Većina Balinovčana radi u Vranju, najviše u Preduzeću za puteve i u Jedinstvu. U Preduzeću za puteve mnogima je pomogao da se zaposle pokojni Mladen, a u Jedinstvu Dragan Stojanović Menta, koji je iz našeg sela. Kako Menta ode iz Jedinstva počeše ove naše da otpuštaju
Balinovac je, delom selo a delom grad, na severopzapadu spojen preko naselja Rudina s Vranjem. U centru sela stoji tabla na kojoj piše Vranje. Do tog mesta saobraća autobus na relaciji Sobina – Balinovac.
– Tu se autobus okreće i daje nam do znanje da se grad završava kod reke. A, više od pola sela ide uz i niz reku i prema Mečkovcu. Ma, takva je zbrka da ne znamo šta smo, ko smo; hoće vlast da se osećamo kao građani, ali džabe; opanke ne možemo da izujemo. Zalepili se od smolnicu za ašov, pa ni da mrdnu – počinje priču o svom selu Perica STOJANOVIĆ, poljoprivrednik.
– Vode nas kao Vranje 2, ali po svim karakteristikama smo selo, a po nekim i selendra. Nemamo kanalizaciju, svako se snalazi kako zna i ume, a dve reke, Duboka dolina i Balinovačka, prave su deponije i šire nesnosan smrad – dopunjuju je ga grupa žitelja okupljena u centru pored reke.
Balinovac se sastoji iz tri mahale: Gornje, smeštene kod crkve Svete Trojice prema Pljačkovici, Srednje ili Raskrsja, koja čini centar sela oko reke i autobuskog okretišta i Donje mahale, koja se pruža od reke u centru sela pa sve naniže do Ciganskog groblja. Žitelji jednog od najstarijih sela u okolini Vranja, po zapisima u turskim defterima, ponosni su, a ujedno i tužni što su danas jedno od vranjskih naselja i imaju status mesne zajednice.
Duboka dolina je na početku sela, svojataju je i žitelji naselja Rudina, koji su većinom doseljeni iz Balinovca, Mečkovca, Buin dela, Klašnica, Struganice i brojnih selo podno planine Oblik. Preko nje prolazi asvaltni put, krpljen više puta.
OPOJNI MIRIS
– Do 1986. godine tu je bio kameni most, isti kao Beli most u gradu. Visok dva metra, širok tri, bio je ponos čitavog kraja. Da bi nivelisali i podigli put zatrpali su zemljom božju lepotu, a moglo je i drugačije – navodi Slobodan STAMENKOVIĆ penzioner Simpa.
Žal meštana za zatrpanim mostom je vidljiva, ali još vidljivije je ogorčenje zbog nesnosnog smrada koji dolazi iz Balinovačke reke koja je u centru sela.
– Djubre baca ko stigne, a najviše mi iz sela. Svako misli nadoćiće golema voda odozgo od Pljačkovice i odneće đubre dole u Rašku. Ne biva, previše ga se natoložilo i nijedna voda mu ništa ne može. Smrdi na sve strane i leglo je zaraze. Evo, sada je postavljen veliki kontejner pored reke, ujedno je ograđena i žicom. Sve je to dobro, ali prvo je reka trebalo da se očisti. U Gornjoj mahali imamo vazduh koji dolazi sa Pljačkovice i opija. Čiste pašnjake uz bagremare i bukovu šumu gde većina nas izvodi stoku na ispašu. Izvori vode su blagotvorni i zato nije čudo što smo u čitavom kraju poznati po proizvodnji najboljeg mleka. Ne zovu džaba Balinovac mlekarsko selo. Ranije, domaćini bi uzeli kotljake s mleko, pa na magariki u red i pravac Vranje – kažu meštani.
U Balinovcu svaka kuća ima jednu kravu, retko ko više. Malo je njih koji čuvaju ovce, a pojedinci i po kozu-dve. Bašte su oko kuća, poljoprivreda služi kao dopunska delatnost koja od mleka i sira donese koju paru da popuni kućni budžet od bednih plata iz vranjskih firmi.
– Većina Balinovčana radi u Vranju, najviše u Preduzeću za puteve i u Jedinstvu. U Preduzeću za puteve mnogima je pomogao da se zaposle pokojni Mladen, a u Jedinstvu Dragan Stojanović Menta, koji je iz našeg sela. Kako Menta ode iz Jedinstva počeše ove naše da otpuštaju. Rade ljudi i po drugim firmama, i kod privatnika, ali plate su male tako da je mnogima radni dan u Vranju „put i kaput“. Oni koji nemaju kud vraćaju se na poljoprivredu, ima i mladih, ali to je u manjini, ostali čekaju da padne nešto odozgo, ega i dočekaju – sasipa jedan od žitelja, ufitiljenih, dugačkih brkova, koji nam objašnjava mlatareći rukama da je zbog godina koje nosi na leđima zaboravio kako se zove.
