Knedle, cigle, seka i deka

ZDRAVI U GLAVI
Piše: Dimitrije Stanković – Dirty Boy, hoper

U Vranju ima dosta ljudi koji gotive hip-hop kulturu, pa iako su to mahom tinejdžeri, drago mi je zbog toga. Ovdašnja scena nije velika, jer tu treba odvojiti istinske poštovaoce koji Vranje hoće da predstave Srbiji u najboljem svetlu, od samozvanih repera koji brukaju grad i što je najgore – množe se! Distancirao sam se od ovdašnje scene, jer većinu takvih, lažnih repera ne želim da poznajem. Mnogima sam pomogao, jer moja grupa postoji sedam godina, dao sam sve od sebe da ljudi čuju to što rade, ali kasnije od tih ljudi nisam dobio čak ni reč poštovanja. Ali OK, postoji dobra izreka za to: „Čovek je najjači onda kada čini svoju dužnost!“ Tako i ja, gledam svoja posla i uživam u onome što radim. Zadovoljan sam jer sam ove godine snimio preko trideset pesama, napisao knjigu i pridobio dosta novih fanova.
Tokom 2009. godine, takođe, ja i moja grupa smo dosta nastupali, mnogo više nego ranije. Izdvojio bih nastup, a potom i saradnju sa poznatim reperom koga znamo kao JUICE, nastup na Street Festival, nekoliko nastupa koje sam odradio sa jednim od najboljih Vranjskih di-džejeva, sa DJ 2 FACE. Sjajan provod, sjajne žurke uz mešavinu hip-hopa i minimala, što naš grad do sada nije doživeo. Ali ono po čemu ću najviše pamtiti ovu godinu koja polako odlazi je objavljivanje moje prve knjige „Dnevnik usamljenog dečaka“ koja dobija dosta pohvala od čitalaca. Iako sam imao ponudu za izdavanje ipak sam odlučio da je objavim u elektronskoj formi na internetu, kako bi svi mogli besplatno da je „skinu“ sa mojih stranica na My space, Facebook. Kontam, ljudi su dekintirali, nek čitaju, a i što više ljudi pročita, čuću više komentara od čega imam višestruke koristi. Super iskustvo mi je bilo i kada sam bio u finalu, samo na korak od ulaska u kuću „Velikog brata“, sredinom avgusta, Nisam uspeo, ali me je zato u tom trenutku gledalo više od million ljudi pa sam tako uspeo da proširim svoju muziku i u Makedoniju,Crnu Goru i BH. Kakva ce biti 2010. godina to ćemo tek da vidimo… Ali poručujem vam: Ostanite zdravi u glavi!

KNEDLA U GRLU
Piše: Milica Anđelković – Jovanović, sociolog, koordinatorka Save the Children

Na kraju kalendarske godine, podstaknuti slavljeničkom i sveprazničnom atmosferom, ljudi su mahom skloni da se sećaju lepih i veselih događaja, dana i drugih ljudi. Svemu što je bilo loše teže da minimalizuju značaj i da u Novu godinu uđu na krilima optimizma. Lepo je to i ljudski. Ali šta sa svim onim knedlama koje smo tokom godine morali da progutamo? Šta se dešava kad nam neka od njih zastane u grlu?
Kao što možete pretpostaviti, moju radnu godinu su obeležila deca Vranja, deca različitih uzrasta, interesovanja, uspeha u školi, porodičnih prilika, zdravstvenog i materijalnog stanja… Zajedničke su im samo njihove, dečje potrebe i to što sa iskrenim žarom gledaju odrasle i očekuju da od njih dobiju potvrdu o ispravnom načinu kako te potrebe zadovoljiti, ne znajući pri tom koji je to društveno poželjni model ponašanja. A šta im odrasli poručuju? Roditelji, uglavnom, smatraju da je bitnije raditi i zaraditi, nego baviti se trenutnom tugom svog deteta koja, sem što je smešna i prolazna, iziskuje i dosta dragocenog vremena. Sa druge strane, strane učitelja i nastavnika neizrečena, ali u hronično nezadovoljstvo odevena, dolazi primedba da je odjednom previše nekih dečijih prava, a premalo obaveza koje bi morale da ih prate. Pitam se: kom trenutku su prosvetni uzori zaboravili da su oni ti koji treba da postavljaju granice? Političari ih, pak, uče kako postati i ostati nedosledan, jer ono što je danas važno i nezaobilazno, već sutra će ustuknuti pred novim spiskom prioriteta u funkcionisanju našeg kolektivnog biračkog bića. I, naravo – Deca su naša budućnost – uz čaroban osmeh dodaju na kraju.
Kada se sve sumira, deca su prepuštena modelima koji su im na dohvat ruke – herojima ulice, on line herojima, junacima filmskih spektakala… svejedno. Ili njima ili, što je daleko ređe, hrabrosti odnosno ludosti nekog odraslog entuzijaste koji se bori jer veruje da će u Novoj 2010. godini sva naša deca dobijati ljubav, pažnju i razumevanje koje zaslužuju. Samo iz tog razloga i na kraju ove duge godine, prepune izazova i iskušenja, progutaću knedlu koja je pretila da zastane u grlu.

