Nevinost bez zaštite

Dečija radost, zna se, nema cenu, a upravo je to činjenica koja puni džepove agencijama, kojima je to posao, ali i prosvetarima, koji se u čitavoj priči pojavljuju tek kao goli dobitnici, ničim kontrolisani i skoro nezaustavljivi

Uvođenje zakonske obaveze da se za đačke ekskurzije raspisuje tender pomerilo je planiranje ovog posla sa proleća na leto, pa ovih dana u vranjskim školama imaju pune ruke posla. Djačke ekskurzije oduvek su bile prava šansa za dobru zaradu, pa je prosvetari, čini se, ni ovoga puta neće propustiti. Mali problem im je kako sve to uokviriti u zakon, ali je i on, sudeći po najnovijim primerima, uspešno rešen. Sve vrvi od legalnosti i brige za decu, ali i od visokih devizih dnevnica, gratis ličnih putovanja i čega ti sve ne. Deca se raduju, roditelji plaćaju, a agencije ali i pojedini direktori i profesori zadovoljno trljaju ruke. „Posao“ sa ekskurzijama je prost da prostiji ne može biti – koristeći svoj povlašćeni položaj, nastavnici i profesori u sadejstvu sa turističkim agencijama nemilosrdno „deru“ roditelje, preplaćujući im zadovoljstvo njihove dece do neverovatnih razmera. Priča se da ni jedan nastavnik ne želi da vodi dete u inostranstvo na ekskurziju bez minimalne zarade od 50 evra po učeniku, što od škola stvara prave holding kompanije za turističke poslove. Nisu retke, kažu nadležni, ni potpuno privatno organizovane ekskurzije pod okriljem škola, što prevazilazi i najsmelije pretpostavke o dubini srozavanja nekada veoma cenjene profesije.

TENDERISANjE I SKUPOĆA

I ove godine naskuplje su ekskurzije koje se izvode u inostranstvu za učenike trećih i četvrtih razreda srednjih škola. Posao je, izgleda, završen: svaka od turističkih agencija dobila je svoje parče kolača i trenutno ima malo nezadovoljnih. No, izbor agencije koja će voditi maturante Gimnazije digao je veliku prašinu, koja nikako da se slegne. A primera u praksi koji dodaju još ulja na vatru ima napretek. U Tehničkoj školi u Vranju situacija je bila slična kao u Gimnaziji, jer su se na tender javile iste agencije kao i u elitnoj gradskoj školi, a i raspon predloženih cena bio je isti. No, epilog je, začudo, bio sasvim drugačiji. Prema rečima Branislava Janjića, direktora Tehničke, u ovom slučaju o svemu su odlučivali roditelji, preko svog Saveta.
– Savet roditelja je oformio komisiju, raspisao tender i odlučivao o ponudama. „Lasen-turs“ dao je najpovoljiju ponudu, pa je ona i prihvaćena. Treća i četvrta godina idu u Beč, pet dana, a u cenu od 23.000 dinara, koja se plaća do maja, uračunati su hotel u centru, prevoz, ulaznice, sve – kaže Janjić.
Sagovornik „Vranjskih“ kaže da će prvi i drugi razred ići na ekskurziju sledećeg proleća, „kad se bolje upoznamo“. Pobednička agencija za Beč je odredila četiri gratisa po autobusu. Da bi se ekskurzija uopšte izvela potrebno je, kaže Janjić, da se najmanje 60 odsto roditelja pismeno izjasni da je za to putovanje, a broj dece koja će da idu na put i ne mora da bude toliki. Praktično, o tome da li će se na ekskurziju ići ili neće odlučuju oni čija deca neće ići na taj put, što je još jedan nonsens čitave priče.
– Rekao sam, razredni starešina iz čijeg odeljenja ide manje od 30 odsto dece nema pravo na gratis – pojašnjava Janjić.
Sve u svemu, na tender u Tehničkoj javili su se „Lasenturs“, „Euroturs“, „Vlasina turs“ i „Niš ekspres“. Kako se nezvanično moglo saznati, „Lasen“ je dao ponudu od 230 evra, „Vlasina“ od 24.700 dinara, Nišlije su ponudile Beč za 24.950 dinara, dok je „Euroturs“ opet bio najskuplji sa 289 evra. Razlika između najskupljeg i najjeftinijeg ponovo je bila oko 60 evra, ali su „roditelji“ ovoga puta drugačije razrešili problem: odabrana je najjeftinija ponuda.
– Na otvaranju ponuda bio sam samo ja, pa su ih otvarali i bez mene, i posle sat vremena me obavestili da je moja ponuda najpovoljnija. Ajde, ako je razlika 10 do 20 evra, još i nekako, ali ovako, sa 60 evra razlike, jasno je da je naša ponuda bila daleko povoljnija – kaže vlasnik „Lasena“ Miodrag Ilić.
No, ne nalaze baš svi igrači na tržištu da su stvari tako jednostavne kako se na prvi pogled čini. Srđan Savić, šef vranjske poslovnice „Eurotursa“, smatra da je posao oko ekskurzije u Gimnaziji, koji je dobila njegova agencija, bio pošten, jer je raspisan tender pod istim uslovima za sve, a bodovanje ili ponderisanje bilo unapred određeno. Ali, nekima, kako veli, baš to nije bilo pravo.
– Mi smo moćna firma, imamo 37 zaposlenih, 250 subagentura, možemo da damo više rata nego ostali… Uostalom, mi smo i do sada radili ekskurzije, ali preko manjih firmi. Oni su obezbeđivali posao i prevoz, a mi sve ostalo! Opet, naša cena uvek je ekonomska, i imamo više inostranih eksurzija u samo dve godine nego neki drugi od osnivanja – tvrdi Savić, uz opasku da to svakako mora da se uzme u obzir prilikom odlučivanja o dodeli ekskurzija.
Sagovornik „Vranjskih“ ne negira da su ekskurzije uvek skuplje nego obična, pojedinačna putovanja, ali za to navodi i ozbiljne razloge. Prema njegovim rečima, jedna od glavnih stavki su gratisi, koji se takođe „ponderišu“. Dakle, ko da više besplatnih putovanja za učenike i nastavnike. Ali, to „besplatno“ uopšte nije besplatno, nego je uračunato u cenu koju plaćaju roditelji učenika. Ispada da tako roditelji plaćaju ekskurziju i za profesore, ali na mala vrata, pošto pravilnik o izvođenju ekskurzija Ministarstva prosvete u značajnoj meri ograničava prava nastavnika glede besplatnih boravka u inostranstvu i pripadajućih dnevnica.
-Po zakonu, sve mora da uđe u cenu. Tu su ulaznice za muzeje i druge objekte, pa obavezan polupansion što na običnim putovanjima svakako nije slučaj, pa stručni vodič na srpskom jeziku… Sve su to dodatni troškovi koji realno podižu cenu ekskurzija iznad običnih turističkih putovanja – veli Savić.

