U strahu su velike oči

Simptomi nisu opasni, o strahu bi trebalo racionalno razmišljati, uspostaviti kontrolu nad simptomima i prvenstveno suočiti se sa strahom a ne izbegavati ga. Svako izbegavanje je vraćanje simptoma

Agorafobija je prvobitno označavala strah od otvorenog prostora, dok se danas pod tim pojmom podrazumeva skup strahova u vezi sa javnim mestima, otvorenim prostorom i velikim brojem ljudi, sa strahom da na takvom mestu ne bi bili u stanju pobeći ili potražiti pomoć u slučaju opasnosti. Agorafobija čini šezdeset odsto svih strahova otkrivenih kliničkim pregledima. Češća je kod žena, a započinje u adolescenciji ili ranoj odrasloj dobi. Snežana Nikov – Petrović, psiholog u Dispanzeru za mentalno zdravlje, kaže da mnogo faktora utiče na pojavu ove vrste straha:
– Agorafobičar se panično plaši da sam izađe na ulicu ili da pređe preko širokog, otvorenog prostora, a ako se to desi kod njega se javlja intezivan, izluđujući strah u vidu napada i snažno osećanje da će izgubiti svest. Povezuje se sa introvertnošću; introvertne osobe imaju više sklonosti ka izražavanju anksioznosti nego što je slučaj sa ekstravertnim. Bitna je i sredina u kojoj čovek živi, stresovi, način života, čak i način disanja – kaže naša sagovornica.

KORENI U RANOM DETINjSTVU

Osobe koje pate od agorafobije imaju izbegavaju situacije koje mogu da isprovociraju napade panike. Psihoanalitička terapija, koja traži korene bolesti u ranom detinjstvu, dugo traje, pacijent može da provede četiri do pet godina u psihoanalitičkoj terapiji a da se za to vreme ne suoči sa strahom. Najpouzdanija „bihejvioristička“ metoda terapije traži suočavanje a ne uvid u problem.
Agorafobičari imaju strah od smrti, od gubitka kontrole i socijalni strah od toga šta će drugi da kažu.
– Po „bihejviorističkoj“ teoriji, pojava panike može da bude uslovljena nizom događaja: strah od odvajanja u detinjstvu, alkoholizam i narkomanija ili teška i hronična bolest roditelja, odvajanje od porodice, stres u porodici kod udatih i oženjenih, nedostatak samopouzdanja i sigurnosti… Može se javiti i otpor prema lečenju: nedovoljna motivacija, strah od promene, nerealna očekivanja, nedovoljna podrška okoline – kaže dr Ninkov-Petrović.
Postoji začarani krug koji polazi od telesnih simptoma preko negativnog tumačenja („srce mi lupa, gotov sam“), pa se javlja strah koji intenzivira telesnim simptomima, ponovo dolazi do straha i tako ispočetka.
Paničari razmišljaju na sledeći način: „Poludeću! Umreću! Šta ako mi se to ponovo desi! Izgubiću svest“ – što sve predstavlja izbegavajuće ponašanje.
– Obrasci negativnog razmišljanja koji pomažu da se održi agorafobija su: razmišljanje po principu sve ili ništa („šta ako se malo uplašim“), gde strah ima zaštitnu funkciju; isključivost – reči koje upotrebljavaju su „uvek“, „niko“, „svako“, „sve“, „ništa“ („niko drugi nema ovaj strah, ja se nikad ovog neću osloboditi“); proizvoljna isključivost („ja ću da umrem“) – od paničnih napada se ne umire, samo ih treba izdržati; preterano uopštavanje („to mi se desilo, i ponovo će da mi se desi“) – osobe obično izbegavaju mesta na kojima su doživele neprijatnost ili strah; nerealna očekivanja, kada osobe na terapiji očekuju da će se izlečiti posle dva dolaženja -ove osobe ne podnose greške i neuspehe; potcenjivanje uspeha a precenjivanje neuspeha; čitanje tućih misli („ne smem da kažem, šta će ljudi da pomilse o meni“). Takve osobe imaju negativan odnos prema budućnosti, sebe gledaju kao zarobljenike u sadašnjosti, nose uvek sa sobom flašicu vode ili lek – priča psiholog.
Tipične fobične situacije mogu da se dese u vožnji, kupovini, na mestima gde je gužva, u redovima, na raznim skupovima… Agorafobija ima tendenciju razvoja od unutrašnje anksioznosti, do straha od odlaska bilo gde, ili bilo kakvog rada na mestima gde su se neprijatni događaji dešavali ranije. Ova dešavanja i mesta na kojima su se dogodila neugodna iskustava, podstiču osobe koje pate od agorafobije da nakon nekog vremena uopšte ne izlaze iz kuće.
– Neke osobe trude se da funkcionišu normalno, sakrivajući neugodan osećaj od okoline, što dodatno otežava njihov život. Osobe koje imaju agorafobiju prilikom boravka na mestima koja provociraju napade panike osećaju nelagodu, nemir, slabost, osećaj kao da su bolesni od neke organske bolesti pri čemu imaju lupanja srca, vrtoglavice, slabost, preznojavanje, osećaj dolazećeg infarkta, moždanog udara i slično – kaže sagovornica.

