Lidija Ilić, profesorka razredne nastave, novi je kustos Spomen kuće Bore Stankovića. Međutim, svi akteri ove priče tvrde da na tu činjenicu nisu uticali položaj i pripadnost socijalističkoj partiji njenog supruga Dejana Ilića, člana Gradskog veća zaduženog za poljoprivredu
Kad te `oće, `oće te. Pošto se probudila jednog lepog jesenjeg dana, Lidija Ilić, profesor razredne nastave je popila kafu, doručkovala i obavila nešto kućnih poslova. Dok je posmatrala sunčeve zrake kako se poigravaju sa požutelim lišćem, u dubini svoje akademske duše osetila je da će joj se tog drugog novembarskog dana desiti nešto lepo. Puna samopouzdanja našminkala se, doterala i izašla u grad. Pozitivne vibracije nisu uspela da joj pomute ni sumorna lica prolaznika kojih je bila puna čaršija, iako je mogla da pretpostavi da su mnogi od njih nezaposleni pa ujutru nemaju druga posla nego da špartaju gradom. Negde u centru, baš kod trga Staniše Stošića, intuicija je odvela do Narodnog muzeja. Dobar dan, dobar dan, imate li neko radno mesto za mene, ooo da, naravno da imamo, baš smo se pitali gde ste do sada, evo uskoro se oslobađa mesto kustosa u Spomen kući Bore Stankovića, da li vam odgovara, pa, hm, šta ja znam, ajde da probam, nema veze što je mesto pripravničko, bolje nego da sedim kući… Ovo karikiranje plod je novinarske imaginacije, ali prema rečima aktera priče o zapošljavanju supruge Dejana Ilića, člana Gradskog veća (GV) zaduženog za poljoprivredu, stvar se odigrala upravo na ovaj način. Ilić, njegov pretpostavljeni u partiji Zoran Antić, gensek vranjskih socijalista i Slađan Jovanović, direktor Muzaja i takođe socijalista tvrde da zapošljavanje Lidije Ilić nema veze sa partijskom pripadnošću i položajem njenog supruga, već da se sve odigralo spontano, kao prvi gimnazijski poljubac.
DOŠLA I PITALA
– Mnogi dolaze da se raspituju za posao, pa tako je i Lidija Ilić došla i pitala – bio je potpuno iskren Ivanović, a na pitanje kako je, od tolikih ljudi i žena koji ištu posao u Muzeju, službu dobila baš ministrova žena, bio je još uverljiviji:
– Ona je mlada, simpatična, obrazovana, govori dva jezika. Zašto onda da ne?
Zoran Antić reagovao je kao da je upravo stigao sa višegodišnje turneje po svemiru:
– Sad prvi put čujem da žena Dejana Ilića radi u Muzeju. A ako i radi, partija sa tim nema nikakve veze – kazao je Antić.
Moramo na ovom mestu da priznamo kako novog kustosa Borine kuće, koja je na tom mestu zamenila notornog Srboljuba Aritonovića koji je otišao u zasluženu mirovinu, ne poznajemo, a nije u redu da posumnjamo u obrazloženje jednog direktora. Da se radi o čoveku od autoriteta može se naslutiti i po izjavi Gorana Mitrovića, arheologa i sindikalnog vođe Muzeja. Na pitanje da li je možda načuo da je Ilićeva supruga, kao što komentariše poslovično zlobna čaršija, posao dobila zahvaljujući položaju svog supruga, Mitrović je rekao:
– Pitao sam direktora kako je Lidija Ilić dobila posao, on mi je odgovorio da je sve urađeno po propisima, a ja direktoru moram da verujem. Nisam se više raspitivao, ja, uostalom, ne mogu ništa da promenim, ako je direktor rekao da je sve u redu, onda je u redu, i ja moram da verujem u to – objasnio je Mitrović.
