Trgovski sevap i sirotinjsko pijenje

Nije lako živeti u ulici u užem centru gradu. Ima i bogatih i siromašnih. Ovi drugi su u većini. Ipak, za sve važi da su pošteni, vredni i snalažljivi

Kada se od „Vodovoda“ krene ulicom Sime Pogačarevića, prva s leva je ulica Jovana Hadživasiljevića koja se strmo spušta do Monopola. Ulica se godinama unazad zvala Zagrebačka, a stariji žitelji, kao i oni iz okolnih ulica, i danas je tako nazivaju.
Oštra kriina kod familije Kuzmanovića deli je na dva dela. Prvi počinje od familija Perunikinih i Manasijevića, prav, strm, s desne strane načičkan parkiranim automobilima. Saobraćaj je izuzetno živ i žitelji dobro paze kada prelaze ulicu, posebno oni koji izlaze iz brojnih bočnih sokaka.
– Ulica je nastala na mestu gde je nekada bio ogranak gradske reke. Prolazilo se uskim putem. Posle Drugog rata, voda u reci je regulisana kroz cevi koje su zatrpane. Nastala je široka kaldarmisana ulica sa uličnim česmama kod familije Perunikinih, Nankusovih i preko puta familije Kuzmanovića – počinje priču o delu svoje ulice Mile KUZMANOVIĆ, svojevremeno dugogodišnji direktor i glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Slobodna reč“.
– Na česmama, da zahvate vodu, dolazile su svi, iz ulice i okoline. Mlade žene, zahvatale bi vodu u bakarnim kotlićima govoreći: „Meka je, bolja nema za varenje gra“, a starije bi ih dopunjavale: „Tera na jedenje i ljubav vodenje“ – navodi Božidar STOJANOVIĆ Perunika.
Zimi se voda na ulici ledila i kada bi pao sneg sakupljala su se deca iz čitavog kraja na vožnju sankama. Ipak, čuvene su bile vožnje sličugama gde se prepoznavalo sportsko i viteško umeće golobradih momčića. Danima se pričalo o brzini i dužini vožnji, vratolomnim ulascima u krivinama pojedinaca iz kraja.

ŽENSKO PIJENjE

– Pred zimu, mesecima smo pravili sličuge, nabavljali odgovarajuće gvožđe, šparing, okruglo ili „kocka“, zavisno od toga da li je za sneg ili led. Potom, izabirali smo drvo koje nam je obrađivao stolar iz ulice Rista Djavol. Na kraju, bitno je bilo olovče, deo od tvrde HB grafitne olovke koji je povezivao sličigu sa gumenom čizmom ili vojničkim cokulama – kaže Dobrivoje STOJKOVIĆ Crevo.
Ulicu, danas, krasi prijateljstvo i uzajamno poštovanje žitelja. Mogu se videti komšije koji ispijaju zajedno kafu, razgovaraju o svakodnevnim stvarima koje ih čine srećnim i tužnim.
– Vremena su sirotinjska, kao što su i nekad bila, najbolji lek za brigu je čašica razgovora. Vedar duh u našoj ulici nikada nije zamro. Ipak, druženje je nekako programirano, nema opuštanja kao nekad. Ranije se od života zahvatalo onoliko koliko je bilo moguće, za većinu žitelja ulice malo. Toga su ljudi bili svesni i slobodno vreme, nakon napornog napoličarskog rada na njivama sa duvanom, provodili su uz pesmu, šalu, piće. Danas, život mnogima ne pruža više nego pre 40 godina, ali se oni s tim ne mire. Socijalne razlike su izraženije, nezadovoljstvo veće, svako želi da mu se dete školuje, ali sve je teže, nervoze i brige zaokupljuju mnoge porodice – priča Božidar PETKOVIĆ.
– Gde je sirotinja tu se i pije. Dok sam bila dete, posebno pamtim starije žene iz ulice koje su pile družeći se međusobno bez muževa. Jer, muževi u piću nisu mogli da im priđu. One su imale, dug, razuman cug, na noge nisu mogle da stoje, a znale su za red. A, kako ne bi? Od njihovih muževa smučilo im se narapito pijenje, p`škanje i lamotenje sve i svašta. Neke su trpele, spakovale bi ih u krevet, a neke bogami, kad bi ih iznervirali znale su i da tepav i toj muški – priča Nadica MIŠIĆ Djavolka.
Piće se kupovalo kod Duška trgovca, moglo je da se ode u pola noći kapija je bila otvorena.
– Snabdevala sam gornji deo ulice, i muški i ženski, sve redom. E, kad počnev da pijev stare žene. Meraklijski. Terali su me da odem i kupim pola litar, nikad više. Popiju ga i moram opet da odem kod deda Duška. „A, mori, nane, što vi ne kupim odma kilo, što me mučite sas ovoj poloče“, ljutila sam se. „Ajde, mori, mlado si dete, čas će otrčiš, ali pazi bućliče, samo poloče ništa poviše. Ono se pije sa slezet, ako je kilo odbijav ga oči. Mi nesmo muži, Nade, imamo merku. Naša je možda pogolema od njihovu, al je meraklijska. U glavu miruje u jezik ne. Odvrže ga, opušti i kad počne da melja kako prazna vodenica l`kne ni, oduška je od život koji je za bagatelu jer nam ga Bog takvog udelio na rođenje“ – priča Nadica.
– Eh, znale su nekada babe kako se pije i uživa. Danas se pije bez ikakvog reda. Radimo, ne viđamo se, a kad se vidimo i družimo ukovemo se na brzinu – dopunjuje je njen sin Dejan.
Ulica je bila poznata po vinogradarima. Retko ko da nije imao „lojze što ga slunce greje cel d`n“, a berbe su bile čuvene, imale su svoj ritual. Vinogradi su se brali po nekoliko dana.

