A četnika nema, pa nema

Pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini i danas vijaju po šumama i gorama, ali da bi im udelili novčano sledovanje koje im pripada pošto je utvrđeno da su i oni bili na pravoj strani. Ali, ovi kao da su u zemlju propali, kao da je 1946.

Odluka o materijalnom obezbeđenju učesnika Narodnooslobodilačkog rata (NOR) pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta, koju je donela vranjska Skupština na svojoj 11. sednici, ponovo je aktuelizovala staro pitanje – zašto u Vranju nema četnika? Terenski rezultati istrage koju je sprovelo nekoliko nadležnih institucija upravo su to pokazali – ma koliko ih tražili, četnika ovde nema, pa nema. E sad, kako je to moguće, u kraju koji je ne samo dao istaknute četnike u onom ratu, nego važi za kolevku sveukupnog srpskog četništva? Na ovo pitanje niko nema precizan odgovor, ali svi tvrde da volja države da malo pomogne i četnike, kada je već onoliko pomogla partizane, nije sporna. Vojislav Djorđević, načelnik gradskog Sekretarijata za boračko – invalidsku zaštitu tvrdi da je vijanje četnika po šumama i gorama oko Vranja trajalo dugo, ali da je rezultat ostao isti – četnika nema ko da je 1946! Ako je vreme učinilo svoje, kako to da se ipak našlo 83 partizana kojima je pomoć države neophodna, a da nema ni jednog živog četnika? Pa valjda su, dok su ratovali, bili istih godina? Ili su crveni, po definiciji, zdraviji, pa i dugovečniji, od crnih? Istorijske magline ne daju odgovor na ovakva pitanja, ali ostaje nekoliko činjenice koje svakako zahtevaju tumačenje. Najpre, dokle država misli da se bavi avetima rata okončanog pre 65 godina, dokle misli da novac namenjen budućnosti usmerava u ispravljanje istorijskih krivih Drina, i kome treba da danas, toliko decenija kasnije, ponovo otvara stare rane, sve pod plaštom ideje o nekakvom bratskom nacionalnom pomirenju?

ORIGINAL I FALSIFIKAT PARTIZANI

Grad Vranje doneo je, dakle, odluku o matrijalnom obezbeđenju ratnika, ma na kojoj strani oni u ratu nosili pušku. Vođeni silom zakonskih normi, i lokalni vlastelini odrešili su kesu, i odredili ko sve ima pravo na ovo materijalno obezbeđenje. Reč je o pomoći, mesečnoj, za one učesnike rata čija je penzija nedostatna, ili imaju potrebu za tuđom negom, ili iz nekih razloga nisu uspeli da ostvare svoja boračka prava. Do sada vlasti su otkrile 83 partizana u takvom stanju, ali ni jednog kraljevog oficira, a kamoli originalnog četnika. Volje ima, kažu nadležni, samo nema četnika.
Vojislav Djorđević dugo radi u zgradi opštine, pa dugo i i pamti. Dok je bilo para, kaže, i država se brinula o svojim oslobodiocima. SO Vranje je još 1968. godine donela odluku da svi zaposleni izdvajaju od svake plate po jedan odsto za materijalno i stambeno obezbeđenje učesnika NOR-a. Djorđević se sa pijetetom seća tih vremena, „kada je Vranje u tom smislu bilo rame uz rame sa Beogradom“.
I to je sve tako išlo do 2005. godine, kada Skupština Srbije, na inicijativu SPO, izjednačava partizane i četnike. Tada je formirana i gradska komisija koja se bavila „četničkim pitanjem“, u kojoj je posebno bio aktivan šef Nove Srbije Radoslav Mojsilović.
– I tada sam mu govorio: „Lale, da nađemo jednog, pa makar mu dali i Miretovu platu“. Ali, nema, pa nema – kaže Djorđević.
On tvrdi da je prokrstario sva okolna sela, uključujući i „demarkacionu liniju“, koju je od Poljanice držao izvesni četnički vođa pod nadimkom Bizon, ali da četnika jednostavno nema.
– Bilo je šest ili sedam zahteva da im se prizna četnički staž, ali niko od njih nije imao ni jedan dokument kojim bi potkrepio svoje učešće u ratu – jasan je Djorđević.
Poslu se, tvrdi on, pristupilo ozbiljno, od Mesnih zajednica tražio se pismeni izveštaj po tom pitanju, ali je rezultat ostao isti – nula četnika. Ni jedan.
E, tu ima i mala začkoljica. Kada su se ljudi pre 70 godina odmetali u šumu protiv neprijatelja, malo je ko gledao koju će značku da stavi na šajkaču. Tri ratne godine bile su sasvim dovoljne da se ljudi rasveste o pobedničkoj strani, pa su četnici izgleda masovno, i preko noći, prelazili u partizane, i to baš nekako u septembru 1943. godine, kada je zadatak da malo pospeši rad ovdašnjih posustalih komunista na sebe preuzeo čuveni Svetozar Vukmanović Tempo. Kad je rat okončan, i kad su počele da se dele privilegije, „original“ partizani, čiji je broj od 17, koliko ih je u Vranju bilo 1941. godine, narastao na više hiljada, nikako nisu priznavali te „falsifikat“ partizane, koju su karijeru počeli na suprotnoj, četničkoj strani. Shodno tome, nisu im dozovljavali ni da koriste privilegije sistema koji su sami stvorili. Sada četnici, isti oni kojima su blagodeti komunizma ostale samo sanak pusti, ne mogu da dobiju ni minimalnu pomoć jer ne mogu da dokažu da su bili četnici, jer su rat završili kao partizani!
– Svi, od Mireta do poslednjeg portira, svi imamo dobru volju da pronađemo bar jednog četnika, ali nema ih. Nema – jasan je Djorđević.

