Otvorenih očiju, bez straha kroz život

Zbog čega je otišao u Španiju, gde je sve bio i šta je sve video, zašto Španci ne gledaju španske serije, o poslu sa bazenima, ko plaća račune u kafanama, o prijateljima Čileancima i Englezima, o tome kako se najbrže integrisati u špansko društvo, kakvu knjigu je napisao, o plesovima, muzici i hrani…

Prošlo je šest godina otkako je Boban Stančev, profesor fizičke kulture, sa svojom porodicom otišao u Španiju. Njima, za razliku od mnogih koji odavde odlaze, nije bio najvažniji materijalni momenat, već želja da svoj život promene iz korena. Zato su jedno putovanje kod familije iskoristili i ostali do danas… Ostavili su radna mesta i sav komoditet organizovanog života koji su imali u Vranju zarad lepše budućnosti svojih ćerki, a ta divna zemlja ih je osvojila divnim ljudima, prirodom, muzikom, kuhinjom…

ŠPANCI VOLE KAFANE

VRANjSKE: Mnogi mlađi Vranjanci još uvek žele da odu odavde jer misle da je život u inostranstvu bolji. Zašto ste vi odlučili da odete?
STANČEV: Čovek koji živi na jednom mestu ima mnogo ideja i poslova koje treba da obavi. Neki ljudi imaju podužu listu i zato se zadrže na jednom mestu celog života. Vranje je divan grad u kome sam proveo jedan deo života i doživeo puno divnih trenutaka. Sa porodicom sam živeo jedan normalan i stabilan život, imali smo posao, prijatelje… Znači, naš primarni motiv nije bio materijalne prirode. Oduvek smo želeli da putujemo, da upoznajemo nove krajeve i ljude, učimo nove jezike. Pomoć u odgovoru na sva pitanja dali su nam i članovi familije koji su nas pozvali da ih posetimo. Poseta se odužila i evo nas ovde u gradiću La Herradura u Andaluziji, na jugu Španije, preko puta Afrike.
Jeste li se navikli na život u Španiji nakon svih ovih godina?
– Otišli smo 2003. godine i privikavanje je počelo od prve sekunde. Naši rođaci, odnosno sestra i zet, njegov brat i njihove porodice su nam pomogli da se integrišemo na jedan drugačiji način. Od prvog dana počeli smo da upoznajemo vrhunske specijalitete španske kuhinje mog zeta Donalda, koji je iz hobija postao vrhunski majstor mediteranske kuhinje. S druge strane, moja sestra Valentina, koja je član jednog značajnog internacionalnog hora, nas je predstavila velikom broju ljudi iz različitih zemalja. Živimo u malom mestu gde ljudi prihvataju strance, pa smo vremenom postali deo zajednice. Ovo mesto liči na ono Vranje iz osamdesetih, pa mi se ponekad čini da je vreme stalo.
Kako je teklo uklapanje u novu sredinu i kako su novi život prihvatila vaša deca?
– Od početka sam počeo da radim u poslu sa bazenima u koji me je uveo moj zet. Naučio sam puno toga novog i evo me još uvek tu. Takođe sam radio u struci, na primer u školi za obrazovanje odraslih. Ali, na kraju čovek se u kapitalizmu opredeli za ono što mu donosi novac. U procesu smo priznavanja diploma, ali to kasni godinama. Na univerzitetu su mi odobrili pristup doktorskim studijama koje se priznaju tek kada se priznaju prethodne diplome. Supruga je u procesu radne preorijentacije koju organizuju njihove službe. Deca su se privikla veoma brzo. U njihovoj školi ima dece iz 26 zemalja sveta. Integraciji dece ovde se posvećuje posebna pažnja.
Da li ste sentimentalni? Šta vam tamo najteže pada, a šta je ono što ste prihvatili „iz prve“?
– Svet je postao globalno selo. Ceo svet je naša kuća. Ako svi prihvatimo takvu perspektivu nećemo se više utapati u naše klasične priče o borbi za dominaciju u našem selu, školi, na poslu, u komšiluku. „Sve svoje sa sobom nosim“, tako da su moje uspomene, moji drugari, moje Vranje, uvek u meni, bez obzira gde sam. Najteže mi pada što nisu sa mnom moji drugari pa da sa novim drugarima, koje ovde imam, podelimo lepe trenutke. Španci su jako slični nama. Prihvatio sam sa lakoćom suživot s njima. Verovatno bi bili gotovo isti da nam se sve ono nije dogodilo. Naši ljudi i te kako znaju da žive. Španci vole kafane. Idu u kafane porodično, za doručak, ručak, večeru i užinu!
Poznato je da Španci veoma insistiraju na svom jeziku i svojoj kulturi. Kako bi, na osnovu onih koje poznajete, opisali način života prosečnog Španca?
– Španci imaju poteškoća sa drugim jezicima, ali prihvataju strance, naročito ovde u Andaluziji. Ova oblast je jako slična našem jugu, ali ovde nisu bili Turci već Arapi. Arapi su ostavili fantastične spomenike arhitekture poput Alambre, džamije u Kordobi i još puno toga. Kasnije katolički kraljevi proteruju Arape, ali ostao je deo njihovih navika. Tako da su Španci slični nama, pa tako obavezno padne rasprava jer insistiraju da uvek oni plate račun, veoma su gostoprimljivi. U jednoj stvari su sigurno „jači“ od nas: imaju toliko praznika, slavlja, fiesta i vatrometa da čovek na kraju izgubi snagu. Prosečni Španac je radni čovek, sličan našem Vranjancu u ona srećna vremena kada su radile sve naše fabrike. Na poslu se neće pretrgnuti, ali najvažnije od svega je pauza, praznik, godišnji odmor i, da ne zaboravimo, kafana. Vole da se druže, igraju i pevaju, obožavaju sport i muziku.
Koliko ste imali mogućnosti da proputujete Španijom i šta je ono što je ostavilo poseban utisak na vas?
– Moja porodica i ja smo proputovali Španiju delom zahvaljujući našim Vranjancima iz Madrida, Marbelje, Granade i Sevilje i našim španskim prijateljima iz Segovije. Španija je velika zemlja. Može se primetiti značajna razlika u mnogim aspektima, između različitih provincija. Klima, priroda, arhitektura, mentalitet i još mnogo toga. Akvadukt u Segoviji je, na primer, građevina stara dve hiljade godina. Vodovod visine dvadeset metara, koji prolazi kroz ceo grad, napravljen u kamenu koji i danas stoji onako kako su ga napravili Rimljani. Onda katedrala u Sevilji, gde je sahranjen Kristofor Kolumbo, pa brojni impozantni dvorci koji su pretvoreni u hotele, sama Alambra i mnogo drugih stvari.

