Bio nam je divan dan

Nekadašnji šampioni Guče odoše pravo u dno sale, jer tamo su Ivica i Ivica, red je bio da se „ispoštuju“. Kroz „dzvirku“ se videlo da ljudi pevaju, igraju, „kače veš“, sve pristojno, kulturno, kako i dolikuje ministru i njegovom savetniku

Svanula je subota, divan dan, divan dan, našem sinu rođendan. Svuda po Surdulici razleteli se organi reda, u civilu i uniformi, sklaljaju kola sa ulice, bez pardona, mora se iz bezbednosnih razloga. Dolazi po podne visoki gost, drug Ivica Dačić, ministar policije, potpredsednik Vlade, kod njegovog savetnika, našeg Ivice Tončeva, biznismena i dobrotvora, koji trogodišnjem sinu pravi feštu.

IVICA & IVICA & NOVICA

Slavi dete rođendan, mora sve da bude pod konac, kako i dolikuje, ili što bi rek`o onaj Žika, na nivou. Skupila se policija odasvud iz Pčinjskog okruga, među njima inspektori znani i neznani. Nekima neprijatno, mrmljaju sebi u bradu, kažu što moramo ovo da radimo u subotu, mora li baš danas ministar da dolazi u Surdulicu. Mora, bre, kad ministrov drugar, ma šta drugar, savetnik slavi sinu rođendan!
Neki Surduličani zadrti, ide im na živce sva ta fertutma, ne daju kola, svađaju se sa policijom, ali šta ćeš. Mora sve da se pomeri, iz bezbednosnih razloga, takva procedura. Negde u podne, Surdulica bi k`o Tumbston. Nigde žive duše, nigde parkiranog automobila na trasi gde će proći ministar sa svitom.
Zadrti Surduličani kažu da će do Evropske unije da stignu preko Božice. Otuda su, vele, naš Ivica i naš Novica, utrli put ka uspehu. Jedan otišao trbuhom za kruhom u Beč, zaradio velike pare, mada ne znamo kako, ali pominju kockarnice, a onda ga drug Ivica, ministar, metnuo za savetnika. Danas naš Ivica savetuje ko profesionalac, pa on, jebote, pregovara sa malinarima i rešava druge nagomilane probleme u državi.
Njegov burazer, Novica, predsednik je Opštine Surdulica i vlasnik „Tončev gradnje“, firme koja ima veće godišnje prihode nego lokalni budžet. Malo li je?
Negde oko četiri po podne sve je bilo spremno za slavlje. Hotel „Srbija“ sređen, kažu promeli sijalice, pa navlake na stolicama, koje su sada snežno bele. K`o na Pržar.
Polako dolaze crni automobili, sve od po deset kvadrata, ne znaš koji je bolji. Tata Ivica čeka ispred ulaza u hotel „Srbija“, nosi tamno odelo i belu košulju. Oko glave ultramoderna, svetlo pink kravata, greje. Dočekuje goste, prima čestitanja, okolo se vrte snaške, sve lepo „premenjene“. Slavljenik bio obučen u narodnu nošnju, kažu šumadijsku.

ALL STARS SHOW

Među prvima je stigao drug Aleksandar Antić, predsednik Skupštine grada Beograda, samo je tokom slavlja bio mnogo nešto zauzet. Stalno je izlazio, telefoniro, vrteo se po onom šetalištu ko satelit, dođe vam prosto da mu priđete i pitate: što, bre, ne ideš da se veseliš, da jedeš i piješ, kad već možeš. Ali, izgleda da se moralo, dužnost stalno zove, šta ćeš.
Na veselju se pojavio i vlasnik „Verano grupe“, dela Robnih kuća „Beograd“ i koječega još Radomir Živanić, zvani Baja Plavi, za kojeg kažu da je po imanju isti k`o Mišković, Beko, Cepter i ostali. Kažu da je odmah podelio nekim gostima komunistički brend, tompuse „kohiba“, iste one što ih puši drug Fidel Kastro. Stara ljubav zaborava nema.
Vranje je reprezentovala mala, ali odabrana ekipa. Na čelu bio drug Zoran Antić sa suprugom (doneo cveće), i novopečeni državni sekretar kod Rasima Negovan Stanković bez supruge. Drug Ivica ih lepo dočekao, „ispoštovao“, postavio za sto u centru sale.
U neko doba došao je i brat Novica, a više od pola Surdulice tipovalo je da neće da dođe. Kažu, braća nešto nisu u dobrim odnosima. Kad Novica ipak došao, pozdravio skup i burazera i sa svima lepo pričao, naročito sa delegacijom iz Vranja.
Kako se čulo ispred hotela, meni je isto bio na nivou. Kažu očevici, moglo da se ručka nekoliko vrsta sireva, bilo salata i mesa u izobilju, pio se skivi koji ‘oćeš, sa hledom, pa šampanjac „don perinjon“, i tako to. Ništa nisu spremali ovi iz hotela „Srbija“, ipak nije to njihov nivo. Nije smelo da se dogodi da neko nešto zabrlja, pa da se savetnik, tata Ivica posle nervira.
– Stvarno je sve ekstra, bez zajebancije. Sve su dobro otrganizovali, može čovek mnogo da nauči, da na svojim veseljima primeni to što je ovde video – kaza jedan od gostiju.
Prema broju stolica u hotelu, broj gostiju procenjen je na 150 do 200. Ko nije bio? Najavljena je bila drugarica Ceca Ražnatović, ali se ne pojavi. Pričalo se da će da dođe i Šaper, Tadiđev savetnik, ali se ni on ne pojavi, mada je lokalni demokrata uvažio skup svojim prisustvom. Nisu bili mnogi surdulički političari, u prvom redu radikali. Svi oni su u valjda političkoj borbi sa braćom Tončev, ili samo sa Novicom, đavo bi ga znao. Ali, nisu ni mnogo važni.
A, tek muzika! Ne pitaj. Tri orkestra su se promenila, dva elektronska i jedan limeni. Svirali su i pevali tati Ivici i gostima „Mega-miks bend“, Tanja Savić, Radmila Manojlović i Nikola Rokvić, kao i duvači Elvisa Ajdinovića iz Surdulice.

