Imali smo tržište, obnavljali proizvodnju, u septembru 2000. isplatili septembarsku platu. Naš program finansijske konsolidacije tada je verifikovala Vlada Srbije i dala nam 35 miliona dinara. Onda se desio puč kojim su srušeni svi naši napori
„Koštana“ više ne postoji. Kao pravno lice pominjaće se samo na papiru i to još koji dan dok u „Službenom glasniku“ ne bude objavljeno rešenje Trgovinskog suda u Leskovcu o okončanju stečaja.
Nekada ugledna vranjska firma najteže udarce pretrpela je devedesetih godina prošlog veka u vreme sankcija. Petooktobarske promene 2000. godine donele su nove nevolje, a ne očekivano spasenje. Stečaj je uveden u novembru 2003, ali je „umiranje“ fabrike u najgorim mukama potrajalo. Za to vreme na stub srama, opravdano ili ne, razapinjani su rukovodioci iz pretpetooktobarskog perioda. Najčešće Mirko DIMITRIJEVIĆ, bivši predsednik Holdinga. Vređali su ga, optuživali, krivično gonili, a tek poneko otvoreno branio smatrajući da je jedino on mogao da sačuva firmu od propasti.
Dimitrijević je danas penzioner. U „Koštani“ je doživeo najsjajnije i najteže trenutke u svojoj profesionalnoj karijeri. Na njegovom licu vidljive su emocije kada govori o preduzeću na čijem je čelu proveo skoro tri decenije života.
BILO JE LUDO VREME
– Da nije bilo puča 12. oktobra 2000. godine uveren sam da bi preduzeće danas postojalo. Sačuvali bismo barem dve trećine kapaciteta, proizvodnja bi i danas funkcionisala u određenom obimu i sa redukovanim brojem radnika – ističe Dimitrijević na početku intervjua za „Vranjske“.
Vranjske: Gospodine Dimitrijeviću, smatrate li se lično odgovornim za sudbinu koja je zadesila „Koštanu“?
Dimitrijević: Samim tim što sam bio na funkciji predsednika holdinga, imao sam određenu odgovornost. Međutim, firma je propala tek posle mog odlaska. A imala je šansu da preživi. Rukovodstvo sa mnom na čelu je te 2000. godine procenilo da je preduzeću, nakon godina ratova i embarga, neophodna konsolidacija. Time smo priznali da nismo profitabilni. Ali smo preduzeli sve mere da sačuvamo proizvodnju i radnike.
Govorili ste ranije da „Koštana“ tada uopšte nije tako loše stajala kao firma…
– Imali smo u tom momentu tržište, obnavljali proizvodnju. Radnicima smo u septembru 2000. isplatili septembarsku platu. Na leto smo usvojili program finansijske konsolidacije preduzeća. Verifikovala ga je Vlada Srbije i dala nam 35 miliona dinara za njegovu realizaciju. Naše je bilo da produktivnost i kvalitet podignemo na viši nivo.
Na čemu ste još temeljili optimizam i jeste li imali obrtna sredstva da krenete u konsolidaciju?
– U Rusiji smo formirali firmu, imali kupca koji nam je davao dvadeset odsto avansa za našu robu. Tim novcem kupovali smo sirovine i repromaterijal. Banke su i tada cenile devize i rado prihvatale da nas povremeno kreditiraju. Trećina naše proizvodnje išla je na rusko tržište, isto toliko u Italiju preko lon poslova. Prodavali smo i u Holandiji. Sve su to bile sigurne platiše. Samo smo trebali da „zavrnemo slavine“, da nam novac iz firme ne curi nepotrebno. U tome smo sprečeni 5. oktobra.
Ko vas je sprečio?
– Nosioci puča koji je bio produkt politike. „Ako uništite Mirka, ako ga sklonite, onda će Koštana uspešno poslovati“, rekao je neko kriznom štabu i štrajkačima. Prevrat se desio, ali bez plana i jasne vizije šta dalje. Sudovi su potom kao na traci donosili izvršna rešenja u korist radnika. Opustošili su firmu uzimajući mašine za badava. Rušili su instalacije, rasturali nameštaj, tehnologiju. Bio je to pravi stampedo, ludo vreme.
