Ko je izuo vranjske obućare

Reći da je Mirko Dimitrijević jedini krivac svakako ne bi bila istina, ali nema nikakve sumnje u to da na njegovim leđima leži najveći teret odgovornosti za propast nekadašnje vranjske „lokomotove razvoja“

Nekadašnji radnici „Koštane“ ovih dana obijaju pragove lokalne samouprave ne bi li uspeli da naplate 126 miliona dinara, koliko im na ime zarada još duguje nekadašnja vranjska „lokomotiva razvoja“. Ovi ljudi idu od jednog do drugog političara, prete protestima, štrajkom glađu, ali se na to malo ko obazire.
– Radio sam 25 godina u „Koštani“, a sada se osećam kao bednik koji je prepušten ulici – kaže Slađan Ristić, jedan od predvodnika protesta ojađenih radnika.
Stečajni postupak u „Koštani“ pokrenut je 2003. godine, a njegovim okončanjem ovih dana firma je praktično prestala da postoji. Od blizu 3.000 zaposlenih, preko 800 još uvek nema nikakav posao i praktično gladuje.

ŽAL ZA MIRKOM

Šta reći posle svega? Žaliti za prosutim mlekom i prohujalim vremenima, kada se u Vranju proizvodilo pet miliona pari obuće godišnje nema nikakve svrhe. Sada valja samo odgovoriti na neka pitanja, prvenstveno na to ko je izuo vranjske obućare, ne bi li se iz odgovora izvukle nekakve pouke.
Reći da je Mirko Dimitrijević jedini krivac svakako ne bi bila istina, ali nema nikakve sumnje u to da na njegovim leđima leži najveći teret odgovornosti za propast „Koštane“. Na drugoj strani, teško je danas shvatiti razmere uticaja koje je tadašnja politička elita imala na ekonomiju i preduzeća iako toga ima i danas. Ništa se devedesetih godina nije moglo uraditi bez političkog amina odozgo, tako da ni zbivanja u „Koštani“ nisu prolazila mimo volje Miloševićevog SPS-a, čiji je istaknuti član bio i sam Dimitrijević. Ipak, udeo u tragičnoj sudbini vranjskog giganta svi oni sada pokušavaju da relativizuju.
– Sami tim što sam bio na funkciji predsednika holdinga, imao sam određenu odgovornost. Međutim, firma je propala tek posle mog odlaska – rekao je Dimitrijević prošle nedelje u intervjuu „Vranjskim“.
U dlaku isti stav imaju i socijalisti, primera radi Negovan Stanković, nekadašnji sekretar Opštinskog odbora SPS-a, a danas predsednik Okružnog odbora te stranke.
– Činjenica je da je bilo problema u poslovanju, ali smatram da bi sa ostankom Mirka Dimitrijevića i „Koštana“ opstala a radnici bi i dalje primali plate. Dolaskom DOS-a i „kriznih štabova“ to je sprečeno – kaže Stanković.
Vratimo se na trenutak u vreme pomenutih „kriznih štabova“ i smene Dimitrijevića sa mesta predsednika Holding kompanije „Koštana“. Sa scene ga je oduvao talas petooktobarskih političkih promena, a lider grupe štrajkača bio je Zoran Veličković, tada poverenik sindikata „Nezavisnost“. On kaže da su plate od 1985. do 1993. godine bile odlične, ali da je onda počeo sunovrat.
– Od 1994. mnogo puta smo umesto plate primali potvrde sa kojima smo mogli da kupujemo robu samo u „Koštaninim“ prodavnicama. Na zborovima radnika koji su organizovani jednom mesečno po pogonima, Dimitrijević je povodom teške situacije u fabrici govorio da smo svi mi porodica, a on naš tata. Govorio je da se pojavljuje veliki škart, da nam vraćaju robu iz inostranstva, a da su za to krivi radnici. A ja ga sada pitam ko je postavljao kontrole i njihove šefove. Ako otac porodice, kako se već nazivao, ne rukovodi, ne ekonomiše, ne smenjuje, onda porodica propada, a neće biti ni sloge, javiće se trzavice i svađe. To se nama dešavalo, štrajkovi su bili na svakih nekoliko meseci – priča Veličković.
Da li su neodgovornost radnika i škart razlozi zbog kojih je „Koštana“ došla u bezizlaznu situaciju?
– Škarta jeste bilo i neodgovornosti, ali je pitanje zašto je Dimitrijević na ključna mesta smenovođa i šefova postavljao nekompetentne i nestručne ljude – takođe se danas pita Slađan Ristić, koji je u to vreme bio jedan od „superkontrolora“.

