Crkva, brate, Srpstvo

Privrženi su politici naprednjaka, radikala i deesesa, stranaka koje promovišu tradicionalne vrednosti. Njihovi gotovo arhetipski neprijatelji su „pederi, Šiptari i Hrvati“, kao i razne organizacije koje rade protiv naroda i države

Acko i Sotir imaju po dvadeset godina i ne razlikuju se na prvi pogled od mnogih vrašnjaka rođenih krajem osamdesetih, u predvorju ludila. U konverzaciji prečesto koriste reč „brate“, ne vole „pedere, Šiptare i Hrvate“, nevladine organizacije koje promovišu druge vrednosti, „razne nataše kandić i sonje biserko“. Na suprotnom polu njihove vrednosne skale su majčica Crkva i Srpstvo, stranke koje promovišu tradicionalne vrednosti, „naprednjaci, radikali i Koštunica“, fudbal i, sledstveno tome, klub za koji navijaju do fanatizma.

TRETIRAJU NAS KO STOKU

U Vranju ih je desetak koji odlaze na skoro sve utakmice koje njihov klub igra u Beogradu i unutrašnjosti. Nemaju formalnog vođu a Acko, Sotir i još dvojica su glavni logističari kada je u pitanju organizacija putovanja. Uvereni su da je priča o navijačima kao huliganima i agresivcima preuveličana, i da ih tim epitetima časte oni koji u životu nisu bili na stadionu. Dodaju da ih policija najčešće tretira „kao stoku“, što kod navijača izaziva samo odbrambeni refleks. Acku je ljubav prema klubu preneo komšija, stariji drug koji je stalno išao na utakmice:
– Komšija me napalio pričama sa utakmica, samo je pričao a mi, klinci, upijali. Ja sam se najviše napalio. Sa 14 godina sam prvi put otišao na utakmicu u Beograd. Kad sam ušao na stadion prekrstio sam se i rekao sebi: „Aco, kad si ovo dočekao“.
Od te 2003. Sotir i on su malo koju utakmicu propustili. Preko nedelje rade, a za vikend se zna – Beograd, Jagodina, Novi Sad, Čačak…
– Počneš da voliš klub, to je ljubav koja se ne može opisati. Često putujemo bez para, sa sto, dvesta dinara, kondukteri i panduri nas izbacuju iz voza, ali se uvek snađemo da stignemo na utakmicu. Igrači dođu i odu, mi ostajemo, uvek smo tu. Upozali smo mnogo ljudi, u Beogradu nas vole, „gde ste, bre, Vranjanci“, šire ruke kad nas vide, pomognu nam ako nemamo kintu za kartu ili klopu. Svi ti koje smo upoznali na utakmicama su sasvim obični ljudi, imaju svoja zanimanja, porodice, a spaja nas ljubav prema klubu – objašnjava Acko.
Tuče sa policijom i navijačima iz suparničkih tabora uobičajen su dekor poslednjih godina na srpskim stadionima i oko njih. Acko i Sotir tvrde da su oni uglavnom ti koje policija isprovocira. Obično, kažu, pandur udari nekog navijača, dovoljno da nastane opšti haos.
– Jednom sam pandura pitao koliko je sati. Pomislio je da ga zajebavam, šta li, odma je zamanuo pendrekom – smaje se Sotir.
– Prošle godine na derbiju murija nije puštala do blagajne da kupimo karte. Počeli su prvo da nas guraju, a onda su počeli da jednog dečka mlate pendrecima. Kad se tako nešto desi, kad murija počne da bije, niko ne ostane ravnodušan. Mi nismo cvećke, da se razumemo, ali policija je u Beogradu stroga, prema nama se ponaša kao da smo stoka, niža bića. Posle utakmice u Novom Sadu nas preko stotinu su ugurali su u jedan vagon, bacili nam unutra suzavac, a svako je dobio pendrekom po leđima na ulasku u voz.
Acko smatra da je klub za koji navija jedan od „stubova srpstva“, institucija. Sotiru i njemu to mnogo znači jer je u njihovoj percepciji stvarnosti srpstvo iznad svega.
– To znači da ne gotivimo Šiptare, Hrvate, ne mrzimo ih, ali ih ne volimo, ne gotivimo ih – kažu.
A kako su ovde politika i sport neraskidivo povezani, logično je da naši sagovornici podržavaju pojedine partije, ali naglašavaju da nisu članovi.
– Privrženi smo politici naprednjaka, radikala i DSS-a, zato što se bore za srpstvo i podržavaju nacionalne vrednosti.
U toj gradaciji Crkva je institucija koju naši sagovornici poistovećuju sa srpstvom.
– Idemo obavezno nedeljom u crkvu na liturgiju, ponekad odemo i da se pomolimo uoči utakmice. Crkva mi mnogo znači. Zašto? Pa, svi smo se mi zavetovali tamo, Srbi se venčavaju i krste u crkvi. Mislim da Srpska pravoslavna crkva mora da ima veću ulogu u društvu i da odlučuje o svim pitanjima važnim za nacionalne interese – kaže Acko.
Najavljena za septembar pa otkazana, „Parada ponosa“ seksualnih manjina u Beogradu bila je tačka sabornosti svih navijačkih grupa, ali i nacionalističkih i profašističkih organizacija. Naši sagovornici, ne bez ponosa, ističu da su navijači bili najglasniji protiv gej parade i otkrivaju de se učesnici povorke ne bi dobro proveli da su se kojim slučajem okupili u centru Beograda:
– Pederi su fabrički neispravni – kaže Sotir.
– Kako da ti kažem, brate, pederi su bolest, sekta, ljudi bez mozga, sve ono što urušava tradicionalne vrednosti za koje se borimo. Osim pedera, ne podržavamo ni narkomane i sve one koji rade protiv Srbije, a to su ove Nataše Kandić, Sonje Biserko i njima slični. Ne volimo ni policiju, naravno, ali ne kao ove, ipak je to srpska policija, oni su uvek tu kad je, na primer, frka sa Šiptarima – kažu.
Na drugoj strani, predmet obožavanja navijača su, pogađate, Ratko Mladić i Radovan Karadžić.
– Njima skandiramo, oni su srpski junaci.

