Srce je stara lutalica

Kako je preživela napad huligana na Evropskom prvenstvu u vaterpolu u Kranju, o doživljajima sa Olimpijade u Atini i Univerzijada u Bangkoku i Izmiru, o poznanstvu sa svetskom atletskom rekorderkom Isinbajevom, kafi pored bazena, mobingu, ko su erotični ljudi, čemu uči ćerku Isidoru, da li je pronašla čoveka svog života…

Snežana Pantović je prva žena u istoriji RTS i Radio Beograda koja je obavljala funkciju urednice Sportske redakcije i prva žena u Srbiji, sportski reporter komentator. Odrasla je i školovala se u Vranju, pa iako već dvadeset godina ne živi ovde i danas tvrdi da takav, kako kaže, „rasni mentalitet i raskošan senzibilitet nijedan grad nema, niti ga može imati“.

ŠTA ŽENA ZNA O SPORTU

VRANjSKE: Dugo se bavite sportskim novinarstvom. Kako je došlo do toga ?
PANTOVIĆ: Tokom studiranja na Fakultetu političkih nauka, i posebno tokom prakse koju smo imali, ja sam radila mesec dana u Beogradskoj rubrici lista „Politika“, uvidela sam da nisam u stanju da lažem one koji bi čitali moje tekstove iz oblasti politike ili ekonomije. Kulturna rubrika negde nije odgovarala mom temperamentu. Poslali su me u Fudbalski klub Crvena zvezda da uradim razgovor na temu „sport i marketing“ i bio je dovoljan jedan pogled od nekoliko sekundi kroz prozor direktora stadiona, na impozantnu unutrašnjost Marakane da me zaintrigira sportsko novinarstvo. Otišla sam po završetku Fakulteta u Sportsku rubriku „Borbe“, koja je u to vreme bila potpuno podmlađena, predstavila se, rekla : „Dobar dan, volela bih ovde da radim“, posle mesec dana počela sam da radim honorarno, a posle godinu dana, 1990. primljena sam u stalni radni odnos.
U vreme kada ste počeli da studirate bilo je „neozbiljno“, posebno ako ste žensko, pa još iz malog mesta kao što je Vranje, opredeliti se za studije žurnalistike. Kava su vaša iskustva?
– Imala sam podršku svojih divnih roditelja da potpuno sama odlučim šta ću studirati, oni su odavno znali moju želju da budem novinar. I ne samo oni, već je to bila gotova stvar za sve koji su me poznavali. Presudio je još pri kraju osnovne i na početku srednje škole moj talenat za pisanje i ta dečija radoznalost da upoznajem nove ljude, gradove, države, i prenosim sva ta iskustva onima koji nemaju te mogućnosti. Da li je bilo važno u tom trenutku što sam ženskog roda – nije, kao što nikada nisam na bilo koji način osetila da sam u inferiornom položaju zato što sam iz Vranja, koje jeste mali grad u odnosu na Beograd. Vranje je inertna sredina u podređenom položaju u odnosu na sve gradove u Srbiji zbog geografske udaljenosti od prestonice, ali Vranje ima jedinstven, specifičan, rasni mentalitet i raskošan senzibilitet kakav nijedan grad nema, niti ga može imati, a kojima se ja jako ponosim.
Da li je teško opstati u jakoj, muškoj konkurenciji dvadeset godina?
– Izuzetno teško, ili tačnije rečeno – naporno. Kada je reč o diskreditaciji koleginica – uvek glatko prolazi fraza: „Šta žena zna o sportu!?“
Bili ste svedok mnogih sportskih događaja, koji vam je posebno ostao u sećanju?
– Možda bih izdvojila Evropsko prvenstvo u vaterpolu 2003. godine u Kranju, kada smo u finalnoj utakmici pobedili Hrvatsku i kada je nas pedesetoro iz Srbije, zajedno sa reprezentativcima i stručnim štabom napalo 4.000 Hrvata. Huligani su polupali sve kamere i sa bazena u Kranju, jedino se čuo Radio Beograd, prenosila sam tu utakmicu sa kolegom. Olimpijske igre takođe zaslužuju visoku poziciju u gradaciji događaja, jer je to najznačajnije i najveće takmičenje na planeti. Bila sam u Atini, prenosila olimpijsko vaterpolo finale, što je za novinara značajno, koliko i za igrača da se nađe u finalu Olimpijskih igara. Zanimljive su bile Univerzijade u Bangkoku i Izmiru, jer upoznate, za vreme jednomesečnog boravka u tim mestima, odlično način života tog naroda…
Imali ste priliku da se upoznate sa mnogim poznatim sportistima. Ko je na vas ostavio najjači utisak?
– Oduševila me svojom energijom i umećem u skakanju motkom ruska atletičarka i svetska rekorderka Isinbajeva… Oduševljavaju me svi naši vrhunski sportisti, koji postižu fantastične rezultate, a rade u katastrofalnim uslovima. I na takmičnjima budu bolji od svojih kolega koji se pripremaju u savršeno organizovanim uslovima za rad. Svaka čast našim vaterpolistima, Miloradu Čaviću, posebno velikom čudu, plivačici Nađi Higl, zatim odbojkašicama i odbojkašima.
Da li imate nekog uzora u sportskom novinarstvu?
– Uzora ne, ali izuzetno poštujem rad Vladimira Stankovića, Živka Baljkasa, Marka Markovića.
Kako provodite vreme kada izađete iz redakcije?
– Kod kuće, u kupovini, u razgovorima sa svojom kćerkom Isidorom, sa svojim partnerom, u pijuckanju kafe sa prijateljicama – leti na otvorenoj terasi ili na bazenu u svojoj bašti prepunoj cveća, a zimi u prostranoj kuhinji, pored moderne verzije šporeta na drva „Alfa Vranje“.