OSTALI SAMO DUGOVI

Šta su nakon Dimitrijevićevog odlaska u „Koštani“ zatekli predstavnici „kriznog štaba“?
Dugove, dugove i samo dugove.
– Čak i da je ostao na čelu fabrike ili da je na njegovo mesto došao neki njegov blizak saradnik, ne verujem da bi „Koštana“ opstala. Mi smo 2001. iz Agencije za privatizaciju dobili informaciju da su dugovi sedam puta veći od vrednosti imovine – navodi Veličković.
O visni dugova „Koštane“ danas se može samo nagađati, ali je činjenica da je pre smene Dimitrijevića pod hipotekom bila gotovo sva imovina fabrike. Na neke objekte čak četiri puta. O tome dovoljno ilustrativno govori i scena sa sednice u Ministarstvu za privredu i privatizaciju iz 2003, kada je i doneta odluka da se pokrene stečaj. Tada je šef kabineta ondašnjeg ministra Aleksandra Vlahovića rekao da samo dve šupe u krugu fabrike nisu pod hipotekom.
Kako je „Koštana“ uopšte došla u prezadužen položaj?
Odgovor na to pitanje teško je shvatiti bez poznavanja političke situacije devedesetih. Dimitrijević je bio visoki funkcioner SPS-a i raznih institucija i zato mu je bilo dostupno gotovo sve. Ako se samo pogleda spisak poverilaca stvar odmah postaje jasnija, jer su važnu ulogu u finansiranju posrnulog giganta imali razni državni organi, među kojima je prednjačio tadašnji Fond za razvoj koji je nemilice davao novac „Koštani“. Radi se o stotinama miliona dinara, a svakako valja spomenuti i kredit od četiri miliona maraka koje je „Koštana“ dobila kada je Milošević prodao deo „Telekoma“.
Zašto poverioci nisu aktivirali svoje hipoteke posebno je pitanje, ali je odgovor veoma jednostavan. To nije bilo moguće bez dozvole političara, jer su „lokomotive razvoja“ morale da čuvaju socijalni mir i iluziju da SPS i JUL, odnosno njihova politika, nemaju alternativu. I dužnicima i poveriocima komandovali su kadrovi bračnog para Milošević, tako da se samo čekalo da inflacija učini svoje, kako bi se i jedni i drugi politički oprali, odnosno otarasili dugova bez posledica. Posebna bizarnost je činjenica da je Dimitrijević u jednom periodu u isto vreme bio generalni direktor „Koštane“ i član Upravnog odbora „Vranjske banke“ koja je kreditirala fabriku kojom je rukovodio. Dakle, jednom rukom je davao, a drugom uzimao.
Naravno, svakako valja spomenuti i bezrezervnu podršku koju je Dimitrijević dobijao od kuma Dragomira Tomića, koji je devedesetih obavljao funkcije ministra bez portfelja i potpredsednika Vlade. Drugim rečima, u ono vreme niko mu nije mogao ništa.
Važno pitanje je i ko je smenio Dimitrijevića, budući da se krivica za propast Koštane sada želi pripisati nekompetentnosti njegovih naslednika i strankama DOS-a koje su u to vreme preuzele vlast u državi. Tadašnji predsednik Okružnog odbora DS-a i lider lokalne opozicije Dragan Janjić kaže da sa promenama u „Koštani“ političari nisu imali veze.
– Činjenica je da fabrika nije propala zbog posledica petooktobarskih promena, već mnogo ranije. Vrlo je verovatno da su radnici na tom talasu smogli snage da se organizuju i pokrenu protest, ali političari nisu imali nikakve veze sa tim. Niko se od nas nije bavio „Koštanom“. Štaviše, kada su mi se štrajkači jednom prilikom obratili, pitao sam ih kako to da nisu videli gde su nestajale mašine, kako su govorili u to vreme – tvrdi Janjić.