JOŠ JEDNA CIGLA U ZIDU
Piše: Nebojša Novković, advokat, koordinator MENSA Vranje

Snegom okovana kasaba živi svoju svakodnevicu ne mareći za vreme i potvrđujući svaku moguću misao Isidore Sekulić i Radomira Konstantinovića. Spoljna manifestacija neuznemirena ničim što bi poremetilo sistem međusobne podrške raznih prosečnosti odiše skladom i spokojem. Ovaj davno uspostavljen poredak predstavlja evoluciju koja vodi ka eleminisanju nepotrebnih i uznemirujućih ekstrema i incidenata. Ne želeći da bude van tokova napredne domovine polako se ka Evropi klati sveže asfaltiranim ulicama punim rupa, sa kojih je efikasno skinuta omražena granitna kocka kao simbol zatucanosti i zaostalosti i po kojoj ćemo šetati po ulicama mesta gde tako žarko želimo da stignemo. Ka Evropi iz koje su proterali tombolu i vranjski hedonizam i za koju niko ne vidi da prokišnjava posle toliko godina postojanja i da biva natopljena naslagama neznanja i nemara. Usput se čovek, a i svako drugo biće, može diviti novim primerima gnjilansko – binačkog stila gradnje na kojima terase, prkosno štrčeći iznad trotoara i ogledajući se u modernom aluminijumu i staklu, štite od udara zakona i daju nadu u bolje sutra. Pokazuju kako se može izgledati lepše od ignorantskih pokušaja nepismenih graditelja iz prošlosti apsolutno time potvrđujući inače neprimetnu vezu između Riste bojadžije i Pola Gogena. Neprilagođeni postiđeno odlaze u dobrovoljno izgnanstvo stopama Bore Stankovića i Džemsa Džojsa želeći da svoju autentičnost iskoriste za nešto drugo osim stida i prikrivanja, dok se silovanje Borinog lika i dela nastavlja sa posebnim žarom. Siromah nije mogao ni da sluti da je Beograd isuviše blizu… Glad, koja je ionako prizemno iskustvo, utoliće duhovna hrana za pravdom novih sudova čiji će čekić udarati mnogo jače i glasnije od prethodnih sudeći novim Jozefima K. Ali mnogo pravedniji od ovih sudova je nepogrešivi moralni sud grada u kome se seksualni odnosi dogovaraju sms porukama i u kome srednjevekovna tvrđava predstavlja nepresušni izvor reciklaže. U tako dobro ustrojenom društvu šta je godina, sem korak bliže idealnom ostrvu Tomasa Mora, korak bliže svetloj budućnosti. Još jedna cigla u zidu koji nas brani od najezde Mongola sa severa…