FERIJE KAO ELDORADO

Bilo kako bilo, ostaje činjenica da je Gimnazija, i u vreme aktuelnog direktora Dragana Ilića, ali i za vreme njegove prethodnice Jasne Tasić, sarađivala gotovo isključivo sa „Atlasom“ i „Micotakisom“, dakle agencijama u kojima je posao vodio baš Savić.
Javna je tajna da su agencije podelile škole, da svako ima svoje favorite, i da malo ko, po zakonu ili mimo njega, može da priviri u tuđe dvorište. Tako, recimo, Ekonomska škola godinama sarađuje isključivo sa „Niš ekspresom“, i ta situacija toliko iritira druge na tržištu da mnogi odbijaju da prime učenike te škole na obaveznu praksu! Priča se da su neki zaposleni u školi, a o trošku Nišlija, nekoliko puta privatno putovali u Prag i Beč, ali potvrde tih sumnji za sada nema. No, Branko Trajković, direktor Ekonomske, ne negira punu saradnju sa „Niš ekspresom“, uz tvrdnju da u tome vidi samo prednost za školu.
– Za ovu godinu još nismo raspisali tender, ali je na Savetu roditelja dogovoreno da treća godina ide u Prag, a četvrta u Atinu. Ja i nisam član komisije koja odlučuje po tenderu, nego kasnije samo potpišem ugovor. Tačno je da sa „Niš ekspresom“ sarađujemo četiri ili pet godina, ali i to je želja roditelja, a ne moja volja – kaže Trajković.
Svako, dakle, ima svoju priču, ali ekskurzije su svakako Eldorado za sve one koji u tom poslu učestvuju. Prema nekim informacijama, profesori ponekad po učeniku zarade više nego turistička agencija! Netrpeljivost između agencija ogromna je, a tajne posla nedstupne su javnosti, pa se otvara jedan ogroman prostor za manipulacije svih vrsta. Tako, recimo, kada se ide u Italiju, neke agencije tamo vade vize, a neke uzimaju španske, ili čak portugalske, sa idejom da je Šengen svuda Šengen. Ali, nije tako, jer bi onda i bugarska viza značila da možete da uđete, recimo, u Francusku kada vam je to volja. No, to svakako nije tako, pa oni koji imaju prohodnost u ambasadama, ili čak ugovor o saradnji, bolje prolaze od onih koji moraju da čekaju na šalteru za svaku pojedinačnu vizu.
Na kraju, pitanje je da li ovakvom načinu rada škola uopšte može da se stane u kraj?
Školstvo je na najnižim granama od kako je pismenosti u Srba, i nekada častan poziv doživljava svoje najteže trenutke. Ali, to je toliko masovna pojava da je teško i pretpostaviti koja društvena sila bi mogla da razreši sve probleme koji su trenutno aktuelni u prosveti. Zato roditeljima ne preostaje ništa drugo do da štede i plaćaju sve ono što se od njih traži. Dečija radost, zna se, nema cenu, a upravo je to činjenica koja puni džepove i agencijama, kojima je to posao, ali i prosvetarima, koji se u čitavoj priči pojavljuju tek kao goli dobitnici, ničim kontrolisani i skoro nezaustavljivi.

CENE
Jedna od agencija izgubila je posao sa hanskom Gimnazijom zbog razlike u ceni od samo 100 dinara, ali takav odnos ne važi svuda. Eto, Gimnazija je, priča se, prihvatila ponudu „Eurotursa“ za četvrtu godinu iako je bila najskuplja, dok je ponuda za treću godinu, koju je dao „Niš ekspres“, najjeftinija, ako se ne uzme u obzir činjenica da je „Vlasina turs“ imala ponudu koja je bila čak ispod ekonomske cene. Ali, kakva je sada to logika – da li su najjeftiniji najjeftiniji, ili su najskuplji najjeftini, ili to pak nikakve veze nema sa onima koji odlučuju koliko će roditelji morati da plate za zadovoljstvo svoje dece?