Pužimuže pusti roga sve do boga

-Ajde, ajde, novinare, uđi u ugostiteljski objekat, ne visi na vrata. Uđi, kučiki su vrzani… Što kažeš, fajront? More, ajde, po`itaj, još nije fajront, imamo još tri minuta i četeresedam sekunde, četerešes, četerespet… Dete! Daj na mene i na novinara što pije, duple, more, troduple, znam te ja, posle će kažeš fajront, pa će pijemo na čindo… E, tako, aferim… Tugo, kolike su krble, ko će nadvije na ovo… Nego, muži smo mi, pužimuži, pužimuže pusti roga sve do boga. Što vikaše baba mi, sve si je za vek, al` pijenje dovek…
-Aj živeli, živko i zdravko, mirko i slavko, nego, ne znam, prosto život da ti se povrati, a ne pijenje, od onaj plakat, cel grad izlepili, pa i ovde u kafanu – „abortus je ubistvo“! Čekaj be, ako je abortus ubistvo, što je onda drk… ovaj, onanija? Genocid?! Tako vikaše deda mi, ja mu se žalim, kako me drugari potkecuju, kažu, za čavku ne s jedno otvoreno oko, nego sanduk neće možemo da zatvorimo, s udrven određeni muški organ u grob će legneš! A deda mi kulira – ič, sinko, za toj da te ne boli, isti su i oni paćenici kao i ti, samo ovo da znaš – jaribaš je za seljaci, a za gospodu je desanka šakić! Još bolje, levanka, pa mu dođe kao tuđa. Naravno, ako nisi levak, ili levičar.
-Ja sam, seća se deda mi, u kraljevo vreme odlegao tri godine apsu, zašto su me proglasili za levičara. Ne li, tad nisi imao konfekciju, tekstilni giganti, nego kod terziju šiješ odela, uzme ti meru, i za pantalone, naposletku, obavezno te pita – „na koju stranu ga nosite“? Tu, valjda, poviše da popušti. Pa ulazi i u detalji, veličinu, kao, peva ti neku pesmu, ovako nekako ideše – „gusle moje od javora suva/ nešto mi se po gaćama muva/ dal` je pacov ili miš/ odi curo da vidiš“. Ja mlad, kapka, naivan, reko, na levu. Tiki, doveče žandarmerija na vrata; dobili smo, kažu, dojavu si levičar, ajde u apsu! Terzija bio doušnik! Što ćeš, kaže deda mi, takvo vreme bilo, i država takva, tad terzije i abadžije bili policijski doušnici, a sad, bogati, ozbiljna stvar – doušnici, ptice sjenice književnici, magistri i doktori nauka, gradonačelnici, predsednici kolding (tako vika deda mi – „kolding“) kompanija… Ozbiljna država, ne kao kraljevina, nego kao maršalat! Ne mož` svakakva šuša da bude doušnik! I tako se sve dokara do uši, samo ne talasaj, da fekalije ne penetriraju u oralni trakt. Će tražiš ti od mene, poserko nijedan, nekakvi finansijski izveštaji! Traži od udbu, pa da vidiš od kakvo se drvo ložice deljav!
-A sve mi nešto naero ide, ti, novinare, znaš, ko će zna ako ti ne, da radim u jednu, što deda mi kaže, kolding kompaniju. I proizvedemo ti mi, kao veliko svetsko naučno dostignuće, bilo ja i na diskaveri program, takozvani muvotepač. To ti je jedna lampa, sa neko prebajano svetlo, ultra, infra, jebem li ga, ali muva, komarac, ili stršelj idu na njega kao na lud na brašno. Aj to i da prodavamo, pun lager. Odemo ti u Vojvodinu, neka farma goveda, ovolika, kao da je u Argentinu. Primi nas diša, nekakav Crnogorac. Što ćemo, čoče, izjest i popit, pita direktor, pa da vidimo šta to nudite, i đe da se ja tu uklopim, na Cetinje, ili na Dedinje.
-Mi odma izvedemo prezentaciju – zakačimo onaj ultraljubičasti i infracrveni aparat na duvar, lelkee, napravismo genocid! Pa nema insekt u onu halu, što se nije ispržio na insektotepača! Smiriše se ona goveda, samo preživaju, kao naši političari. Reko, napravismo ovde dobru rabotu, ima da pukne jedno `iljadu komada! I posle jedenje, pijenje, i prezentaciju, sednemo s onoga đetića. Ja spremam ugovor, potpišite ovde, molim, a on, onako s č`čkalicu u zubi, kulira. Stani čoče, kaže, poč`kaj malo. Ako ja puknem za te vaše insektoubice, što će krava s repom radit?!
-I tu ja ispušim za golemu rabotu, i moj ti me direktor namava na neplaćeno odsustvo, za kaznu. Ali, odrevci iskaju – tato daj za hamburger i plekče kokakolu, tato daj za patike, tato daj za faks. Čekaj be, ja štampam li pare? Što ću, kude ću, a gospod me nadario s talenat za crtanje, će grebem mrtvaci po spomenici na groblja. Odma nađem mušterije, neki Romi; deda mulo, pa da ga izgrebem na mermer. Dadoše mi sliku, deda nasmejan, ali štrb, nema mu ga jedan sekutić. Ja tako i uradim, po originalu, dođoše mušterije. Pogledaše, kažu, šukar, ali, de mu je kljova na dedu? Pa, reko, na sliku nema zub. Ali, privikaše oni, imao je, pre nego da mu ispadne od paradentozu! I ja što ću, otmem tain od zubari, i uklešem na dedu zub. Ma, nešto se mislim posle, zamisli da sam mu odma uklesao zub, a oni kažu – čekaj be, ovo nije naš deda, on nije imao ovaj prednji zub! Kako bi ga izbrisao?!