DžUNGLA NA ASFALTU
Piše: Zoran Dimić, profesor filozofije

Pre neki dan sam prisustvovao prezentaciji novog Generalnog urbanističkog plana grada Vranja. To je lepo i vrlo civilizacijski kada se na mestima gde se odlučuje o bitnim pitanjima naše zajednice pozovu zainteresovani građani, pa se od njih čuje šta ih muči. Stoga pohvaljujem službe koje su to organizovale. Međutim, istovremeno sam bio duboko zgranut količinom jada, žuči i srdžbe sa kojom su neki obični ljudi, usled višegodišnje nemoći da reše probleme u svojim delovima grada, izlagali primedbe na novi Plan. Iscrpljeni bezuspešnim šetanjem od jedne do druge nadležne službe, oni više nisu u stanju da se racionalno bore za svoje interese. To je jedno opasno, godinama nagomilavano nezadovoljstvo, kojim se moramo baviti. Ovim skrećem pažnju na jedan od ključnih opštih problema u Vranju. Mi živimo u urbanističkom haosu, a da istovremeno naše vlasti do sada nisu ispoljavale ozbiljnu nameru da se suoče sa tom činjenicom. Tako imamo paradoksalnu situaciju u kojoj novopečeni lokalni tajkuni slobodno grade gde im se prohte, koriste zemljište u namene koji nisu predviđene urbanističkim planom, dok odgovorni u nadležnim službama „pilatovski“ peru ruke i prebacuju odgovornost jedni na druge. Tako je u Vranju moguće da u širem centru imamo stovarište građevinske opreme, iz stambenih zona do duboko u noć trešti muzika iz kafića i diskoteka, u najužem centru grada će stanari uskoro početi da u svoje zgrade uskaču preko drveća, a iz zgrade u zgradu prelaze kroz prozore. Višegodišnjim nesavesnim radom nadležne službe su dozvolile da se naš grad urbanistički potpuno zapusti. Zbog toga mi danas ne znamo ko je u poslednjih nekoliko decenija urbanistički oblikovao grad u kome živimo – lokalni moćnici i građevinski tajkuni ili stručni i kompetentni ljudi u gradskim službama. Zato su, možda, novi Generalni urbanistčki plan, a i posebni planovi koji će iza njega doći, konačna prilika da se Vranje urbanistički i arhitektonski upristoji. Ako se postojeći problemi ne reševaju uskoro će oni obični građani s početka teksta početi da se za svoju pravdu bore onako kako jedino mogu, dakle, motikama, ašovima, kopačima, a bogami, kako ih gledam, biće i vatre na barikadama.

POLUJAVNOST I POLUSVET
Piše: Dragan Miljković, aforističar

U 2009. godini ili 34- toj posle mog rođenja, priredio sam dva zbornika surduličke poezije i objavio ih uz pomoć direktora surduličke biblioteke i predsednika opštine, koji su mi prvi izašli u susret, kao službe bezbednosti Voji Koštunici 2000. godine.
Posle svih noviteta koji su obeležili veći deo godine koja je za nama, naša lokalna zajednica se brzo vratila u prvobitno stanje, kao da se ništa nije zbilo.
Surdulica nema štampane medije, ima polujavnost i polusvet, koja se o svim dešavanjima obaveštava u kafićima, gde u svom prirodnom staništu na pojilu, običnom leglu parazita, sve događaje čini zvaničnima partijska polupismena elita.
U surduličkim institucijama kulture, sede partijski podobnici i čekaju da im nešto padne na pamet, kako bi nama stvaraocima rekli da je u kulturi sve već rečeno i ostvareno, i da u tim institucijama nema mesta za stvaraoce.
Za lokalnu zajednicu bi dve knjige zbornika surduličke poezije, trebalo da budu značajne kao i podizanje, na primer, nove zgrade opštinske administracije. Nedopustivo je da se politička elita hvali samo predtakmičenjem trubača u Surdulici, za Sabor, a da ne zna da Surdulica ima mlade, žive i kreativne slikare, rok muzičare, pesnike, aforističare, pisce, dakle, prave predstavnike kulture koji su nepravedno marginalizovani.
I u 2009. godini su surdulički glumci amateri uz pomoć vranjskog Mitketa, Dragana Stankovića, glumatali na surduličko- amaterskom festivalu, zatim se trubilo na Vlasinskom letu, i svi sada čekaju da im politička elita priredi turbo – folk doček Nove, kao što im je priredila i Grand doček. Kako su počeli 2009. godinu, tako će i da završe – sa kulturom.

KREZUBI U EU
Piše: Nenad Marić, stomatolog

Šta je obeležilo 2009. godinu? Najpre lično. Konačno mi je izašla zbirka poezije – „Vikend na Mesecu“, u izdanju Vranjskih knjiga.
Osnovano je Udruženje Književnika Vranja. Što smatram pokušajem jedne grupe ljudi da afirmiše stvaralaštvo u našem gradu.
Robna kuća stoji prazna i ukleta u centru grada, grada bez trga, bez bioskopa i bez korektno popločane glavne ulice. Možda je prvo trebalo zakrpiti rupe po ulicama i omogućiti građanima da kupe nove automobile, pa tek onda početi sa rigoroznim primenjivanjem saobraćajnih propisa.
U protekloj godini najviše me je nervirao i oduševljavao Novak Djoković. Veru u košarku vratio mi je magični Duda Ivković, a da smo nacija koja zna i da pliva pokazali su Čavić i Nađa Higl.
Ovu godinu pamtiću i po raznim rijaliti televizijskim programima , svojevrsnom izlivu prostakluka i mediokriteta u javnost. Kao da je cela zemlja u „Velikom bratu“.
Na kraju, a zbog sveopšte besparice, narod je odlučio da krezub uđe u Evropsku uniju…