GROJZIBER

– Sredinom oktobra, kada bi se razdanilo, ljudi su se sakupljali u dvorištu, ispod velike kruške-blaguna, koja je stara više od 150 godina. Dolazili su rođaci, prijatelji, komšije. Baba bi iznela slatko od lubenice, hladnu vodu sa ulične česme i rakiju. Prvo bi deda Uroš stao ispred velike zidane kazanice u kojoj se pekla rakija, prekrstio se i blagosiljao: „Ove godine kao prošle, a sledeće što dade bog“! Uz „daće bog“ krenuli bi prema vinogradima, desetak ljudi. Deda bi svima podelio novo „kosirče“. Volovska kola i konji sa krblama, za njima. Kod kuće su ostajali oni koji će da muljaju vino. Snažniji i mlađi. Nas decu ne bi poveli da nije bilo dede. „Deca, prva, napred! Neka prave gužvu, samo da je veselo i da ide na radost“ – govorio je. U vinograde su prvo ulazili lovci. S jeseni, ispod gidža bilo je zečeva. Retko kada se dešavalo da ne padne „ušlja“ za večeru. Ručak se znao. Ljute pržene paprike, pomešane sa jaja. Zašto, i dan danas, nisam svestan, ali naslađe pržene paprike pojedu se pri branju vinograda. Tada dođu na red, iz naše bašte, one poslednje, „vrščiki“, a to su najslađe. Bralo se po ustaljenom redu. U dva vinograda gde sam ja odlazio, duga 2000 metara, oberu se dva-tri reda, pa odmor. Smeh, šala, zadirkivanje. Muškarci su najviše pravili šale na svoj račun. Kao veliki švaleri, te ovo, te ono… A žene, tobož, se ljute. A, milo im. Kola i krble se pune, odjekuje pesma , „Oj devojko gizdavušo“…, tu je deda voleo. A, on suče brkove i već pripit, ne zaostaje za mlađim. „Ne stavljajte ruku u pepel, može da se nađe neko žarče“! Pred sumrak, kada počinje da se spusta noć sa obližnje Krstilovice, krenuli bi kući. Pevalo se celim putem. Mi, deca, igrali smo, napred. Oponašali starije. Smeh do suza, kikot, povike – priča Ljubinko STAMENKOVIĆ Nankus.
Deo ulice obeležile su familije Perunikini, Manasijevići, Tobošarevi, Djavolci, Fimini, Nankusi, Pilini, Crninci, Kuzmanovići, Voja albatin, Rade Pop, limar, Mile Crne, Rista kapetan i drugi.
– Dušan Manasijević je bio čuveni trgovac pre Drugog rata, kao i Josif Tobošar i Mile Crne. Njihov bogatl`k je trajao dok nisu došli partizani na vlast. Dosta su im uzeli, ali opet su bili gazde i sa imanje i sa ponašanje. Stojan Perunika sa sinovima Tasom i Blagojom imao je ćerane i bili su poznati užari. Milan Djavol i njegovi sinovi Rista i Branko poznati stolari. Uroš Stamenković je trgovao svim i svačim, imao je toliko koliko je bilo dovoljno za kuću. Pera Fiminac je mlad umro, ali njegova žena Danica bila je iz bogate Goginske familije i uspela je da decu izvede na put. Boško Kuzmanović bio je direktor stolarskog preduzeća, preteče današnjeg „Simpa“, njegov sin Mile simbol „Slobodne reči“. Rade Pop je od lim mogao da te napravi. Pilini su bili sirotinja, ali ko ne pamti gradskog lika, sportistu, čuvenog Mometa Pilu – priča Božidar Perunika.
Posebno se izdvajala i familija Crninci. U svoje vreme, s desne strane, na krivini gde se odvaja Cerska ulica, imali su kuće i trlu gde su čuvali ovce.
– Bilo je preko sto ovaca koje su pasle na našim njivama u naselju Palestina. Familija je bila brojna i od prodaje sira, kiselog mleka, vune i jaganjaca se izdržavala – kaže Predrag TRAJKOVIĆ Crninac.
Danas je ulica u užem centru grada, nema ovaca, kočina sa svinjama ni kokošaka. Većina žitelja radila je u fabrikama i od plata se izdržavala.
– Nije lako živeti u ulici u užem centru gradu. Snalazi ko kako ume. Ko ima državnu platu može nekako da pretera mesec, ostali žive od danas do sutra. Ima i bogatih i siromašnih. Ovi drugi su u većini. Ipak, za sve važi da su pošteni, vredni i snalažljivi – ističe Dobrivoje.
Ulica je imala svoje sportske idole: Boža Nankus igrao je fudbal još pre rata za Hajduk, njegov sin Ljubinko bio je golman Dinama, Gale Trajković centarfor, a Boban Crevo, levi bek. Ljubiša Kale bio je fudbalska legenda BSK iz Bujanovca, kasnije je nastupao i za Dinamo. Mome Pile u svoje vreme talentivan rukometaš. Od mladih, danas se ponose Aleksandrom Trajkovićem Bucom koji je u beogradskom Partizanu.