ŠEST MESECI NA PLAŽI

Sa kolegama ste napisali i nedavno objavili jednu zanimljivu knjigu. O čemu se radi?
– U mom delu knjige, koji se zove „Pogled sa dve strane ogledala“, govorim o ličnim iskustvima u vezi integracije i upoređujem naš i španski školski program. Trenutno radim na jednoj noveli. Moram priznati da je prilično komplikovano pisati na španskom, ali pomaže mi španski pisac Angel Olgoso.
Kakav je odnos Španaca prema strancima?
– Upravo knjiga ,,Škola mesto susreta“, koju sam napisao sa grupom kolega govori o integraciji. Ovde uprava škole i vlada Andaluzije insistiraju na brojnim merama koje pomažu da se stranac oseti prihvaćenim. Za novu godinu deca na svim tim jezicima pišu poruke i čestitke, organizuju se dani internacionalnih kuhinja, plesova i još mnogo toga. Kad delite život sa ljudima različitih kultura, saznajete dosta o njihovim navikama, specijalitetima, kulturi, muzici i sve to vas čini bogatijim. U suštini ovde niko nikoga ne tera da se odriče svojih osobenosti, niti da prihvati tuđe. Naučili smo da uživamo u bogatstvu različitosti. Svi govorimo najmanje tri jezika, stekli smo mnoštvo novih prijatelja. Pa zar to nije dovoljno?
Ko su ljudi sa kojima se družite?
– Porodično se družimo sa puno različitih ljudi. Moje ćerke, osim drugarica iz Španije, imaju drugaririce i iz Engleske, Čilea i Nemačke. Supruga i ja imamo puno prijatelja Španaca, Engleza, Čileanaca, a tu je i jedan naš zubar iz Beograda.
Da li se i u Španiji gledaju latino serije kao u Vranju?
– Španci su dosta okrenuti Južnoj Americi, govore isti jezik, ali imaju i oni svoju jaku domaću produkciju pa nisu u toj meri opsednuti „sapunicama“.
Uvreženo je mišljenje da kada napunimo četrdesetu, prvi put podvlačimo crtu. Da li ste vi nešto saldirali u tom smislu?
– Moj život bih podelio na dva dela: prvi, u kome sam nakon školovanja radio ono što se od mene očekivalo – magistratura, posao, borba za kojekakve dominacije… Ovaj drugi deo živim onako kako sam odlučio. Delim sve sa svojom porodicom i prijateljima. Satisfakcija mi je što će moja deca imati priliku da upoznaju svet i obogate svoja iskustva. Moram priznati da su i moja iskustva i znanja bila jako skromna, a sada su znatno bogatija. Počeo sam da pišem i obožavam to da radim. Eto, to je moj uspeh: otvorio sam oči i um i živim slobodno i bez strahova.
Imate li slobodnog vremena i kako ga najčešće provodite?
– Slobodno vreme provodim sa suprugom i decom na plaži, jer ovde leto traje pola godine, bavim se sportom, puno čitam i pišem. Ne bih da zvuči mojim Vranjancima kao da je meni ovde idealno. Treba se priviknuti na promenu posla, sredine, jezika, komšiluka … Snaga vaše odluke kompenzuje sve probleme na koje usput naiđete. Naše ambicije, kada smo otišli, bile su da živimo normalno. To i radimo.

PROFIL
Boban Stančev (1969) je diplomirao na Fakultetu za fizičku kulturu u Nišu i na istom fakultetu magistrirao. Radio je na Učiteljskom fakultetu u Vranju. U Španiju, u Andaluziju, u gradić La Herradura otišao je 2003. godine. Oženjen je Danijelom, sa kojom ima dve ćerke, Galu i Unu.