Rabota sve dok snaga sluša

Do Kosovske ulice ili Donjeg Šapranca vodila je putanja. Nosili smo gumene čizme da bi prošli kroz blato i virove, štapove i gabrove motke da bismo se odbranili od kučića. Čizme smo ostavljali u nekoj kući u Kosovskoj ulici i oblačili cipele da bismo otišli u grad. Motke smo ostavljali kod Guljkino lojze jer su nam trebale i u povratku

Dok nije dobila današnji naziv, Ratka Pavlovića ulica se vodila kao Kosovska bb. Za Vranjance ime nikada nije bilo važno, za njih je to bio Šapranački rid.
Ulica je počela intezivno da se naseljava početkom šezdesetih godina prošlog veka. Najbrojniji doseljnici bili su iz familije Kostinci iz Bunuševca. Otuda se bežalo jer je proradilo klizište od rudnika koji su za vreme rata eksploatisali Nemci. Rudnik je kasnije zatrpan, ali su ostale jame i zemlja je počela da radi. Ako već mora da se selimo, razmišljali su ljudi, onda ćemo u komšiluk, na utrine preko Duboke doline, na Šapranačkom ridu. Iz Bunuševca se teška srca odlazili jer se trebalo kućiti od nule.

BLATO I STOČNO GROBLjE

Nogu je povukao, kako su govorili, Slobodan Kostić kome se porodična kuća u Bunuševcu zapalila. Potom Dimitrije Vasiljević sa sinovima Ristom Šmurdom i Slobodanom Čvarkom, a za njima i brojni Kostinci, pre svega Trajko sa sinom Kostom.
– Placeve smo kupovali od opštine jer je zemlja bila zadružna. Šta smo zatekli? Bocke i trnja, kal, virove sa vodom, u blizini stočno groblje ograđeno žicom, buljuk kučiki koji su se vrzmali po ridu i oko groblja. Do Kosovske ulice ili Donjeg Šapranca vodila je putanja. Nosili smo gumene čizme da bi prošli kroz blato i virove, štapove i gabrove motke da bismo se odbranili od kučića. Čizme smo ostavljali u nekoj kući u Kosovskoj ulici i oblačili cipele da bismo otišli u grad. Motke smo ostavljali kod Guljkino lojze jer su nam trebale i u povratku, kad nas pojure Pinkovi crni kučiki veliki kao telci – samo su motke mogle da nas spasu – priča Vlade Kostić.
Kuće su se pravile postepeno, deo po deo, radili su svi da bi se što pre uselili.
– Dobili smo plan, bio je neki geometar iz Makedonije koji je nadgledao da ne izađemo iz vinklu. Sve su kuće iste, na „G“, sprat i prizemlje, ukopane po metar i šezdeset, od klesanog kamena i pečenih cigli – kaže Kosta Kostić.
– Cel d`n rabota i cel noć rabota. Muka je kidala snagu, dušu, sve. Dignem se u noć, uzmem kopač i lopatu, pa udri. Ceo podrum sam sama iskopala, zemlju izbacivala kroz prozorče. Kopam dok svane, pa trk u selo; mora da se nahrani stoka, da se pomuze i napravi doručak i ručak za majstori. Posle ručak pa kopač u šake i rabota dok duša ne počne da iskača na nos. Rabota cel vek, za leb, za rados` kad se deca ženiv, odavav, za žalost kad dođe red da se ide na onaj svet. Rabota sve dok snaga sluša, a mučen čovek prefrlji osamdesetu i ujutru prvi trči u njive. E, kad dođev devedesete godine, kao sad kod mene samo te čeka poviranje po kreveti i vrtenje ruke i noge kao svrdlo da je u nji, al mil život, pa i ako je nikakav – navodi Ratka Kostić.
Cigle su vlasotinački majstori pravili od zemlje iz Gložja, pored temelja zidali su bankinu gde su se pekle. Za temelj kamen je donošen iz Ćukovca i Soderca. Ploče se nisu udarale, sve je bilo od dasaka i trske koja je malterisana.
– Nemanje je činilo svoje, gledali smo da prođemo sa što manje materijala. Nije bilo vode, za piće se donosilo iz bunara koji je bio u komšiluku. Kad smo gradili kuće vodu smo prevozili kolima i volovima sa Šapranačke reke, iz pregrađenih virova. Sve se prevozilo rabadžijskim kolima, skidali smo cigle sa štala u selu donosili ih na Rid i gradili nove – priča Slobodan Vasiljević Čvarka.
Živelo se od poljoprivrede, gajenja duvana, konoplje. Konoplja se sadila u bunuševačkim poljima, takozvane rupe, nosila u Moravu da se zakisne, donosila kući i čukala uz pomoć radnika Cigana. Potom se sušila i od nje su se tkale gaće, košulje, čakšire, prekrivači za krevet koje su nazivali čergama. „Prteno je to bilo platno, gaće nam ostružev guzice, a košulje šije. Kad nam se ucrveni šija kao da smo Indijanci, a ne Bunuševčani“, dobacuje Vlade Kostin. Do pre deset godina, kažu, svaka kuća čuvala je krave, svinje, koze, konje. Do prošle godine većina po neku od ovih životinja..
– O jednom se vodilo računa, da deca u kući ne budu gladna. Kad su se otvorile fabrike sa našim zapošljavanjem polako se izlazilo iz siromaštva – ističe Lozanka Kostić.