Da li su vaši naslednici mogli da nastave konsolidaciju?
– Na svom radnom stolu ostavio sam, kada sam odlazio, program konsolidacije. Međutim, na čelo firme došli su ljudi koji nisu poznavali problematiku. Izbor je trebao pasti na nekog od mojih bliskih saradnika, a ne na ljude sa strane.
Ko radi, taj i greši, obično se tako kaže. U čemu ste vi grešili vodeći „Koštanu“?
– Možda u tome što u rukovođenju nismo držali sve konce u svojim rukama. Ali, da li je to uopšte bilo moguće? Da kontrolišete svaki pogon, svaku mašinu, svakog radnika. Da znate za svaki propust, loše odrađen posao, škart, restlove kože i druge bespotrebne gubitke. A oni nisu bili mali.
Radnici su se u vreme štrajka obrušili na vas i vaše saradnike. Obično se na radničkom protestu „gađa u glavu“ i niko ne pominje odgovornost ostalih u subordinaciji preduzeća.
– Niko. Ali, zašto ne postaviti pitanje koliko su se ti isti radnici domaćinski trudili da iskoriste radno vreme, kapacitet, repromaterijal? Pitaju li se zašto stranci često nisu hteli da prime našu obuću, pa smo potom morali da je prodajemo trideset odsto jefitnije u zemlji. Greška je mene, mojih najbližih saradnika i poslovođa što smo to tolerisali.
Zašto ste to tolerisali?
– Zato što možda ni mi sami, ili barem neki od nas u rukovodstvu, nismo bili svesni da bi zbog toga mogli snositi posledice, da će nas to skupo koštati.
Tokom petooktobarskih protesta i kasnije pominjana je višegodišnja „pljačka firme“. Da li je zaista toga bilo i, ukoliko jeste, ko stoji iza nje?
– Pa, neko bi za to odgovarao. Četiri godine je u „Koštani“ finansijsko poslovanje ispitivao inspektor policije, ali nije našao nikakav propust. Govorili su da se bogatimo. Nijedan direktor odavde nije imao svoju firmu u to vreme, pa ni ja. Male kućne fabrike bile su deo naše namere da sami proizvodimo repromaterijal, da ne uvozimo bez potrebe. Imali smo kontrolu nad njima. Sva data oprema je otplaćena.
Ispitivano je i poslovanje „firmi-ćerki“ u inostranstvu koje su otvorene dok ste vi bili direktor „Koštane?
– Ispitivano je i nađeno je da je sve bilo u redu. Odbačena je ta, kao i još sedam, osam krivičnih prijava podnetih protiv mene.
Mnoge je začudio vaš „pad“. Bili ste narodni poslanik, imali jak politički uticaj, vrlo bliske odnose sa DragomiromTomićem. Zar to nije bilo dovoljno da „Koštana“ opstane, kao što je kako-tako opstao „Simpo“?
– Ne treba zaboraviti da je Tomić tada bio u Vladi. On se sa svojim saradnicima odlučno suprotstavio nameri da „Simpo“ doživi našu sudbinu. Moram da priznam da mi u „Koštani“ u tom smislu nismo bili kompaktni kao kolegijum. Ne mogu da krivim nikoga ponaosob. Mislim da smo bili zatečeni dešavanjima 12. oktobra 2000, čak do granica naivnosti. Verovali smo u legalitet i državu, a počistio nas je nekakav krizni štab.
BEZ POLITIČKE PODRŠKE
Koliko se sećamo niko iz lokalnog SPS nije ni pokušao da stane u vašu zaštitu i utiče da se stvari sagledaju racionalno?
– Prilično sam bio razočaran nekim ljudima iz lokalnog SPS. Ako ništa drugo, mogao je neko iz lokalnog odbora da mi na neki način pruži podršku, da preko medija pozove na razum. Neki su, nažalost, poverovali u glasine o mojim navodnim finansijskim malverzacijama.