ODGOVORAN JE I PORTIR

Bilo kako bilo, teško je poverovati da baš svi DOS-ovi političari nemaju nikakvog udela u zbivanjima u „Koštani“. Zato je pitanje šta je bilo nakon Dimitrijevićevog odlaska? Da li je bilo šanse da se „Koštana“ izvuče iz gliba, kako danas tvrde mnogi iz same fabrike i iz nekadašnjih političkih struktura?
Bora Dimčić nasledio je Dimitrijevića na mestu generalnog direktora i taj posao obavljao svega nekoliko meseci, a nakon njega izmenjalo se nekoliko ljudi, ali bez rezultata. Dimčić danas kaže da su ga predstavnici sindikata „Nezavisnost“ ubeđivali nekoliko dana da se prihvati posla.
– Bilo je haotično, čim sam preuzeo dužnost svi su nagrnuli da naplate svoja potraživanja. Kad sam zadro u finansijsko stanje, shvatio sam da su dugovi ogromni i da bez pomoći države i strateškog partnera „Koštana“ ne može da funkcioniše. Još tada sam rekao da bi svi zaposleni morali da rade 10 godina bez plate da bi se vratili dugovi firme, i to pod uslovom da se kamate zamrznu – kaže Dimčić.
Mnogi se slažu da „Koštana“ više nije mogla da funkcioniše kao do tada, ali smatraju i da se uz proces restrukturiranja nešto ipak moglo spasiti.
– Jedina šansa je bila da se nađe kompetentan čovek koji bi uz lokalnu podršku i strateškog partnera pokrenuo proces prekonponovanja fabrike, njene podele na manje celine i povratak na nivo iz 1972. godine, kada se proizvodilo 800.000 pari godišnje. Problem je što novo rukovodstvo i lokalne strukture nisu mogle da se odupru destruktivnom delovanju grupa i pojedinaca. Suština je u tome da su od 1992. pa do konačne propasti svi gledali samo svoje lične interese, neko više, neko manje – smatra Stamenković.
Dimčić navodi da su već posle 15 dana od njegovog dolaska krenule opstrukcije. Na njegovom automobilu bačena je kiselina, a na drugom su isečene sve četiri gume.
– Neko se verovatno uplašio da ne otkrijem još nešto osim velikih dugova. Želeli su da oljagaju mene i moju porodicu na sve moguće načine, a radio sam maltene čitav dan. Išli su kod Čovića da traže moju smenu, pa sam ubrzo podneo ostavku jer se nije moglo raditi pod pretnjama i pritiscima. Čak je bilo i paljenja gotovih proizvoda. U svakom slučaju, za propast „Koštane“ nije odgovoran samo Dimitrijević, jer u preduzeću postoji mnogo ljudi odgovornih za poslovanje, uključujući tu i portira – navodi Dimčić.

