Devojkovanje, pusto uzdisanje

Tatko mi Turčin. Pustao me je samo do kapije, zato zastana i odado se tek sa 34 godine. Znala sam da mi je Dragi Mišić bojadžija imaja merak još dok smo bili mladi. Meni 34, njemu 38 godine, oboje sami među četiri duvara. Zar čukljevi da ostanemo? Rešim se da ga preko veze pozovem na rođendan kod drugarice Vere Bojović

Kakvo beše staro Vranje? Na ma` nikakvo, na ma` mnogo ubavo. U centar kuće, bašte, kočine za svinje, plotare za koze, guske i šatke, kokošarnici, nužnici… Naviknete se na otužne mirise i ne primećujete ih. Ne zato što ih ne osećate već što vam svaki novi dan, neprestana borba za preživljavanje nameću sviknutost na sve što vas okružuje. S druge strane nedokučiva vranjska duša… Eh, takve nema nigde! Sputana, stisnuta okoštalim patrijahalnim odnosima znala je da oseti prostor i vreme u kojem će da iskaže svu južnjačku raskoš: razuzdanost praćenu pesmom i igrom, raspojasanost izraženu u šumovima večernjih vetrova sa Goliča i Krstilovice, žuborenje vode sa uličnih česmi, mesečinu koja san pretvara u javu – tako započinje priču o starom Vranju Olga Mišić Zubanka.
ZUBANCI: Potičem iz stare vranjske familije Zubanci. Kuća nam je bila u centru varoši, na prostoru ispod nekadašnjeg „Nolita“. Dugačka, oniska, sa tri ulazna basamaka, dve prostorije i špajz i jednom velikom u kojoj je bila peć, i služila za kupanje i kao ostava. Ispod jedne od soba bile su daske koje su se dizale i vodile u ukopani, prostrani podrum. Pored kuće cveće, a potom prostrano dvoriše koje je imalo izlaz i na današnju Karađorđevu ulicu, pored tadašnjih kuća familije Civrića i advokata Leče Hristića.
DEDA RISTINO MLEKO: Familija se bavila poljoprivredom, a svoje prihode dopunjavali su od prodaje kolana za konje. Bili su poznate kolandžije, kao dete upamtila sam im dugačke, guste brkove na koje se lepila crvena kozja dlaka. Deda Rista znao je da rasporedi posao svima, sa babom Setom koja je bila stub kuće vodio je računa da se imanje uvećava. Čuvali smo oko 100 ovaca gore u planinama, iznad Goliča. Imali bašte, vinograde u Raškoj, Sobini. Mleko je bilo na ceni, da bi se što više zaradilo deda Rista nije dozvoljavao da ga piju muška deca u kući već samo ženska. „Oni morav, da gi je lice belo jerbo treba da se odavav“, govorio je.
MITKINO KOTLIČE: Svoju štedljivost, otvrdelu bezizražajnost lica znao je da odbaci sa sebe kada bi u kafani pio sa društvom. Tada bi u društu svirača opustio srce i danima lumpovao po kafanama, u vinogradima pored koliba, ispod trešnji, ne žaleći pare ne bi li dao oduška svakodnevici i prigušenim osećanjima. Družio se sa Mitketom Stajićem, zajedno su lumpovali, takmičili se u piću. Pričao je otac da su pili komenjak iz kotlića od deset litara. Rista je bio brži u ispijanju i mesec dana je Mitke morao da ga čašćava po vranjskim kafanama, od Paničkine do Belog jagnjeta. Jednom, kada je došao pijan kući, sa praznim džepovima, otac Djorđe je skočio i viknuo: „Dokle, b`e, takoj tatko“? On je ćutao, smrknut u licu, a baba Seta se okrenula prema ocu i oštro ga upozorila: „Djoko, ne turaj prsti kude vrata škripiv“. Ako sam mogla da izrodim osamnaestoro dece i sedmoro da održim u životu, mogu i njegov besnal`k da izdržim“. Djoka je shvatio šta je htela da kaže i više nikad nije korio oca.
ADžINIKOLINICA: Kada sam se udala i došla da živim u Gornju čaršiju, u trgovačku familiju Pešića bojadžija, upoznala sam komšiku, staru Adžinikolinicu. I kao stara imala je lepe crte lica. Pričala mi je o Bori Stankoviću, našem piscu. „Eh, dete, stanovala sam u donju mahalu, kuće su nam bile u komšiluku. Bila sam lepa, iz bogate porodice. Nisu me pustali da izlazim iz kuće, samo kad se išlo na slave, u crkvu, na groblje i to na velike praznike. Majka je govorila: „Ništa ne brini ćerko, tatko će ti nađe pravu priliku za udadbu“. Tako je i bilo. Bora je bio zaljubljen u mene, nisam to primećivala sve dok nije došao da me upita da li bih htela da se udam za njega. Imao je muške crte, nije bio za bacanje, govorilo se da je školovan. Kad je moj otac saznao da hoće da zatraži blagoslov, poslao mu je poruku preko zajedničkog prijatelja: „Sikter more, nema kuče za što da te uape, gledaj si spram sebe priliku“.
