Kuća izlazećeg sunca

U isto vreme snažni individualci, ali i veoma jaki kao ekipa; da, kažu, i dan danas smo emotivno povezani, spremni da u svakom trenutku pomognemo jedni drugima

Te, 1972. godine, održane su 20. Olimpijske igre u Minhenu, pod nazivom „srećne igre“; no, ispale su tragične, jer su palestinski teroristi ubili 11 izraelskih sportista, pri čemu je poginulo i pet terorista i jedan nemački policajac; britanski vojnici su u Londonderiju, u Severnoj Irskoj, ubili 13 učesnika marša za ljudska prava katolika – „krvava nedelja“; visoki funkcioneri CK SK Srbije, Marko Nikezić i Latinka Perović, podneli su ostavke na svoje položaje zbog neslaganja sa politikom SKJ; najbolja predstava na Sterijinom pozorju bila je „Hamlet u selu Mrduša Donja“ pisca Iva Brešana, u režiji Božidara Violića i izvedbi ITD teatra iz Zagreba; prvak SFRJ u fudbalu bio je „Željezničar“ iz Sarajeva; rođena je elita kasnije srpske košarke – Dejan Koturović, Željko Rebrača i Nikola Lončar; umrli su Moris Ševalije, francuski pevač i glumac i princ Djorđe Karađorđević; za Vranje je značajno, što je te, 1972, maturirala jedna od najboljih generacija gimnazije „Bora Stanković“.

SUKNjICE I DEKOLTEI

-Mi smo – kaže Gordana MILOJKOVIĆ Lunja – bili prva generacija koja je posle druge godine prekinula tradiciju nošenja đačkih uniformi i počela da prati nove modne trendove. Bili smo generacija nemirnog duha, vrlo obdareni, naročito muzički.
-U naše vreme – kaže Sunčica BOŽILOVIĆ Cica – postale su popularne žurke u mraku, van klasičnih oblika okupljanja; „stiskavac“ je bio „car“. Bili smo emotivni, suptilni.
-Želeli smo – kaže Čedomir STANIMIROVIĆ Čeda – da se identifikujemo sa predstavnicima hipi-generacije, ono, deca cveća, seksualna revolucija, vodimo ljubav a ne rat; prednjačile su devojke, u garderobi – minjaci, šortsevi, sandale „gande“… Domaći radio program nije išao ukorak sa novim muzičkim trendovima, pa smo slušali po cele noći Radio Luksemburg.
-Ono čega se najradije sećam – kaže Petar STOŠIĆ Ježa – to je da su tada prvi put počele da se skraćuju suknjice, i da se promovišu dekoltei „a la Silvana Armenulić“; pored toga, bili smo prva generacija koja je počela malo kritičnije i polemičnije da promišlja o stvarnosti, i onome što se zvanično serviralo; imali smo izgrađen stav.
-U sportu, pak – kaže Dušan STOŠIĆ Duks – bili smo prva generacija koja je nadmašila starije. Već u drugoj godini bili smo prvaci škole u košarci i rukometu, i kao generacija, dali smo istaknute vranjske sportiste.
-Prvi smo izrazili bunt – kaže Radoje STOŠIĆ Mačor – prema strogim gimnazijskim pravilima, uniformama i frizurama. To smo izrazili jednom kroz šišanje na „nularicu“, kad su nam zabranili da nosimo „bitls“ frizure.
Duhovita, iskusna i uspešna generacija; priča sustiže priču, uspomena uspomenu. Izlazilo se, kažu, subotom oficijelno na igranke u Dom JNA, Vatrogasni dom, u Pedagošku akademiju, Ćošku… Nezvanično, pak, žurke, različitim povodom, rođendani, praznici, a najčešći i najdraži povod bila je „prazna gajba“.
-Eto – kaže Ježa – zbog toga nijednu godinu školovanja nisam završio sa primernim vladanjem; jednom zbog pušenja, drugi put zbog bilijara u „puvarniku“, treći zato što me profa video posle osam na ulici…
-Da – ubacuje se Duks – ljudi, pred ocem sam kao gimnazijalac smeo da zapalim, ali ako te vidi profesor, ode dobro vladanje!
I ova je generacija imala najlepše trenutke u školovanju – bežanje sa časova; klasika, park.
-Ali jednom – seća se Cica – pobegnemo mi da ne odgovaramo iz sociologije, kod profesora Vuleta; vraćamo se, srećni i zadovljni, kad ono, klasična sačekuša: Vule na odmoru sedi u učionici i čeka nas. Vi li, kaže, mislite da ste se spasili? E pa ajde sada sa mnom u susedno odeljenje, pa ćete malo da odgovarate. Ispitivao nas je ceo čas i svima podelio kečeve.
-Ne znam – kaže Čeda – ali čini mi se da sam u gimnaziji više učio nego kasnije na Medicinskom fakultetu. Ali, nismo mogli da odolimo ni nestašlucima. I jednom, kod Djoke sociologa, uhvatimo mačku Ranđela domara, i zatvorimo je u dupli prozor. Djoka taman počne da proziva, ona mačka se uspaniči, podivlja, i počne da skače po prozorima. I celo odeljenje je kao nešto juri, i to ceo čas, kao da je safari; onda kurir Toza zazvoni, i mi lepo na odmor.
Slobodno vreme (čitaj: bežanje) generacija je provodila na tribinama igrališta, gde su momci sa gitarama svirali nove hitove, romantika.
-Pokušavali smo – kaže Lunja – da profesorima ispitujemo inteligenciju. Tako, jedne zime Toni Vrteškar nabaca sneg na plafon učionice, počne čas, ono se topi, kape. Izvesni profesor gleda, kaže, uh majku mu, krov opet prokišnjava. A naša učionica na drugom spratu, iznad nas još sprat i potkrovlje.
-Ali – nadovezuje se Rade – tako se nije moglo sa Rašom Markovićem; posle čuvenog našeg šišanja na nularicu, imamo filozofiju kod njega. Mi pa mislimo, sad ćemo da izazovemo skandal, Raša ulazi, i mrtav hladan upisuje čas. Mi se uzvrtimo, kašljemo, a on kaže – dajte, molim vas, pogasite te lustere, smetaju mi da pišem!