Balinovac je selo koje se spominje još u 15. veku. Dobio je ime po romanskom imenu Balin, verovatno po nekom vlastelinu u čijem posedu je bio čitav kraj.
– Prema onome što sam nekada kao dete slušao od najstarijih meštana, prvi Balinovac sa načičkanim kućama uz reku bio je gore prema Pljačkovici u blizini crkve. Tu je, na mestu zvanom Korube, bio drveni most. Postojao je čuveni lekoviti izvor, Žuta voda, sa kojeg se zahvatala voda za piće i kućnu upotrebu. Voda je sadržala dosta gvožđa, imala je specifičnu boju i ukus. Izvor je sada pored kuće Dobrija Durče, poznatog ovčara.
OSIROMAŠENI URANIJUM
Vodom se današnji Balinovčani snabdevaju iz brojnih rezervoara koji su smešteni kod crkve. Voda je sa izvora istočnog dela Pljačkovice.
– Osiromašni uranijum kojim su neprijatelji 1999. godine gađali repetitor je sa suprotne strane, ali stalno slušamo priče kako to ide u zemlju i može da dođe do podzemnih voda, a onda preko raznih „žica“ i u naše rezervoare. Svaki živ čovek se boji, pa i mi, najviše zbog dece, ali vremenom se svikne na opasnost i utuvi u glavu da će pošast da mimoiđe njega i njegovu famijilu – navodi Mladen Ristić koji je od tridesetogodišnjeg rada u „Simpu“ zaradio kako kaže „gotovu bolest“.
Balinovac je danas siromašno mesto, većina meštana će to reći. Nekada nije tako bilo.
– Pored sela prolazio je pazarski put koji je išao od Belanovca, pa se spuštao na Duboku dolinu i naniže prema carskom drumu. Terala se stoka i u selu je bilo mesto zvano Meanište gde je postojala meana sa pomoćnim zgradama za stoku. Tu se konačilo, odmaralo i dertovalo uz kvalitetno balinovačko vino sa područja Djeren ispod Pljačkovice i svirku Cigana iz Gornje čaršije i posebno igranje Ciganki na stolovima koje su sa dairama i pesmom s lakoćom izvalačile novac iz džepova omamljenih planinaca. Pazarila se i prodavala stoka, trgovina je cvetala, polja su bila obrađivana i glad nikad nije pretio za familije koje su imale po desetak i više dece – kaže Slobodan.
Danas su polja zapustela, mnogo je njiva neobrađeno, zapušteno.
– Čičke i bocke ih krase, posebno one prema Ciganskom groblju. Ovde onde poseje se žito i to je sve. Da dođeš do njive mora da prođeš i preko neokošenih nerezina, da paziš zmije da te ujedu – dopunjuje Slobodana supruga Duška.
Nema mladi da rade, da se muče, a i fajda od poljoprivrede je nikakva.
– Fajde goleme nema, čak je zbog suše ili gradobije veća dara nego mera, ali mi staraji nismo navikli da gledamo imanje napušteno. Ako ništa drugo posejemo travu, baliramo i prodamo. U selu ima uslova za stočarstvo, treba država da pomogne i okolni pašnjaci beleli bi se od ovaca, a za krave da ne pričam. U koju god štalu da uđete videćete kravu kao da je spremljena za izložbu, kao da je ona što daje mleko za „Milku“ čokoladu. Ovde stoka firaje i daje najukusnije mleko u čitavom vranjskom kraju. Kad ga piješ em gusto, em ima neki slatkast ukus i topi se u usta – priča Duška koja je i majstor za spremanje kravljeg sira.
Nekada su u selu bili brojni poznati mlekari. Meštani se sećaju Petra Stamenkovića, Dušana i Sretu Stojanovića, Mile Mitića, Sime Brke. Od Kopiljaraca: Uroša, Radivoja, Zafira… Svaka kuća je bila mlekarska, a mleko su nosili u Vranje po kućama. Ono što bi ostalo prodali bi na pijaci u Gornjoj čaršiji.
Danas, ima dosta njih koji snabdevaju Vranjance mlekom samo količinski je mnogo manje nego ranije. Živojin Stojanović ima pet krava, Dobri Durča najviše ovaca i tu se se završava spisak ozbiljnijih stočara. Ostali sa kravom dve proizvode za sebe, a što ostane nose stalnim mušterijama.
– Radio sam u „Jumku“, a kad je propalo rešio se da se bavim poljoprivredom. Nije bilo lako, sticao sam kravu po kravu i sada ih je pet. Radi se od jutra do mraka i može da se zaradi za pristojan život. Drago mi je što nastavljam tradiciju mlekarskog sela i što kao i nekad i sada brojna deca iz Vranja odrastaju na najkvalitetnijem balinovačkom mleku. Koje dete pije naše mleko mora da su mu obrazi okrugli i crveni – priča Živojin STOJANOVIĆ, poljoprivrednik.
NAPREDNA DECA
Odliv stanovništva iz sela krenuo je naglo sedamdesetih godina prošlog veka.
