Em kuso, em štrči

-Dete, daj na mene, ghhh ghhh, jedno pivo, ladno kao taštino srce, ghhh ghhh, i na novinara što pije, ovako pred fajront, pa posle će vidimo, ko preživi će plati, a to sigurno neće budem ja; ne zato što neću da platim, taman rabota, nego ne znam da li će preživim, ghhh ghhh!
-Evo, novinar se čudi zašto mi je jedna noga u zavoj, druga u gips, a guša u zavoji, zašto ovako krkljam, ghhh ghhh, ne zna on moj taksirat. E, ovo pivo me opravi, da ne grkavim ovako. Uoff uoff, što si je ubavo… E moj novinare, zamalko danas bez glavu da ostanem, ali pošto je pet do dvanaes, pred fajront, daklem dan još nije završen, imam još pet minuta da budem mulo. Kako? Što znam kako? Evo nešto će kažem, neće ti se dopadne, će me maneš s flašu po glavu, a kako sam rofit, ete ti utata. Ja u šaprance, ti u robiju…
-More, ne se smej, na mene ne mi je do smešku! Pitaš, zašto mi je desna noga u zavoji? Pa li, pođem si ja sabajle da kupim leb, cigare, kafu, da se prekrstim s dve rakije usput, sve kako gospod zapoveda. Ja pa nešto nervozan, žena mi jede džiger od sabajle, nalete mi jedno ovoličko kutre, ja mu opalim jednu felšinu, ono keliiv keliiv, i onako, iz čista mira, uapa me za nogu! Em kuso, em štrči! I uteče. Što sad da pravim, ovaj ptičji, pa svinjski, pa kučeški grip, besnilo, triper, svakakvu pipku mož da zakačiš, što znam, nego ja odma u higijenski zavod pa kod doktorku. Tako i tako, kažem, ujede me kuče. Dobro, kaže, prvo da primiš serum protiv besnilo, pa dođi kod mene da popričamo. Aj za serum sam i došo, mislim se, ali što ima posle da pričam s doktorku. Izbušiše me kao rešeto, pored nogu, sad me boli i ruka i dupe. A boli me i glava, jer ono košta kao da te napao beli medved, a ne ovoličko kutre.
-Odem posle kod doktorku da popričamo. Gledaš li oni forenzičari, Horacija i Gile, e to ti izgleda otprilike tako. Znaš li ti to kuče, pita me doktorka, a sve zapisuje. Ne, reko, prvi put sam ga tad u moj vek video, nisam imao čast. Pa kako izgleda, pa kako laje, pa kako se ponaša. Ama, doktorke, kuče kao kuče, ne se seti da uzmem otisci šapa. Aaa, kaže, nije to tako, „kuče kao kuče“. Nego, ako nećeš u teške muke da umreš od besnilo, mora da preduzmeš određene mere. Kakve mere? Pa, kaže doktorka, prvo ima da ga nađeš, da ga slikaš, i posle danonoćno da pratiš njegovo kretanje. Crna doktorke, de da ga nađem, među dve iljade kučiki lutalice po Vranje, a i da ga nađem, odma bi ga otrebio, s prvu motku što mi je na ruku.
-E, tu grešiš, kaže, prvo, ima da te teraju do boga one iz društvo za zaštitu životinja. A ja pa znam ženske, što nemaju popametnu rabotu, i što im se paučina nafaćala na čavku, nego od mirni građani brane one beštije, ako ritneš kuče što kidiše na tebe, one te odma tuže sudu, i odgovaraš više nego da si streljao u Srebrenicu. Drugo, kaže doktorka, kad ga lociraš, treba da ga pratiš, da ga raniš i pojiš, i da u dnevnik zapisuješ njegovo ponašanje: kakav je kad jede leba, kakav je kad jede meso, kakav je kad pije vodu. Čekaj be, reko, ja ni za moji deca nemam za meso, a sad kuče što me otpase treba da ranim i pojim, i da mu nastojujem! Pa samo sam za nastojka! E pa, kaže doktorka, mora tako, i mora najmanje petnaes dana danju-noću tako da pratiš kuče, evo ja će ti napišem bolovanje, i budno da paziš – ako jede leba i ako pije vodu, nemaš gajle, nije besno. Ali doktorke, kako da se upazim od one aktivistkinje za zaštitu životinja, ako me ufate de uhodim kuče, ima da me optuže za mobing, pa opet ja u apsu. A onaj krvnik, azil za kučiki u Ristovac, onu kučešku apsu, nema ni da vidi! E pa to ti je tako, kaže doktorka… Čekaj, ripnem ja, a ako bega od leba i vodu? Onda je besno, a?! I što ja da pravim? Ništa ti ja tu ne mogu, širi ruke doktorka. A vakcina, serum, što me odraste kao mačku? Pa ni to nije sigurno, doktorka će, nego, ako vidiš da lipče s penu na usta, ti mu otrupi glavu, i donesi kod nas, a mi to dalje pratimo za Beograd, u nekakvi instituti, pa kad dobijemo rezultati, će ti javimo da li si besan ili ne. Pa kad to će bude? Paa… će budee… tamo dogodine…
-I tako ti me opravi doktorka, ja polčke doma, da kupim cigare na trafiku, tamo pa kamion došo, somboled, istovara sladoled u oni sanduci. Ispadna mu na jednoga bandzova baš pred mene kutija, rasipa se onaj led, ja se liznem, utepam se i prejebem koleno, ovolika dinja. Ajde vrćaj se opet u ZC, sad kod ortopeda; ćopaj na jednu nogu, ćopaj na drugu! Kad vide povredu, doktor se istera iz pamet – sestro, brzo jednu konjsku inekciju protiv bolovi, pa de se, bre, utepa ovolko? Reko, doktore, na led! On poče da se izm`ca nakud duvar. Kakav led, kaže, u sred avgust mesec, četeresdva je nadvor, de nađe led, klizalište je zatvoreno još februara? Ja da mu objasnim, on se čepati – sestro, imobilizujte koleno ovom pacijentu, dok ja ne napišem uput za psihijatriju!
-I tako, i tamo sam morao da idem, i tamo mi dadoše jednu ovolku inekciju, kažu, ajde sad polako doma, sam, sam, će bude sve u redu. Ako ne, imamo jedan klasičan model košulje, one što se zakopčavaju otpozadi. I ja doma, kao da se vraćam od iračko ratište, dočeka me ženetina, zaluči mi. Nit me pita što ti je, zašto si tako ufačlovan, nego, dokle sve ja u ovu kuću sama će radim, jesi obećao da će mi naseckaš kromid za đuvečku, a ti si je tražio, ne najeo se dabogda na život! I ja duboko uzdahnem, uzmem dasku, izmasatim nož, i počnem da seckam kromid. Ali ona fatila maju, i ne prestaje, na usta da joj priključiš turbinu, pola grad bi osvetlila. Trpe, trpe, pa mi dokurči.
-Dovde si mi došla, razderem se, i prevučem s ruku preko gušu. Ali, zaboravim da u ruku držim nož, i tako, teše da se zakoljam, za prekor, ghhh ghhh… I evo sad opet idem iz bolnicu, dadoše mi neku inekciju…