ŽAL ZA MLADOST

Ova duhovita generacija bila je izuzetna i u nadevanju nadimaka – Raša Slon, Boban Foka, Mile Bizon, Nada Šiza, Saša Tarzan, Rade Mačor, Miško Kokica, Dušan Cepanka, Nada Žutla, Gaja Kengur, Pera Buržuj, Stanko Krlja, Zoran Jare, Dragan Feler…
-E, on je – kaže Duks – bio „biznismen“, preteča današnjih menadžera. I nađe nam posao, kad se krečila gimnazija, da mi oribamo, operemo podove, zidove, prozore, to će da nam se plati, pa sa tim parama idemo u Makarsku. I mi to tako kvalitetno odradimo, da nas tako i plate – ništa. Ipak, bili smo u Makarskoj, ali – sa parama roditelja.
Generacija je slušala rok i pop klasiku, što su u to vreme bili najnoviji hitovi – Stonsi, Bitlsi, Enimals, Adamo, Demis Rusos, Džimi Hendriks, Ket Stivens, Dženis Džoplin… Od domaćih – Pro arte, Miki Jevremović, Arsen Dedić, Indeksi…
-Ali – kaže Čeda – vreme je bilo takvo: ljubavi su bile platonske, više simpatije nego veze. Sad, iz ovog ugla gledano, krivo mi je što smo u ovakvim lepoticama gledali samo drugarice. A čini mi se, ovako u žal za mladost, da smo mnogo propustili, jer sam siguran da bi među nama bilo mnogo uspešnih veza i brakova.
-Ježa je – kaže Cica – bio najveći zavodnik u generaciji, ali „švaler“, operativac, bio je Stanko Ljubić; od pet drugarica, sa četiri se zabavljao. I jednom sedi u parku sa devojkom, ljubakaju se, naravno za vreme časa sa koga su zbrisali. Ali, prolazi Gospava engleskinja, Canja se upaniči, i devojci preko glave prebaci jaknu. A Gospava mu prolazu kaže – Stanko, ne pokrivaj nju, pokrij sebe!
Bila je to pomalo dvoguba situacija za ovo pokoljenje; sloboda iživljavanja mladosti neumitno je nadirala, dok su s druge strane bili strogi profesori. Ipak, pominju ih sa najdubljim pijetetom: Peđa Bogdanović, Voja istoričar, Danka latinka, Lile hemičarka, Dara biologičarka, Nađa francuskinja, Sreta Macan, Bubica matematičarka, Vasa fizičar, Dage slikar, Cane muzičar… Za neke od njih su vezane i anegdote.
-Prozove me Totka – seća se Ježa – pita me, šta je u Krležinim „Gospodi Glembajevima“ barunica Kasteli bila Leonu Glembaju? Ja odvalim – švalerka! Sedi, kaže, a sva zgrožena, jedinica! Ali, kažem, već imam jedinicu iz vladanja, i to pred isključenje. Ne, kaže, ovo iz mog predmeta.
-Provali me Totka – kaže Duks – da nisam čitao „Ujka Vanju“. Ma jesam kažem, nisi pa nisi. Pa dobro, priznam, nisam, ali sinoć sam na televiziji gledao tu dramu, dođe mu na isto. Sedi, jedan!
-Ma, voleli su nas profesori – kaže Rade – jednom igramo mi fudbal na igralištu Doma JNA, a tada, gde je sada Dom kulture, bila je pijaca, pa su seljaci vezivali konje za ogradu igrališta. I Mića Korni tako okeči, da lopta preleti ogradu, i padne među one konje. Oni se prepadnu, uarume se, počnu da se ritaju, ma napravi se čitava tarapana. Korni, onako u šortsu, ode po loptu, a tamo ga uhvate oni seljaci, i oderu ga kao mačku što im je poplašio konje. I pokojni Šiško napravi karikaturu na tu temu, i to je kružilo gimnazijom. Ne samo da smo se mi učenici smejali, nego i ceo nastavnički kolektiv, na čelu sa direktorom Božom Popovićem.
Posle razgovora sa njima, nameće se zaključak da je ovo izuzetno složna i kompaktna generacija; u isto vreme snažni individualci, ali i veoma jaki kao ekipa. Da, kažu, i dan danas smo emotivno povezani, spremni da u svakom trenutku pomognemo jedni drugima.