– U to vreme, od Grudobrana gde je bilo vojno strelište do Duboke doline stalno je dežurala vojska. Te ne možeš da prođeš, sačekaj sutradan i tako redovno. Ljudi su morali da idu preko udaljenih njiva kako bi prošli i odneli mleko ili otišli u grad na posao. Do 1972. godine mnogi su se spustili na Rudinu, bliže gradu, eto od familije Filiparci nema nikog u selu. I ostale familije su se prepolovile. Drugo, otvarale su se fabrike, bilo je posla za svakog ko je hteo da radi, a kad zaradi da sagradi veliku trospratnicu sa lokalom u prizemlju. Ljudi su odlazili i zbog škola jer su, kao i sada, hteli da im deca pohađaju OŠ Dositej Obradović, a ne ovu u Mečkovcu. Danas, u Mečkovcu ima malo đaka i nije čudo da je novi zakon zatvori jer sva deca iz Balinovca idu u „Dositej“. Prijave se da stanuju u Vranje i upišu se, a roditelji kažu da se dole bolje uči, saznanja su široka, od svega po nešto, deca mnogo i brzo postanu otresita, a ne kao u Mečkovcu savijaju glavu u stranu od sramotu kada treba s nekim da se pozdrave – kažu žitelji okupljeni oko mosta.
Balinovački momci, kao i svuda po Srbiji, čekaju dobru priliku za ženidbu, a da li će je dočekati samo oni znaju. Devojke su u boljem položaju jer mogu da se udaju čak na Rudinu.
– Eh, nekada svekrva napred, a snaške i ćerke pozadi nju i pravac na sobor. Poštovanje je bilo, dok svekrva ne umre snaška mora da savije šiju i sluša. Kad umre svekrva tad postane domaćica. A sada, mnoge svekrve bi išle iza snaški samo da im se sinovi ožene. I odmah bi savile šiju i pustile snašku da gazduje – kaže Duška.
Odlazimo iz Balinoca pomešanih osećanja. Ako vas dovoljno ne poznaju s podozrenjem će vas primiti u kuću. Mnogi zatvaraju vrata i gledaju kroz otškrinutu zavesu. Oni koji vas prime, srdačni si i gostoprimljivi. I ovde, kao i Vranju, zbog svakodnevnog preživljavanja ljudi deluju nekako stisnuti i ako vas posluže rakijom i kiselim krastavčićem znajte da ste ugošćeni. Mada, ima izuzetaka, kao i svuda, koji će i dušu da vam dadu.
PONOSNI NA CRKVU
Da je selo staro pokazuju i ostaci nekadašnjeg manastira koji je bio na potezu ispod crkve.
– Šteta što nema ko da istraži to mesto, ko zna šta bi se sve našlo. Kada meštani kopaju na tom potezu nalaze razne predmete, skoro su pronađene verige. Otkopano je oko četrdesetak pravougaonih crepova na kojima je utisnuto grčko slovo. Verovatno je, kako tvrde poznavaoci prilika, manastir iz vizantijskog perioda. Tu pored manastira, u današnjoj Simonovoj dolini, je izvor koji daje šesnaest litara vode u sekundi. Stariji žitelji su nam pričali da je odatle išao vodovod, sve pored Duboke doline i snabdevao pijaćom vodom kasarnu pešadijskog puka „Knjaza Miloša“. Njihove tvrdnje potkrepljuju zemljane cevi koji stalno, otkopavanjem, pronalazimo. Dugačke su 40 do 50 santimetara, a prečnik im je Fi 10 – ističe Slobodan.
Balinovčani su ponosni na svoju neveliku crkvu „Svete Trojice“ smeštenu ispod brda u podnožju Pljačkovice. Do crkve je prosečen vijugav put. Ide se kroz šumu, prolazi reka i izbija na čistinu gde je spolja lepo sređena crkvica.
– Ko zna od kada je. Pričalo se da je starija od vranjske koja nosi isto ime. Postoji predanje po kojem je kamen temljac za vranjsku crkvu uzet od naše iz verovanja da će se crkva održati i odolevati zubu vremerna i razim pošastima nevernika – priča Slobodan.
– Crkva je relikt istorije srpskog naroda, ali narod je stoka. Mi je ne zatvaramo, a „stoka“ uđe i krade sve što nađe. Više puta je obijana, a ukradena je furuna, a za zejtin da ne pričam. Kradu i ikone sigurno slavske da se ne otroše. E, kad bi ih uhvatili, nemma zakon za takve nego gabrov kolac – ogorčen je Vojislav Stojanović Vojča, poznati atipični lik Balinovca i Vranja.
– Nema ko da dežura, naročito noću, a evo i mi koji smo poreklom iz Balinovca, a rođeni smo u Vranju s velikim poštovanjem dolazimo da zapalimo sveće u ovoj drevnoj bogomolji – kaže Miroslav STAJIĆ, taksista.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.