Samo nemoj da me biješ, molim te

Konobari i stalni gosti vranjskih kafića male nesrećnike teraju kao da su kužni. Možda se ne bi tako ponašali kada bi mogli da im vide onaj sjaj u očima kad sakupe dovoljno za kiflu

Bato, imaš pet dinara – rečenica je koju gosti vranjskih kafića svakog dana čuju bar deset puta za sat vremena. Deca prosjaci, uglavnom Romi, znaju termine kada su kafići najposećeniji, pa ih tada najviše i ima. Mnogi gosti se više i ne obaziru na vapaj tih klinaca. Okrenu glavu na drugu stranu, „marširaju“ ih. Na pitanje „zašto su tako surovi“, odgovaraju da bi im mesečno trebalo 5.000 dinara da ih sve podmire, toliko ih ima.

ŠTEDIM ZA KNjIGE I SVESKE

Rečenica sa početka teksta prekida reportera Vranjskih u razgovoru sa društvom u jednom kafiću u centru grada. Maleni Rom gleda tužno i na poziv da sedne odgovara:
– A, će mi daš li pet dinara“.
Pa, naravno da ću da ti dam, ali dođi sedni da popričamo. Onda je usledilo pitanje koje rastužuje:
– A, će me tepaš li ako sednem?.
Imao je, kaže, loše iskustvo sa nekim obesnim Vranjancem koji ga je, kad je seo pored njega, maltretirao, vređao, psovao mu sve po spisku… Ima devet godina, đak je drugog razreda Osnovne škole „Vuk Karadžić“ i umesto da se sa svojim vršnjacima posle škole igra, primoran je da prosjači.
– Nisu me roditelji naterali, ali imam petoro braće i sestara, a majka i otac nigde ne rade – priznaje.
Na pitanje vašeg reportera zašto nigde ne rade, odgovara vrlo zrelo:
– Pa, vidiš da nema posla ni za školovane – i nastavqa:
– Živimo u baraci u naselju Raška, kod stočne pijace. Siromašna smo porodica, ali ja se ne stidim da radim, bilo šta, čak i da ovako zaradim za život. Svakog dana iznosim smeće iz jednog kafića u Brankovoj ulici, pa me šanker časti sa 50 dinara. Ume džak da bude veći od mene, ali to je posao koji brzo završim, a za 50 dinara mogu da kupim sebi kiflu – kaže.
Nema određeno vreme kada kreće „na posao“. Škola mu je na prvom mestu i dobar je đak.
– Od novca koji mi sada daju ljudi kupujem sveske i knjige. Pomažem i roditeljima, koji žive od socijalne pomoći i redovno kupujem hleb, salamu… Nemoj da mi plaćaš sok ovde, skupo je.
Sa velikom zahvalnošću uzima 50 dinara i odlazi dalje; ima još kafića, valjda će još neko da mu pomogne.

MALOLETNA ČISTAČICA

Malo dalje, još jedna bašta, predveče, vreme kada su kafići puni. Romkinja ima 11 godina, ne ide u školu, jer joj otac i tetka to nisu dozvolili. Kaže da nema majku, umrla je kad je ova bila mala. Prosjačenjem se bavi već tri, četiri godine i zna da to nije lepo, ali mora od nečega da živi. Uglavnom je po kafićima, ali je konobari redovno teraju da ne bi uznemiravala goste. Nedeljom je ispred crkve u centru grada, jer zna da tada tamo ima najviše ljudi. Kad je neki veći praznik ide na groblje. Omalena rastom, iako nema ni dan škole, veoma je kulturna. Pored toga što „žicka“ novac, kaže i da povremeno čisti kod ljudi koji je pozovu, pa joj za to daju pare, ili neku hranu. Živi sa ocem i braćom na periferiji grada. Otac joj ne radi nigde, ali povremeno se bavi fizikalijom, cepanjem drva. I njena braća prosjače po gradu, pa tako preživljavaju.

DELIMO PO 25

Poneki idu i u parovima i manjim grupama. Po pravilu, ukoliko se milostinja udeli jednom i drugi traži svoj deo. Dvojica Roma stidljivo prilaze stolu i mole za „neki dinar“. Imaju 12, odnosno 13 godina. Obojica idu u specijalnu školu.
– Idem četvrti sam razred – kaže jedan, a drugi ubacuje:
– Ja sam i ponavljao jedanput!
Vade sveske iz zadnjeg džepa pantalona kao dokaz. Novčanicu od 50 dinara gledaju kao svetinju.
– Delimo po 25 – kaže stariji.
Matematika im, očigledno, dobro ide. Ipak ova nesrećna deca rade sa parama. Imaju roditelje, ali posle škole vole da sami zarade za sebe. Žure se, gladni su. Jedan za drugim trče u obližnju pekaru.
Mala armija ovih i njima sličnih klinaca svakodnevno maršira našim gradom, očekujući samilost sugrađana koji ih uglavnom tretiraju kao elementarnu nepogodu, pa često umesto novca dobiju batine. Ali, navikli su.

CENTAR ZA SOCIJALNI RAD
NEMAMO PRIJAVE ZA PROSJAČENjE
Blagoje Petrović iz Centra za socijalni rad kaže da u ovoj instituciji nemaju podataka o deci prosjacima, jer ta kategorija uopšte ne postoji. Prosjačenje se zvanično smatra za etiketiranje i uvredu.
– U nadležnosti Centra su deca, ne samo prosjaci, mlađa od 14 godina, ali podatke o takvim slučajevima nemamo, jer ih nismo do sada dobijali od Policijske uprave Vranje. Prosjačenje se, pored skitnje i bekstva od kuće, svrstava u vid problema u socijalnom ponašanju. Kada bi dobili prijavu iz PU, ukoliko se utvrdi da roditelji nisu sposobni da vrše svoju dužnost, dete se stavlja pod starateljstvo Centra, izmešta se iz sredine, privremeno smešta u prihvatilište, ili se urgentno zbrinjava u hraniteljsku porodicu, a protiv roditelja se pokreće postupak u nadležnom sudu. U drugom slučaju, ukoliko se utvrdi da roditelji mogu da vrše svoju dužnost, sa njima se radi na osnaživanju roditeljske kompetencije, kako bi na odgovoran i savestan način obavljali svoju dužnost.