PONIŽENjE
Protiv Mirka Dimitrijevića proteklih godina vođeni su brojni sudski postupci zbog sumnje na razne zloupotrebe, ali ni u jednom slučaju njegova krivica nije dokazana. Formalno-pravno gledano, on je danas nevin čovek. Na drugoj strani, lider štrajka Zoran Veličković trenutno je taksista.
– Dimitrijević me je tužio zbog navodne uvrede i klevete, a sada je u toku izvršni sudski postupak u kojem hoće da mi oduzmu kola od kojih zarađujem za život. Ako mi ih stvarno uzmu, žaliću se do Strazbura, gde god mogu, a nadam se i da će doći neka druga vlast koja takve stvari neće dozvoljavati. Osećam se poniženo, prevareno, izmanipulisano, jer nova vlast, za koju sam šetao ulicama u prvim redovima, nije učinila ništa da spasi fabriku i radnike. Pitam se kako to da niko još nije sudski nije utvrdio zašto su fabrike u Srbiji propale i ko je za to odgovoran – kaže Veličković.

„REŠETANjE“ KADROVA
Milivoje Stamenković bio je direktor prodaje u „Koštani“ 20 godina. Firmu je napustio 1992. godine.
– Za „Koštanu“ je preloman period između 1992. i 1993 godine. Tada je donet zakon kojim su direktorima data sva prava nad upravljanjem društvenom svojinom. I to je bio početak kraja – objašnjava Stamenković.
Kao dobar poznavalac industrije kože i obuće, on smatra da je Dimitrijević imao potpuno pogrešnu strategiju, jer je u vreme turbulencija u čitavom svetu, u vreme raspada SSSR-a i SFRJ, želeo da napravi veliku fabriku.
– Njegov osnovni problem je bilo nesnalaženje i nepoznavanje problematike poslovanja i kretanja na tržištu, kako kod nas, tako i u svetu. Želeo je veliku kompaniju, najverovatnije po političkom diktatu. A u takvom konglomeratu ima svega, od nerada do neodgovornosti i škarta, pa sve do prekomernog broja zaposlenih. Počeo je da uzima propale pogone u Prizrenu, Peći, Vitini, Nišu, Država je davala pare za navodni oporavak tih pogona, ali su one najverovatnije završile u održavanje tekuće likvidnosti i finansiranje troškova Koštane – kaže Stamenković.
Prema njegovim rečima, kadrovi su najvažnija stavka u radu svakog preduzeća, a Dimitrijević je 1992. i tu napravio kardinalnu grešku, posle kratkotrajnog boravka u „Geneksu“.
– Kada se vratio iz „Geneksa“, krenulo je „rešetanje“ kadrova, podela na one koji su bili za njegov povratak i one koji su bili protiv toga. Stručni ljudi su sklanjani, a dovođeni oni koji nemaju veze sa indistrijom kože i obuće, a sve to u vreme krize kod nas i u svetu. Sa takvim ljudima je hteo da se bavi velikim međunarodnim poslovima. Cilj je bio da se proizvodi što više, a nije se vodilo računa o rentabilnosti – kaže Stamenković.

PORODIČNA PROPAST
Mirko Dimitrijević je po ugledu na svog kuma Dragomira Tomića pokušao devedesetih da pod okriljem „Koštane“ razvije mala porodična preduzeća, ali se ta ideja tamo ipak nije primila. Danas većina tih fabričica ne radi, a iza svega su ostale priče o poklonjenim mašinama i koristi koju su izvukli najodaniji Dimitrijevićevi saradnici. On sam je jednom prilikom priznao da su u okviru pokretanja porodičnih preduzeća, između ostaalih, firme dobili njegova sekretarica i šofer.

VOX POPULI

KO GLADUJE U VRANjU?

1. Zoran Nikolić (45), radnik
– Sirotinja i socijalni sličajevi, a ima ih mnogo.

2. Veselin Vujičić (24), zaposlen
– Onaj koji ja pošten.

3. Aleksandar Eror (20), zaposlen
– Vecina građana je na ivici egzistencije.

4. Perica Andrejević (28), zaposlen
– Oni koji ne rade ili oni koji ne mogu da rade.

5. Nebojša Petrović (37), radnik
– Pošteni ljudi.