GORNjI I DONjI STARCI

U vranjskom SUBNOR-u danas, pored partizana, umreženi su i ratni vojni invalidi, njihovi potomci, kao i veterani iz ratova od 1990. godine naovamo. Svi osim četnika kojih, rekosmo, nema.
– Sve živo smo pitali što može da se pita, sve ljude koje smo znali. Nema. Našli smo jednog u Golemo Selo, išli tamo, ali je čovek negirao da je bio četnik. Ne znam razlog. Lično, mislim da su svi pčinjski četnici, kada je 1943. ovde došao Tempo, krenuli za njim – objašnjava predsednik vranjskog SUBNOR-a Slobodan Bogdanović. Prema njegovim rečima, ovde nije bilo „negativne aktivnosti četnika“, niti je bilo zlodela kao na drugim mestima.
– Zato je veoma bitno da se bar jedan četnik sada nađe, da se izvorno čuje kako je to bilo. Ali, ne može se ništa učiniti bez papira i dokumentacije – kaže Bogdanović.
„Vranjske“ su u nekoliko navrata pisale o vranjskim četnicima, čak imale i sopstvenu istragu po tom pitanju, i našle ponekog od njih, u gradu i selu. Ali, to je bilo nekada. Sada, četnika nema, pa nema. Dva su moguća razloga ovoj čudnoj pojavi. Najpre, moguće je da ih zaista nema, jer su biološki nestali. Ne bi bilo čudno, Drugi svetski rat počeo je pre ravno 70 godina, i ako su tada bili makar punoletni, danas ih je malo ostalo na ovom svetu. Ili, možda, niko. Ali, kako onda ima partizana? To je već druga priča, ali pretpostavlja se da su neki i sa pet godina bili sazreli da nose bombe i poruke u pletenicama, pa im je to posle, logično, priznato kao borački staž. Spisak od 83 imena patizana kojima je potrebna neka pomoć ostao je nedostupan javnosti, ali ako na njemu ima ljudi mlađih od 80 godina, onda je čitava priča kristalno jasna.
No, moguće je i da kod nosioca Ravnogorske spomenice i dalje vlada veliki strah od državne ruke, čak i sada, kada hoće da ih pomiluje. Ni to nije neshvatljivo – ako su ih ubijali sve do početka devedesetih, što bi se sada nešto promenilo? Na kraju, tu je i mogućnost da četnika nema jer ih nije ni bilo. Ili, bilo ih je, dok je to imalo smisla, a kada se pobednička strana već naslućivala, onda su iznenada nestali, utopljeni u vreme koje dolazi. Oni što su preostali ili su na vreme pobijeni, ili su, pak, daleko odavde, i troše neke tuđe materijalne pomoći.
Ostaje pitanje zašto država i dalje insistira na bratskom pomirenju onih kojih više nema? Šta kome treba da na ovu nemaštinu izdvaja budžetske milione godišnje za borce davno zaboravljenog rata? Pa, voli to narod. I seti se toga kad treba da glasa. A svaki glas, naročito kad je jeftin, dobro je došao. U tom smislu i treba posmatrati najnoviji partizansko – četnički zaplet: ma ko da je od njih preživao, dobro je došao u ovo vreme opšteg pomirenja. Kad su mogli savremeni krvnici i žrtve da se koalicionišu, što pa da ne mogu oni od pre 70 godina?