KO SU EROTIČNI LjUDI

Uradili ste istraživanje na temu „Uloga medija u sprečavanju nasilja u sportu“. Da li ste bili na neki način inspirisani nasiljem koje je u porastu svuda oko nas?
– Naravno, nasilje kao sredstvo rešavanja konflikata u Srbiji me zgražava. Pretrpela sam kao novinar i kao žena, građanin Srbije, sve oblike nasilja. Moj posao novinara jeste da valjano, blagovremeno i istinito informišem o svemu onome što bi bilo kog građanina naše zemlje zanimalo. Da li ja to radim profesionalno, znaće se po etičkim vrednostima, tj. po nedvosmislenom odgovoru na pitanje: kome ili čemu će poslužiti ono što sam ja objavila. Sve suprotno od ovoga je nasilje novinara, ali i sami novinari su izloženi nasilju: u sopstvenim redakcijama – sve popularniji je „mobing“ ili zlostavljanje i šikaniranje urednika ili kolega, sa ciljem da osoba glavom bez obzira da otkaz i ode iz firme, iako stručno i profesionalno radi svoj posao. Sama sam izložena ovoj vrsti nasilja u matičnoj redakciji. Nasilje nad novinarima prisutno je i na terenu, od navijača, predstavnika klubova, Sportskih saveza, funkcionera… Nasilja toliko ima oko nas, da je to postalo opšteprihvatljivo ponašanje, na koje neću da pristanem. Moj način borbe protiv nasilja jeste da ukažem na sve njegove vidove i oblike, kako bi ljudi mogli da ih prepoznaju, precizno identifikuju i izbore se na pravi način.
Kažu da se pravi muškarac traži ceo život? Da li ste ga vi pronašli?
– Takođe kažu i da je srce stara lutalica, a da je pravi onaj sa kim delite dobro i zlo, hleb i postelju.
Šta vam je važno u partnerskim odnosima?
– Ljubav, ako nema iskrene ljubavi sa svim onim što ona podrazumeva, teško da bilo šta drugo može da je nadomesti.
Šta sve podrazumeva ljubav?
– Jednu toplu emociju zajedništva kroz svakodnevni život, koja mora da se neguje, gde egoizam mora da se dobrovoljno i svesno potisne, uz davanje bez uslovljavanja.
Ko su erotični ljudi?
– Samosvesni, inteligentni ljudi puni neiscrpne, pozitivne energije i optimizma, koji vas privlače snagom svoje ličnosti.
Šta mislite o razočaranjima?
– U životu je sve kao i u sportu, puno poraza i pobeda. S tom razlikom što se u sportu sve neuporedivo brže odvija, kao na filmu. Iz poraza i razočaranja učimo se mudrosti, sazrevamo i očvršćujemo, sutra je novi dan, nova utakmica, nova šansa da tako poraženi i nesigurni skupimo svu snagu i krenemo u novu pobedu koja će nam doneti radost, samopouzdanje.
Čiju misao sledite?
– Nosim se mišlju da nam je dat samo jedan život i treba ga živeti, a ne životariti. A što sam starija, sve češće citiram svog deku Jaćima: „Kruška uvek pada ispod kruške, šljiva ispod šljive. Nikada kruška neće pasti ispod šljive“.
Čemu učite svoju ćerku?
– Da svoj život što više drži u svojim rukama, da sama donosi odluke , ali i snosi odgovornost za iste, da bude pristojna, iskrena, da hrabri sebe kada joj je teško i gleda napred, da slobodno iskazuje svoju ljubav i svoje misli, da nisu svi ljudi isti i da je mama voli najviše na svetu.

PROFIL
Snežana Pantović je rođena 1964. godine u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu završila je u Vranju, Fakultet političkih nauka u Beogradu. Ima ćerku Isidoru. Udata je. Od 1990. do 1998. je radila u Sportskoj rubrici „Borbe“, a posle „Naše Borbe“, do njenog gašenja. Od 1999. godine je u RTS, u Sportskoj redakciji Prvog programa Radio Beograda. Autorka je Etičkih kodeksa sportskih novinara Srbije i istraživačkog projekta „Mediji, sport, nasilje“. Za prenos finala sa EP u Kranju dobila je nagradu za eksluzivnost Udruženja sportskih novinara Beograda.