SA PROFESURE U MUZEJ
Nepotizam je esencija svake vlasti u zemlji kao što je ova, iako je ovaj aksiom u slučaju upošljavanja Lidije Ilić više empirijska kategorija. Setimo se samo primera o kojima su pisale ove novine: mnoga supruga i sestra, mnogi brat, zet i rođak lepo su iskoristili to što je neko njihov na vlasti. Ali, to u ovom gradu, u kome posao zvanično traži konstantno između osam i deset hiljada ljudi, malo koga uznemiruje. U koalicionoj podeli vlasti posle izbora 2008. (SPS, DS, G17 plus, NS), Muzej je pripao socijalistima, a dobro obaveštena koaliciona ptičica došapnula nam je da se niko nije previšeo otimao za direktorsko mesto ove sirotinjske ustanove. Zašto, može se dokučiti iz pređašnjeg prideva. Zbog toga je čitava ova storija dobila zanimljivu predigru. Socijalisti, prema rečima našeg neimenovanog izvora, ni pod najstrašnijim pretnjama nisu mogli da pronađu ličnost koja bi se prihvatila tog nezahvalnog posla, pa su se odnekud setili Slađana Ivanovića, sasvim običnog partijskog aparatčika, i navodno ga za rukav dovukli u Muzej. Ovaj je, međutim, pristao da bezbrižnost profesure u „Dositej“ školi napusti samo pod uslovom da mu socijalisti tu zaposle i ženu. Priča se da je, navodno, akciju vodio Zoran Antić, glavni SPS operativac lično, koji je Ivanoviću obećao da će mu ta molba biti uslišena. Ipak, kuršlus je izbio kada je umesto gospođe Ivanović na mesto za penziju već viđenog Aritonovića došla gospođa Ilić. Reakcije naših sagovornika na ovu priču iste su kao kada su demantovali partijske veze u zapošljavanju supruge gradskog ministra:
– To su čaršijske priče, moja žena nije trebalo da radi u Muzeju – kaže Ivanović.
– To su dezinformacije, koliko znam Slađanova žena već ima posao – rekao je Antić.
Ali, Dejanova žena ga do nedavno nije imala. To što joj se posle 2. novembra status promenio, smatra Ivanović, nije ništa neobično. Žena je, dakle, došla, pitala ima li posla…
– Da, i na mene niko nije vršio pritisak da je zaposlim. Ona ispunjava sve uslove propisane Pravilnikom o sistematizaciji, Muzej je njenim dolaskom samo dobio jer Lidija Ilić ima visoku, dok je njen prethodnik na mestu kustosa Borine kuće imao višu stručnu spremu. Konačno, mi broj zaposlenih nismo povećali, i dalje nas je 12 – kaže Ivanović.
Kako onda čovek da ne ustukne pred ovim adutima, prema kojima činjenica da je sve urađeno bez konkursa bledi kao kineska dukserica:
– Ne, konkurs nije bio raspisan. Po Zakonu o radu nismo ni bili dužni da ga raspišemo – tvrdi Ivanović.
Sličan logički diskurs kao i pređašnji sagovornici u izjavi za naše novine sledi i Dejan Ilić, bračni saputnik novog kustosa Spomen kuće.
– Moja supruga je posao dobila na osnovu svojih stručnih kvaliteta, a ne zbog mog stranačkog i političkog položaja. Nikada nisam svoj položaj koristio da nekoga zaposlim, pa ni u slučaju moje supruge. Ja sam na mestu člana Opštinskog veća već proveo pun mandat, sada sam ponovo u Gradskom veću, na nekom položaju sam, dakle, punih šest godina bez prekida, i da sam hteo već bih odavno zaposlio ženu. Ali, to nisam učinio. Uostalom, Lidija je diplomirala na Bori Stankoviću, stručna je za posao koji je dobila sama, bez ikakve moje pomoći – kaže Ilić.
Na kraju, ne želimo da cenjenom čitaocu pažnju skrenemo demagoškom statistikom o broju nezaposlenih u Vranju, dok je za to vreme mnogi gradski fukcioner zaposlio po neku svojtu. Umesto toga savet: osvrnite se oko sebe, pokucajte, pitajte, nemojte se ustručavati, jer Vranje je grad u kome mlade, školovane ljude motkom teraju da se zaposle. Oslobodite se predrasuda, budite slobodni. Čovek ne zna gde ga sreća čeka.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.