SURDULICA BY NIGHT

Kad je pala noć, oživelo je šetalište u centru grada. Kažu, to je surdulička Knez Mihajlova. Šeta narod, mlado i staro, dok unutra društveni odabir pije, mezeti, večerava i čeka novu muziku. Raspališe se žute ulične svetiljke, pa otmosfera bi k`o u bioskopu. Polako su se okupljali ljudi ispred prozora da slušaju odabranu muziku i gledaju kako teče veselje. Dzverio se tako narod, imalo je i zbog čega. Kažu da je Ivica doveo svoje snimatelje, a ostalima zabranio da prismrde. Da bi gosti dobili slike odmah, išlo se u obližnju fotografsku radnju na razvijanje, ali u pratnji tri jača intelektualca, da ne bi materijal nekako dopro do novina, što nije red, je l` da, ovo je ipak privatno veselje.
Odjedanput, još jedan crni audi od deset kvadrata parkira se ispred ulaza u hotel, pored ministrovog. Iziđe drug Dragan Marković Palma, onaj što ga briga za četnike i partizane, stigao pravo sa utakmice Jagodina – Zvezda (0:3) i pridruži se veselju, da proslavi rođendan Ivičinog malog, a možda i da ublaži bol zbog tri komada u mreži njegovog kluba.
Bilo je već oko deset uveče, kad nagrnuše trubači. Kol`ko se moglo videti kroz tu zavesu koju su te večeri svi prisutni mrzeli najviše na svetu, odoše nekadašnji šampioni Guče pravo u dno sale, jer tamo su, vele, Ivica i Ivica, red je da se „ispoštuju“ domaćin i visoki gost. Kroz „dzvirku“ se videlo da ljudi pevaju, igraju, „kače veš“, sve pristojno, kulturno, kako i dolikuje ministru i njegovom savetniku.
Oni malo uporniji zađoše sa druge strane hotela, kod terase, ne bi li otuda videli parče elite u pristojnom slavlju, ali se ni tu nikom ne posreći. Tri organa reda, sa palicama, mirno stajaše na terasi, ne dajući nikom da priđe, da uznemirava visoke goste.
Kad, u neko doba, oko 11, ministrov crni audi primače se ulaznim vratima hotela, a narod se nekako odma` skupi tamo, da isprati voljenog gosta. Čekaju tako ljudi, čekaju, kad se nekom omače:
– Ajde nek si ide već jedanput, da možemo i mi da si idemo.
Ne prođe mnogo vremena, iziđe Ivica, pozdravi se sa domaćinom, kako je red, uđe u auto, a onda – drum.
I tako, veselje je trajalo, a narod k`o narod, šetao unaokolo, pa neko malo gvirio kroz prozor, ne bi li video nekoga od svojih uzora, junaka našeg doba, pa da kao Ljermontov priča deci, onako natenane, sve po redu, kako je to, je l` da, nekad bilo.
Pedeset metara odatle, na jednom zidu još dreči natpis: „Gotov je DOS“. Jeste, gotov je, samo što se nekada taj grafit odnosio na jednog predsednika i njegovu vladavinu. Sada, pošto autor onomad ne umetnu tačku ili bar zarez, ispade da je DOS taj koji je gotov. I jeste, da se ne lažemo.