PONEKAD NAS GLEDAJU ČUDNO

Naši sagovornici priznaju da im alkohol nije stran jer „pivo ide uz navijanje“, obožavaju devojke, a inače su svi iz njihove grupe „u treningu“, bave se nekim sportom.
– U gradu, po kafićima, dešava se da nas čudno gledaju, kao da smo ne znam ni ja šta; a mi smo obični momci, radimo kako bi došli do nekog dinara, bavimo se sportom, imamo svoje porodice, ne bavimo se kriminalom. Razlikujemo se jedino što neizmerno volimo svoj klub i idemo na utakmice.
Nekako baš u vreme otkazivanja „Parade ponosa“ u centru Beograda su 17. septembra huligani pretukli Francuza Brisa Tatona, koji je nekoliko dana kasnije preminuo od posledica napada. Francuz je ubijen samo zato što je bio navijač Tuluza, tima koji je tog dana sa Partizanom trebalo da igra utakmicu Lige Evrope.
– Niko normalan ne podržava nečije ubistvo. Mi kad vidimo navijača suparničke ekipe da sedi sam, ne diramo ga. Neka sedi, nek pije piće i nek ne provocira. Ako smo brojčano jednaki onda obavezno dođe do frke – kaže Acko.
Posle otkazivanja gej parade i ubistva nesrećnog Francuza, u javnosti se sve češće govori o mogućoj zabrani okupljanja navijačkih grupa, kao važnom koraku u borbi protiv nasilja i uljuđivanju Srbije. Acko i Sotir misle da zabrana može samo da izazove suprotno dejstvo:
– To kod Srba ne može to da uspe, nismo mi Engleska, Srbija je nešto drugo. Ovde su ljudi besni zbog toga što su siromašni i žive bedno, ljuti su i nadrkani, ima mnogo negativne energije u narodu. Zato mislim da zabrana neće da uspe.
Osim frustracija izazvanih najavom da će Beogradom prošetati nekoliko stotina ljudi različitih seksualnih afiniteta, srpstvo, Crkva i tradicija su kategorije koje ujedinjuju sve navijačke grupe u Srbiji. Takođe, svaki navijač će vam reći da je baš njegova ljubav prema klubu najveća, da su najbolje organizovani, najhrabriji kad „dođe do frke“. Pa, u čemu je onda razlika među navijačima? Acko i Sotir kažu da više mrze Hrvate i Šiptare od suparničkog kluba, čiji ih rezultati jednostavno ne zanimaju.
– Svi smo mi Srbi, to je osnovno, a rivalstvo među klubovima postoji pedeset i više godina.
Inače, Acko i Sotir su vatreni Zvezdaši sa „severa“ Marakane.

DA LI SU SVI NAVIJAČI HULIGANI?
Marjan Stanković (29), radnik
– Nisu, postoji razlika mađu navijačima. Huligani čine određenu grupu sklonu nasilju.
Vladimir Mišković (17), učenik
– Većina jeste, mada, ima i pristojnih navijača.
Dalibor Zlatković (31), pravink
– Huligani su jedna mala grupa navijača.
Predrag Stanković (31), radnik
– Naravno da nisu. Huligani dolaze s jednim ciljem, da prave nered. 
Dejan Aritonović (22), student
– Naravno da nisu.