ŽITELjI ULICE
Perunike: Stojan Stojanović, sinovi Tasa i Toma; Tasa i Guga, sinovi Luka i Blagoja, Toma i Stojna; Luka i Simka, sinovi Aleksandar, Draško i Božidar; Blagoja i Slavka, sinovi Ivan i Josa i ćerka Divna, Aleksandar i Vera, ćerke Sunčica i Branka, Draško i Slavka, ćerke Jagoda i Jelka, Božidar Kemer i Desa, ćerka Gordana i sin Miloš; Manasijevići: Dušan i Stanislava, ćerke Latinka, Ilinka i Mira; Latinka i Žika Popović, sin Dragan i ćerka Vukica, Dragan i Mira, sinovi Dušan i Miodrag, ćerka Dragana; Ljuba Manasijević i Katarina, sinovi Predrag, Slavoljub, Kokan i ćerka Radica; Predrag i Mira, sinovi Bata i Nenad, Ćerka Nevenka; Slavoljub i Radmila, sin Nenad i ćerka Vanja; Kokan i Draginja, ćerka Jasina i sin Zoran; Djavolci: Milan i Danica Mišić, ćerka Paraskeva, sinovi Rista i Branko; Rista i Stana, sin Zvonko, ćerke Lidija i Snežana, Zvonko i Ljubinka, sin Goran, ćerke Verica i Slađana; Branko i Stojka, ćerka Nadica sa sinom Dejanom; Nankusi: Uroš i Stana Stamenković, sin Božidar sa Todorkom, decom Ljubinkom i Miretom; Ljubinko i Stanče, sinovi Božidar i Aleksandar; Mire i Mikica, sin Nikola i ćerka Teodora; Pilinci: Branko i Vera, ćerke Gordana, Slađana, Zorica i Nadica; Dana i sin Mome Pile; Tasići: Voja albatin i Dragicasinovi Vlada i Braca, ćerke Smilja, Ruža, Čačka i Lela; Vlada i Jovanka, sin Dragan sa suprugom Lenče i ćerka Vesna; Braca i Olgica; Fimini: Petar i Danica, sin Žika i ćerka Zora; Žika i Vera, sin Srboljub, ćerka Vesna, zet Ljubiša, deca Jelena, Lidija i Nikola; Crninci: Milutin Trajković i Ljubica, sinovi Branko, Ratko i Jovan;od Jovana, sinovi Dragan, Slobodan Pevaljka i Bratislav i ćerka Miroslava; Dragan i Marta, sin Predrag i ćerka Dragana, Predrag i Ljiljana, ćerke Jovana i Bojana i sin Miomir; Bratislav Backo i Snežana, ćerke Ana i Milica; Kuzmanovići: Spira i Olgasin Boško, ćerka Vidosava, od Boška sa pšrvom ženom, sin Miodrag i sestra Smilja; Miodrag i Olivera, sin Slađan i ćerka Vesna, od Boško i druge žene Kostadinke, sin Pera, ćerke Jelena i Sunčica; Stojkovići: Stojan Tane Crevo i Živka, ćerka Ljubica i sin Dobrivoje; Julka i Kosta Djukić, sin Dragan Jajce sa Desom; sin Časlav Suki i smilja, ćerke Slađana i Ljiljana, Rista Kapetan i Olga Bula, ćerka Roska, Josif Tobošar i Danica, sin Voja i ćerka Vera, Sreta i Mirjana Nikolić, ćerke Caca i Vesna…Rade Petković Pop i Nada, ćerka Stana i sin Dragan; Stana i ćerka Suzana…