ZABRANjENO (NI)JE
Piše: Danijela Arsić, profesorka književnosti

Dan prvi. U svojim sam kolima, doterana i zadovoljna… Dobro raspoložena… Željko Joksimović pevuši… „Ljubavi…“
Ako mislite da je ovo još jedna ljubavna priča, varate se jer „priča o ljubavi obično ugnjavi“. Ne, ovo je jedna sasvim (ne)obična priča o jednom još (ne)običnijem „parkingu“, ma kako to prozaično zvučalo. I to u dvorištu naše, Vranjske gimnazije, škole u kojoj, sa zadovoljstvom, radim i – gradim. Verujem da je u ovom trenutku većini čitalaca „Vranjskih“ jasno šta će biti tema moga pisanija jer, ko još ne zna gde je najbolji, besplatni, non-stop parking u gradu, taj Gimnaziju sigurno nije završio.
Bilo kako bilo, tek, zamalo da svi mi ostanemo bez tog parkinga. Elem, ugledah u dvorištu škole milicionera. Bi mi milo, konačno uvešće se neki red i ovde, pomislih, a on me zaustavi i reče: „Ne može dalje! Zabranjeno parkiranje!“. „Izvinite, ali ja ovde radim“, kažem sva važna. On – neumoljiv. Mada, priznajem, nisam ni imala nameru da ga molim. Rasprši se moje dobro raspoloženje. Odustanem od ubeđivanja, ne mogu protiv zakona logičkog razmišljanja i zaključivanja. Zatečena sam nespremna, a čudim se kad mi đak to kaže, sve se desilo iznenada, bez najave. Ali sutra! Sutra je novi dan!
Dan drugi i, naravno, drugi čovek, ali problem isti, a ja spremna. Ne dam svoje dvorište, pardon, dvorište Gimnazije, makar izgubila čas. Drugi čovek, ali karakter isti, nesalomiv. On me šalje u dvorište Učiteljskog fakulteta. Neću tamo, ne radim na Učiteljskom, zar to tek nije nepropisno!“ Ja ću da parkiram na mom mestu, a Vi zovite „pauka“, zbunim ga i jedva prođem.
Trećeg dana mi „toplo“ preporučuju da idem na drugi ulaz, onaj „odozgo“, ali tamo je trotoar visok, a moja kola niska i nova. Međutim, već sledećeg dana je moglo da se desi da ostanem bez svog vozila, a samim tim i bez problema oko parkiranja istog, to samo zato što je dežurni tog dana posumnjao u moje pravo da vozim kola sa stranim tablicama. Razuverila sam ga.
Dan peti: „Kako ne može? A ovaj s džipom, on može jel` tako?“, odvažno ću ja. „Pa čovek tu gradi!“ – „ Stvarno, e pa ja gradim u Gimnaziji!“- „Pustite profesorku da prođe!“, dobacuju đaci. Ovo već postaje pitanje časti, „al` čast je čast, a vlast je vlast“. Pita me zašto se samo ja bunim. „Smeta mi nepravda“ rekoh mu. „Na oca si“, nasmeja se on i pusti me da prođem, na moje iznenađenje. Bi mi prijatno. Hej, pa ovo postaje interesantno!
Već tog istog popodneva u dvorištu je bilo i džipova, ali i „sitnijih“ vozila. Pročulo se da se u gimnazijsko dvorište ipak može ući, s manje ili više upornosti, s „gornje“ ili „donje“ strane, milom ili silom.Tako da od dana šestog više nije bilo zabrane. A, doduše, bila je subota, pijačni dan pa ne bi ni imalo smisla…
Dan je sedmi. Sad smo svi tu. Zaposleni i nezaposleni, mali i veliki, domaći i strani, „pitomi“ i „divlji“. Svi zajedno, svoji „na svome“. A dokle ćemo – ne znamo.