LEPA HRISTIĆKA: Lepa Hristićka, naša komšinica, kuću je imala preko puta današnje „Novogradnje“ i kuće bankara Tase Stajića, koja i sada postoji. Od nje sam saznala šta su mantafe. „Sakupimo se devojke dan pred Djurđevdan i ispišemo na hartiju želje, nade, poruke. Sve to stavimo u ćup, prekrijemo belom vezanom maramom i ostavimo da prenoći ispod velikog đula u bašti. Sutradan otvaramo a jedna od mlađih žena izvlači listiće i svakoj deli po jedan. Meni se palo napisano: „Idi kude ideš, ali ti će ostaneš dom na ognjište“. Tako je i bilo. Sestra mi se udade za Tasu Stajića, a ja dovedo na kuću advokata Leču Hristića.
KOŠTANA U „BOSNI“: Sa ocem sam kao dete jednom bila u Vranjskoj Banji. Uveče smo sedeli u kafani „Bosna“, davala se je predstava. „Toj je predstava od onuj Ciganku što sedi na stolicu pored binu“, šaputao mi je. Pila sam oranžadu i uživala u pesmi i igri glumaca. Kad se predstava završila Koštana je krenula od stola do stola, sa ispruženom rukom: „Dajte za leb, do nigde dođo“. „Poštena je toj, mučena duša, ćerko“, govorio je otac pružajući joj novac.
MILE PILE: Mile Pile, koji se pominje u pesmi „Otvori mi belo Lenče vratanca“, stalno je dolazio kod svoje sestre koja je bila udata za kovača u našem komšiluku. Bio je naočit čovek, pamtim njegove veđe krupne kako đerdani. „Mnogo je voleja Lenče, izgore mu duša za njojna pusta usta. A kako je tek na njum bilo kada bi prošja na konja gore pored Djerenku gde je stanovala, pa pravac lojzinja i voćnjaci. Tatko i majka ne dadoše da gu uzme: Ponjave li i bakarno kotliče da unese u kuću, od toj se ne pravi domaćinl`k“.
DRAGI KAO SUDBINA: Eh, moje devojkovanje beše pusto uzdisanje. Tatko mi Turčin. Pustao me je samo do kapije, zato zastana i odado se tek sa 34 godine. Znala sam da mi je Dragi Mišić bojadžija imaja merak još dok smo bili mladi. Posle je imao ozbiljnu vezu, dugotrajnu, ali se nije oženio. Meni 34, njemu 38 godine, oboje sami među četiri duvara. Zar čukljevi da ostanemo? Rešim se da ga preko veze pozovem na rođendan kod drugarice Vere Bojović. Da opipam da li će bidne nešto između nas. Dođosmo na rođendan, sedosmo, digna se i izađo da si idem dom. Stigna skoro do Pašin konak, a noge mi se vrćav natrag. Lele, ako je Dragi otišao, pomislim pa kad usitnim i ubrzam korak. Vratim se, ulazim u kuću kod drugaricu, a Dragi oblači kaput da si pođe. Kad me vide, nasmeja se, sede na krevet, ja pored njega, pa kad me zagrli i cuna u obraz, izvezdi me. „Olge, će mi budeš li žena“?, „Oću, Dragi“, laknulo mi je. Na moju nesreću, sreća kratko trajaše. Osam godine samo, jer Dragi mi poginu u saobraćajnu nesreću. Mnogo smo se voleli i poštovali, al kad se ne dava tu ništa ne pomaže.
PESMA JE LEK: I radost i tuga je za čoveka. Sve to proterala sam kroz vek. Što me drži? Ćerka i njena porodica?! To je sigurno! Što me drži kad se osamim, kad prošetam kroz život i znam da će jed`n d`n i moje slunce da kapnuje? Pesma, deca, teško oro, čoček, sve što duša iska. Slušajte glas u ove moje godine: „Da znaješ mori, mome da znaješ, kol`ka je žalba za mlados`, na porta bi me, mome, čekala, od konja bi me mome skinula“… A tek, da vidite kad kolo povedem… eh….

BANjANjE U AMAM
Šta je činilo kupanje u Amamu posebnim? Kad se uđe unutra oči bi zaslepio mrak. Svuda okolo visoki zidovi, samo je škiljiva svetlost dopirala sa krova, kroz male četvrtaste prozore. Nozdrve bi se raširile, snaga ustresala od neke čudne topline, vreline koja tera na znoj i još ponešto. Banjanje u Amam bilo je nešto posebno, što se iščekuje i željuje. Tatko je smatrao da je toj bacanje pare na amamdžiju za kartu. Zato sam na banjanje išla sa majku pred slavu, Božić i Veligden. Majka bi umesila banicu sa sirnje uvrtenu u krug, u kalenicu bi turila živu i barenu turšiju iz kače i obavezno bi ponela poloče sa dudovu rakiju. Sve to stavila bi u pletenu korpu od pruća, pokrivenu sa vezen peškir. To su starije žene jele i pile kad bi završile sa banjanje. „Da očvrsne snaga, da ne fati vrućica“, govorile su. U Amamu smo se kupale u kameno korito, sa česme je dolazila voda koja se grejala. Posipale smo se lončićima ili lejkama.