Kako ste doživeli poslednji čin u drami koja se svih ovih godina dešavala u vezi „Koštane“?
– Tužan sam, veoma tužan danas kada vidim da „Koštane“ više nema. Još sam tužniji kad vidim da veliki broj nekadašnjih radnika danas nema posao. Osećam tugu jer je moj tridesetogodišnji rad praktično anuliran. Kada sam došao u „Koštanu“ 1982. godine imala je oko 1.000 radnika, jedan mali proizvodni pogon koji je proizvodio 1.000 pari obuće dnevno. Kada su me nasilno smenili, imali smo 4.000 radnika i proizvodili 4.000 pari obuće na dan. Iza toga je stajao i moj rad i požrtvovanje.
PROFIL
Mirko Dimitrijević rođen je 17. septembra 1939. godine u Vranju. Diplomirao je u prvoj generaciji Srednje ekonomske škole. Fakultetsku diplomu stekao je na Ekonomskom fakultetu u Skoplju 1964. godine. Nakon završetka studija i pripravničkog staža u Komunalnoj banci (Vranjske banka) radio je tri godine kao profesor u Ekonomskoj školi. Predavao je knjigovodstvo, komercijalno poslovanje i ekonomiku preduzeća. Od 1969. do 1972. godine bio je zamenik sekretara OK Saveza komunista, a potom jedno vreme direktor Zavoda za privredni razvoj u Vranju. U „Koštanu“ je stigao početkom 1973. godine. Odmah je postavljen na mesto generalnog direktora. Tu se zadržao do smene 2000. godine. Danas je penzioner. Živi u Vranju sa suprugom. Ima ćerku Natašu i sina Vladimira.
ZEMLjIŠTE KOD „ALFE“ JE KUPILA „KOŠTANA“
Gospodine Dimitrijeviću, tokom „teških devedesetih“ uzimali ste kredite, zaduživali se. Mnogi nisu vraćeni, govorilo se…
– Tačno je da smo uzimali kredite za repromaterijal. Svi su se tada zaduživali da bi opstali. Optuživali su me da nismo vraćali pare. Neke smo kredite vratili, neke reprogramirali, kao i druge firme u to vreme. Čak sam svoju porodičnu kuću založio za kredit kod jednog mog prijatelja.
Mislite na Miroljuba Aleksića, vlasnika „Amasisa“, koji je kasnije kupio preostalu imovinu, odnosno nekretnine „Koštane“?
– Da, mislim na njega.
Da li je ono što je ostalo, po vašem mišljenju, dobro prodato?
– Kad je već došlo dotle, dobro je da se uopšte pojavio kupac.
Bila je sporna kupovina zemljišta prema „Alfi“, sa druge strane reke. Čija je ta zemlja?
– Mi smo taj plac svojevremeno kupili za izgradnju malih pogona. I platili ga. Ima i dokaza o plaćanju. Oko tog zemljišta nastao je spor opštine sa Aleksićem, pa je on investirao u Paraćinu, umesto ovde. Verovatno da ekipa pravnika koja ja radila u „Koštani“ posle nas i u vreme strečaja, nije radila taj posao kvalitetno, pa je ispalo da zemljište nije „Koštanino“.
GLAS NARODA
ZAŠTO JE PROPALA KOŠTANA?
Nebojša Pešić (35), radnik
– Zbog lošeg rukovodstva.
Stanislava Stouljković (55), radnik
– Zbog lošeg rukovodstva i zloupotreba radnika koji su mislili da rede sebi u korist.
Jelena Stošić (27), radnik
– Zbog krađa direktora i radnika sa viših funkcija koji su otvorili privatne firme.
Gordana Trajković (40), nezaposlena
– Jedini krivci su direktori, sve su pokrali, a poštene ljude ostavili bez posla.
Negica Janković (52), penzioner
– Direktori su krali ne mareći za radnike. Bitno da su oni obezbedili sebe.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.