SINIŠA ANTONIJEVIĆ
ČETNICI SE PLAŠE DRŽAVE
Siniša Antonijević, inspektor u vranjskoj Policijskoj upravi, važi za najvećeg poznavaoca i baštinika tradicije četničkog pokreta u Vranju. On negira ideju da ovde nema živih četnika, ali smatra da je strah ono što im ne dozvoljava da se jave za pomoć.
– Pouzdano znam da je jedan četnik, rodom iz Viševca, Simeon, koji sada živi u Sofiji, podneo zahtev, ali ništa do sada nije rešeno. Mnogi su pomrli, a ova šaka jada što je ostala još uvek ima veliki strah od države – kaže Antonijević.
Prema njegovim rečima, a on je svakako veoma dobar poznavalac materije, u okrugu su u vreme rata, do prelomnog septembra 1943. godine, postojale dve četničke slobodne teritorije. Jednu je držao Gorski štab 165. na Okruglici (Poljanica), a druga je bila u Pčinji, i nju je držao Vardarski korpus. Gorskim štabom upravljali su Ranko Stošić Ježa i Borivoje Manić, „jedna izuzetna ličnost“. Naime, on je bio pilot, komandant četničkog aerodroma u Lađevcima, a likvidiran je tek 1986. godine u Čikagu. Priča se da je njegov likvidator, na najsuroviji način, bio udbaš Bogoljub Panajotović.
Poslednji komandant pčinjskih četnika bio je Aleksandar Djorđević Čana iz Gornjeg Starca, koji je poginuo na Drini 1944. godine. Najpoznatije borbe ovaj četnik vodio je sa Bugarima kod Rusca i Klenika. Poznat je po tome što je u jednoj borbi potpuno razbio partizanski odred kojim je komandovao kasnije slavni Živojin Nikolić Brka. Između ove dve slobodne teritorije bilo je još nekoliko oblasti koje su kontrolisali četnici, pre svega oko Vrtogoša i Žapskog.
Prema svedočenjima Siniše Antonijevića, srpski četnički pokret nastao je u Vranju u septembru 1903. godine. Idejni vođa čitave priče bio je Živojin Rafajlović, vranjski zet i kasniji ban Vardarske banovine. U to ime, početkom septembra svake godine u Vranju Antonijević sa istomišljenicima tradicionalno održava pomen svim četnicima. Gotovo je sigurno da su vranjski četnici u Vranjskoj Banji obučavali Gavrila Principa, a priča se da je ovde prva iskustva u rukovanju pištoljem, kamom i bombom stekao i čuveni komunistički likvidator Mustafa Golubić.

DjORDjE DjORDjEVIĆ
NE ZNAM ČIJE SAM KOSTI PRONAŠAO
Djorđe Djorđević, sin komandanta Ristovačkog korpusa Jovana Djorđevića Gulje (1910-1945.), još uvek nije siguran gde počivaju ostaci njegovog oca, ubijenog 1945.
– Po završetku Drugog svetskog rata, 1945. godine, partizani su u sačekuši napali mog oca, koji je bio sa Stojčetom iz Marganca i Mitom iz Punoševca. Pružili su otpor, ali je Gulja ubijen, Stojče ranjen, pa kasnije ubijen, a Mitu, koji je uspeo da pobegne, su posle pola godine pronašli u Buštranju i tu ga ubili. Moja porodica je u to vreme bila isterana iz naše kuće u 15 kilometara udaljen Karadnik. Samo smo čuli da je otac ubijen, ali nismo znali gde je sahranjen. Kako je vreme prolazilo, čuo sam da je moj otac sahranjen negde u Šajincu. Do 2008. godine, kada je Dragan iz ovog sela kopao kanal u svom dvorištu i naišao na kosti, nisam znao gde je Gulja bio sahranjen. Javni tužilac je odobrio preuzimanje kostiju i slanje na DNK analizu u Institut u Beograd. Do danas, 64 godine nakon njegove smrti, ja ne znam da li su kosti poslate na analizu i da li su to uopšte kosti mog oca. Čuo sam i da na Institutu ima preko 40.000 zahteva za DNK analizu, pa ne znam koliko će još vremena proći dok ne saznam istinu da li sam pronašao kosti svog oca. Moj stric, Guljin rođeni brat je takođe bio u četnicima. I on je ubijen 45. kod Leskovca.
N. R.

GLAS NARODA
Ima li razlike izmedju četnika i partizana?

Melanija Belić,učenica
– Ima,razlika je ogromna.
Saša Trajković,radniik
– Ima ali nisam upućen.
Nikola Stojković,nezaposlen
-Ima,četnici upotrebljavaju nož dok partizani troše metkove.
Nikola Tasić,radnik
-Verovatno ima, ali ja ne bih znao da vam kazem koja je.
Mile Asanović, nezaposlen
– Postoji ogromna razlika, ali priča ne može da stane u dva reda.