EKSKURZIJA
Generacija vranjske gimnazije 1972. je bila prva koja je dobila ekskurziju u inostranstvu. Posle putovanja po bivšoj SFRJ posetili su Trst i Veneciju.
-U Trstu – priča Ježa – da profesor Dača meni i Duksu pare da mu na Ponte roso kupimo farmerice „rifle“, taj i taj broj. Odemo mi i kupimo, ali negde usput, ajde da popijemo nešto, pa da kupimo šminku za drugarice, ovamo-onamo, mi one farmerice negde izgubimo. Ko sme Dači na oči? Nego, vraćaj se opet na Ponte roso, pa od naših para kupimo druge, i potrošimo sve preostale pare. Do kraja ekskurzije smo zbog toga morali da se grebemo od generacije.
-Šetamo mi Venecijom – seća se Cica – ono sve oni kanali i mostovi. Pa pređi ovaj, pa pređi onaj, e sad da se vratimo. Ali, koji most beše, oni nam svi isti. Nešto pokušavamo da pitamo na engleskom, Italijani nas belo gledaju. Leleee, zakasnismo za polazak, a na to se tad strogo pazilo. Tamo-amo, onaj naš engleski nekako razabra jedna Italijanka, i odvede nas do autobusa. A oni tu, pred nosom.

GEORGINA
-Na desetogodišnjicu mature – seća se Lunja – dolazi Žana Mojsilović-Brzi, trudna, ovoliki stomak. Na petnaestogodišnjicu, ponovo ista slika, opet u drugom stanju. Ježa se celiva sa njom i, valjda da joj polaska, odvali – a be Žane, uopšte se nisi promenila od pre pet godine!

GENERACIJA 1972
Ljiljana Milić, Gordana Cvetković, Ljiljana Stojiljković, Nada Janevska, Valerija Antonijević, Nada Krstić, Dragana Popović, Dragoslava Mihajlović, Dara Dimčić, Ljiljana Zlatanović, Vesna Dimitrijević, Snežana Ilić, Ružica Čikojević, Miomir Mitić, Saša Anđelković, Srboljub Stefanović, Dragan Stojanović, Dragan Puač, Milovan Veljković, Nebojša Ilić, Voja Jovanović, Zoran Krstić, Dragoslav Mitić, Slobodan Trajković, Dragi Stojiljković…