A mori, Perso, uzima li ti pare iz kalenicu, znaš onej od prodatu rakiju», pitao bi ženu. »Nesam, Trajko, ži` mi sve, ruke da mi se osušiv do lakat dabogda», pravdala se je. «Ne se potrišaj, am`n, ja samo takoj da reknem, znam za jadac, samo možev berberi da me pretupav», mrsio je u bradu i uzdisao -priča Dragiša.
U berbernici je mnogo njih naučilo zanat od Dragiše.
– Posebno je dobar majstor postao Čeda G avra. Kad beše radnik, dođe neki Beograđanin da se briči. Gledamo ga, ima t`nki brčići kako Klerk Gebl. Nasapunja ga Čeda, svi što besmo u radnju počosmo da mu ga omcamo, a on sirot ima plitku matericu, pa ripa kako poparen petl.
Zanese se Čeda u zajebanciju i otfikari levi brk na mušteriju. Ovaj kad vide ripna kako na rđav ekser da je sednaja, obrisa se i prosikta: «Videćemo se na sudu». Tužili smo se, skoro pola godinu, jedva ga ubedismo da se pomirimo, uz reš pečenu živinku i kanačiki vino – kaže Dragiša.
Da je piće čuda činilo priča i Dragiša, posebno po pitanju švaleracija.
– Mome Čupe voleo je kad mu nadođe usila da ripne kako petl kikirez na kljekavu kokošku i toj smo znali da naplatimo. «Nađosmo ti Mome jednu, visočku, suvačku, sa dugačke noge», zborimo mu i on se prifati. «Odma da ideš dom da iz bure, najubavu od majku, izdvojiš tri kila rakiju, da popijemo za srećnu rabotu». Otrča u jednu dušu i donese. Popijemo rakiju, a za toj vreme Duško Kumanovac, stasit kao pritka potpirajka, preobuče se u žensko, šamija na glavu, usta nakarminisana. Otidne u dvor kod Žiku Ćore i čeka pod dud. Povedemo Mome, pokažemo ženskinju i savetujemo: «Navali momentalno kako mutav, počni s lizanje šiju, pa nadole, drž za čavku. Otrča Mome, a mi dzvirimo sa načuljeni uši kako na magare. Kako priđe odma poče da celiva i vika: «A mori, što ti tol`ko smrdiv usta». «Imam šupalj zub», odgovara Duško piskavo. Mome krena nadole, zabrca s ruku, pa k`d ripna i poče da vika: «Što je ovoj, ovoj neje čavka ovoj je orl». «Izvin`te, ali ja sam do pupak žensko, a od pupak muško», smeje se Duško. Vide Mome kol`ko je sat, al dockan. Mi uteknasmo u berbernicu. Ete ga ide sa Duška i nosi balon s vino. «Da popijemo, na moj račun, ali ovoj što se desilo nemoj na nekoga da ste pričali», duri, zapreti.
ŽITELjI ULICE
Srbinci: Zafir i Stojanka Jovanović, Toma; Toma i Dana, Predrag; Predrag i , Toma sa porodicom; Mane Milenković; Suljini: Dušan i Zagorka Tašković, Blagoja, Ljubiša, Darinka i Stanislava; Blagoja i Živka, Dragan i Gordana; Dragan i Ljiljana, Staša i Lana; Ljubiša i Ljiljana, Sunčica i Jasmina; Bora i Stana Dodić; Milorad Kiki Jović, Ivana; Ivana i Miroslav, Vuk; Stojanka Jović; Sava i Cveta Stošić; Slobodan Boban Selja i Cana, Vesna, Dragan, Aleksandar; Aleksandar i Aneta, Una; Miodrag i Marija Stošić, Suzana, Saša, Jasmina; Saša i Slađana, Nikola; Stojadin Trajković Dine Rastura, snaja Dobrica, sin Predrag; Ljuba Janković Paraćinac i Vera; Vlada i Živka Nikolić; Mičini; Toma Ratajac, Voja Tašković šuster, Pera Sučka i Živka; Toma pinter, Zoran sa porodicom; Stanojko Tomić pinter; Pavle i Gordana; Dragutin Janjić Gute šuster, Srba Šače sa porodicom; Čorbini: Stojadin Dine Čorba i Mileva, Branka i Bora Kitanović sa porodicom, Bane Jorgaćijević sa porodicom…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.