ŽIVA INTELIGENCIJA
Piše: Dragan Stojanović Žuća, kolporter

Kao dugogodišnji prodavac novina „Vranjskih“ i dnevnog lista „Danas“, prvo što sam zapazio to je da moje mušterije, naravno ne svi, često od silnih obaveza i ne znaju kad je četvrtak, pa me neki pitaju: „Ima li Vranjske?“, a ja im odgovorim pitanjem: „Toliko li ne možete da sačekate, danas je utorak!“ Pojedini čitaoci ne mogu da dočekaju da vide koga sad napadate, ko je na tapetu, a poneki se drznu i kažu:“ Daj Žule, da vidimo ima li neka nova pikanterija“. Ja mislim da su to oni ljudi, koji ne razumeju ili ne znaju sadržinu mojih novina, a ipak hoće da ih čitaju. Ovo sam doživljavao u prošlom režimu, isto kao i nešto ružnije stvari poput hapšenje novinara. Nažalost u ovdašnjem režimu toga nema, ali sam onda više prodavo nego sad! Kad neko neće da kupi novine ja postupam uporno, nudim ih uporno, kod nekih traje duže kod nekih kraće, ja ne odustajem! Uporno ih vraćam u život, bombastim, ali istinitim naslovima, a po nekad bogami i lažem, izmišljam kako bih neke naterao da uzmu da vide. To mi polazi za rukom, ali i to sam naučio iz mog dugogodišnjeg kolporterskog staža. Moje mušterije, čitaoci „Vranjskih“, uglavnom su ugledni ljudi, inteligentni tj. živa inteligencija, a to su i advokati, doktori, pripravnici, privatnici… Nekada sam više prodavao sa strahom od maltretiranja, privođenja, hapšenja, a sada i ako bez toga. Ranije nisam imao pristup u neke javne ustanove, poput opštine, policije, sudova… Sada iako imam i dalje ne ulazim! I zato je moj slogan: „Onija su bili loši, a ovija su ološi“, žuto – crvena koalicija nikako ne ide zajedno. Na našim prostorima još vladaju crveni u senci žutih, to nije dobro. Srećem gradonačelnika ujutru u opštini, kasnije u gradu, ponudim mu novine, ali on neće da kupi, ode kao da nema pare. Srećem ga uveče kad šeta i opet isto… Baš bih voleo da mi gradinačelnik bude mušterija kao u ostalim demokratskim gradovima, da mu svaki četrvrtak nosim novinu, ali to će mi biti samo želja i ništa više. Daleko smo od toga, još smo mi daleko od demokratije.

SEKA I DEKA
Piše: Miodrag Stanković, elektroinženjer, vlasnika preduzeća SIK

Drma svinjski grip, ali drma i SEKA – Svetska ekonomska kriza, pa se desilo i baš te dve stvari obeleže 2009. godinu. Kažu da je uz SEKU došao i DEKA – Domaća ekonomska kriza. Meni je malo nelogično da je SEKA nastala pre DEKE. Pre će biti da je DEKA kod nas trajna kategorija. Naime, još uvek ne možemo da dostignemo nivo BDP-a iz 1989. godine. E sad, za borbu protiv svinjskog gripa dobili smo vakcine, samo što naš narod, izgleda, neće da se vakciniše, bar tako kažu nedavno urađene ankete, i pribegava tradicionalnim medikamentima za suzbijanje gripa – rakija i beli luk. SEKA jenjava, bar prema izveštajima o oporavku velikih svetskih ekonomija, u poslednja dva kvartala ove godine. Za DEKU nikako da nađemo efikasan lek. A kakve sve terapije nisu primenili naši „eksperti“ u vladama od 2000. godine: privatizacija, dolazak stranih banaka, prodaja preduzeća za jedan dinar (lažem, šećerane su prodate za tri dinara, po komadu), strane investicije, uvoz Kineza, kapitalne investicije, predizborna obećanja, podela akcija javnih preduzeća… I ništa. DEKA se drži, ne posustaje. I nekako je sve vitalniji. DEKA je izrodio i jedan poseban soj privrednika i preduzetnika koji imaju po nekoliko firmi, emituju menice i druga sredstva plaćanja bez pokrića, preuzetu robu prodaju preko svoje druge firme, a račun firme sa koje su emitovali menice, drže u stalnoj blokadi. Državni organi ne sankcionišu ovakvo ponašanje, jer im je važno da se naplati PDV (i to unapred) bez interesovanja da li je fakturisana roba naplaćena od kupca. Nečuveno je da danas postoji preko 70.000 preduzeća sa računom u blokadi i da se povodom toga ne preduzima gotovo ništa. Čak i sa sudskom presudom u korist poverioca, možete da se slikate, jer jedino što dobijete je rešenje da blokirate već blokiran račun dužnika. Na taj način i potencijalno uspešni, korektni poslovni partneri od zdravog i isplativog poslovanja dolaze na ivicu egzistencije. Posledice su vidljive na svakom koraku, od zahteva unesrećenih radnika za povezivanje radnog staža, preko odsecanja prstiju, do blokada međunarodne pruge. Državni organi se sada bave po