SELO ILI GRAD

– Stoka se na Šapranačkom ridu čuvala od 1965. do 2009. godine. Inspekcija je zabranila čuvanje jer smo postali Grad. Ko bi rekao, a Šapranački rid taman dobio fizionomiju sela. U Bunuševačka polja svi imamo zemlju, radili smo je muški, težilo je pod kukuruzima, pšenicom, deteline nikad bolje. Time smo hranili krave, svinje, moglo je da dopuni i onako tanak kućni budžet. Hvala inspekciji i posebno Gradu što misli na svoje ljude. Zabranom, opustiće njive i polja, nicaće korov, a biće još više sirotinje – kaže Kosta.
Kuće su se završavale kad su mladi počeli da primaju platu u novootvorenim fabrikama. Počeli su da žive svi u jednoj sobi, a vremenom opremili sve. Stigla su kupatila, izbačena su limena korita.
Vremena za odmor nije bilo na pretek. Uglavnom, kad dođu praznici, Božić, Usrks, Sveti Nikola, slava koju su svi Bunuševčani na Ridu slavili.
– Kao momci i kasnije, obožavali smo da budemo koledari ili sirovari. Pored mene, red su terali: Rade Gunja, Mome Vuk, Jova Puzder, Belča Mesar, Dobri Dopča, Dika Bocka, Velizar Boka, Mome Sose i drugi. Jedan od nas obukao bi se kao žena, glava pokrivena šamijom, usta nakarmenisana, ruš crvena. Išli smo po kuće, sakupljali vešaljke sa mesom, sir, vino, rakiju, pare. Mlada je bila glavna, svi su hteli da otmu od mladoženje, a ona je sve ljubila i ostavljala im na licu trag karmina. U rekama je držala, lutku, obučenu, ustvari to je bila lejka pokrivena krpama i predstavljala je dete. „Darujte ga, pa da ga krstimo“, govorila je mlada na prag svake kuće koju smo pohodili. Običaj je da se koledari obavezno daruju i dobro smo prolazili. Uveče bi se okupili u nekoj kući i sve sakupljeno popili i pojeli. Te naše terevenke znale su da potraje dan-dva – ističe Slobodan.
Osim koledara, posebnu pažnju poklanjaju przniku Sveti Trifun.
– Tada se svi Bunuševčani dignu da okroje lojza, da pojedu, popiju i zapevaju. Glavni organizator okupljanja bio je pokojni Duško Mitrović sudija, meraklija i boem. Antanasijevići – Dobri, Kiza, Lute, pa oni sa strane kao Jova Poštar okupljamo se oko dvadesetak i krstimo vodu prvo u Bunuševac celu noć, a ujutru završimo u neku od kuća na Šapranačkom ridu – nastavlja priču Slobodan. Ranije je u ulici vladalo poštovanje, ispomaganje, druženje. Danas, otuđenje kuca na svaka vrata.
– Desi se da se mi mladi i ne poznajemo, a živimo u istom kraju – kaže Aleksandar Kostić, radnik kod „Ljubisavljevića“.

KELNERI, TUČE I MIRBE
Slobodan Vasiljević Čvarka bio je poznati vranjski kelner koji je radni vek počeo i završio u URO „Vranje“. Počeo je kafani Doma JNA, a završio u baraci u Raškoj. Nema te kafane UOR „Vranje“ u kojoj nije radio.
– Od 58 učenika, ostali smo ćevabdžija Rade Gunja i konobari Mile Bobek, Perica, bivši šef u „Simpo“ i ja. Naravno da smo opstali jer su nam majstori, od kojih smo učili, bili: Cane Darka, Mita Tatabit, Mile Banjče, Bobek, Duško Zajac, Dine Mase, Dragi Žonja. Penziju sam dočekao u kafanu, služio gospodu, ali i pijandure. Bilo je svega i svačega, pevaljke, pare bacanje, krađe pepeljare i čaše… Nisam dozvoljavao da se iznosi iz preduzeća, sa mnogima sam se zamerio, smatrali su me za budalu, ali kad nešto naumim idem s glavu kroz zid – priča Slobodan.
Posebne uspomene vežu ga za gradsku kafanu „Evropa“.
– Imala je dušu, muzika na čelu sa čuvenim Kurtom klarenitašem, Sergejem harmonikašem, Stoletom gitaristom, Stojadinom violinistom, Seletom pevačem zapalila bi kafanu. Igralo se kroz salu, oko stolova, pa i na stolove iako je bilo zabranjeno. Znao sam sve mušterije, bili su redovni gosti, al kad dođemo da naplatimo uvek nastane svađa, pa bogami i tuče. Tuče pesnicama koje su pratile bacanje stolica i lomljenje čaša, flaša. Od stakla nije moglo da se prođe. Ono što je bitno, sutradan smo se mirili, a kad padne mirba i izmire se dugovi padne i debelo pijenje. I opet se napijemo i pobrljavimo i Jovo nanovo… – kaže Slobodan.

SLADjANOVO ŠKOLOVANO KUČE
Slobodan Čvarka jedan je od najpoznatijih lovaca u kraju.
– Zbog lov oko sam izgubio 1968. godine. Hteo sam da izvadim praznu čauru iz puške sa krojačke makaze. Odlomio se vrh od makaza i pravo u oko. Od tada jedno je plastično, ali i ono drugo je dovoljno da kad nanišanim nikad ne promašim. Moja generacija lovaca znala je za red, poštovanje, za sve. Današnji mladi lovci znaju da razočaraju kao Slađan direktor u Istorijski arhiv. Ruku sam davao za njega, više sam ga dvorio nego svoju decu i on me izdade, a izdaja je lovdžijka, uzede mi kera posavca. Tačno je da ga mi je on doneo kad je imao četiri meseca, a potom sam ga ja preuzeo, učio, hranio, svakodnevno odlazio u neradovačka polja u Šrederovu vikendicu pešačeći dva kilometra da bih od njega napravio šampiona, vrhunskog lovačkog psa za koje su davali 700 evra – jada se Slobodan.