OBAVEZNA POSETA PSIHOLOGU

Kada osobi na javnom mestu pozli, to je fizički izraz straha da bi mogla biti izložena nasrtajima i teško ozleđena. Povrede od kojih strepi nisu samo fizičke već i duševne prirode. Agorafobična ličnost se potajno boji da bi mogla biti izložena uvredama, omaložavanju, ruganju ili zanemarena i zapostavljena. Istovremeno strahuje da bi mogla biti predmet prevelike a zlonamerne pažnje ili krajnje uvredljive nepažnje.
– Savetujem ljudima koji primete simptome da posete psihologa. To nije bolest nego jaka anksioznost sa telesnim simptomima koja dovodi čoveka u neprilagođenu situaciju. Nije bauk obratiti se za pomoć, psiholozi i psihijatri ne leče samo bolesne ljude, svaka promena traži priču, otvaranje. Simptomi nisu opasni, o starhu bi trebalo racionalno razmišljati, uspostaviti kontrolu nad simptomima i prvenstveno suočiti se sa strahom a ne izbegavati ga. Svako izbegavanje je vraćanje simptoma – kaže sagovornica.
Bez straha život bi bio siromašan; strah često određuje način kako posmatramo svet oko sebe, kako komuniciramo sa ljudima i na kraju oblikuje našu ličnost, na biološkom nivou strah nas motiviše da se odbranimo od nekih opasnosti i pomaže nam da preživimo.

TEST: DA LI PATITE OD AGORAFOBIJE
Ako niste sigurni da li imate panični poremećaj, odgovorite na sledeća pitanja. Ako potvrdno odgovorite na bar jedno pitanje, patite od agorafobije, ali nemojte sebi davati dijagnozu, nego se obratite stručnim ljudima sa kojima možete popričati.
1. Da li vam se često ponavlja da iznenada doživite jak strah, koji brzo dostiže vrhunac i traje deset ili više minuta?
2. Da li je ovaj strah ponekad potpuno neočekivan?
3. Da li zbog ovih epizoda straha osećate zabrinutost ili uznemirenje?
4. Da li se zbog tih epizoda veoma plašite za svoje zdravlje?
5. Da li zbog ovog straha često izbegavate određena mesta, situacije, aktivnosti ili neke ljude?
6. Da li vam je postalo teško da radite zbog straha ili ste zapostavili neke aktivnosti?
7. Da li ste zabrinuti kako vaše bliže ili dalje okruženje reaguje zbog vašeg straha?
8. Da li kislite da vaš strah u velikoj meri „nervira„ vašu okolinu ili smeta drugima?
9. Da li ste toliko preokupirani vašim strahom da često brinete o budućim epizodama straha i o njihovim posledicama po vaše zdravlje?