– I kažeš, novinare, lepo sam pocrneo na more, crn, crn, pa ziftosan? Ajde sedi, za taj reč zaslužio si makar jednu, za poviše nemamo vreme, pred fajront je. Dete, daj na novinara što pije, na mene uzo, i još jedno čorbaluče maslenke! Jeste, jeste, lepo sam pocrneo, skoro pa reš pečen. More pravo da ti kažem, a pred tebe mogu slobodno da pričam, na nikoga nećeš da kažeš, samo će objaviš u novine… nije tolko od sunčanje, kolko od onu njihovu, grčku anasonku, što je zovu uzo. Pa ja uz`o uzo, i to u velike količine, hektolitri, evo vidiš, još ne mogu da se odviknem, tolko sam se navuko. Pa još uz`o uz uzo, uzi još samo mi je falio da pucam, i maslenke, što ih onaj konobar zove „gorčive crešnje“… ma, što da ti pričam, triper kombinacija! Uzo i maslenke, eto terevenke! Pa posle kokoreci i kilo-dve vino, recinu, odi bože da vidiš! Pa suvlaki, pa sirtaki, pa buzuki, pa posle u stan voziš suzuki, to jest ženu.
– A reko ti, to što sam pocrneo nije tolko od sunčanje, volim i ja more i plivanje, i sunčanje, pa toples, pa tange, gole sisice i dupenca, ali brate, plaža mi prvi dan ožive od pusti dečišta, i to ne tuđi, nego moji rođeni, i sestrini mi. Tako svi pođosmo na letovanje, i moja porodica, i sestrina mi, celo pleme, falio je još samo deda, ali njega smo ostavili kuću da čuva, i sad ne zbori s nas. Kaže, aram da vi je, ne tejaste da me povedete u Grčku, da vidim Kajmakčalan de sam ratovao, a on dvaespeto godište, pomešao prvi i drugi rat, Kajmakčalan i Pljačkovicu, otišo u četnici, vratio se iz partizani, umejatan čovek bio. Što ćeš, staros…
– Nego, zapriča ti za plažu i za deca; smestismo se u stan, ajmo da se banjamo. Kako stupnasmo na plažu, kad vidoše more, digna se takva jurgula, kao da su došli Džingis kan i Atila zajedno, pa i oni bi bili humanitarni radnici u poređenje s ovi naši ugursuzi. Puna plaža s neki Beograđani, Novosađani, Kragujevčani, pristojan svet, takoreći džet-set, a ovi naši kad utrčaše, kao Huni! Jedni odma počeše da kečiv loptu, napraviše peščanu oluju, narusiše onaj svet s pesak, a ljudi se namazali s koperton, gmiždi, kao da će se peku u furnju, pa se ono lepi za nji, psuju i trče pod tuš. Sin mi odma otrča u vodu, kao daždevnjak, mi istovaramo suncobrani, lopte, rogože za leganje, ligenštuli, ručni frižideri puni s pivo, sokovi, sendviči, sladoledi, kao da će vekujemo ovde, a ne da će letujemo. Tovareno magare, tovar nosi, pa se zanosi. Te ga junior se čepati iz plićak, ne samo mi da ga čujemo, nego i u Atinu da se čuje – taatooo, maamooo, ajde be ulazajte u vodu, što ste se vrzali kao prase u džak! Onaj pa sestrin mi, odovud se dere kao nedodrgav – bateee, kakva je vodaa?! Leelkee, baateee, odgovara mu ovaj, kao močka! Mudanca da svariš u njuma! Ajde mori tetke, tetine, batalite gi ti ovi moji sapl`ci, ulazajte u vodu!
– Cela plaža gleda, kakvi li su ovi, Bušmani li su, Hotentoti li su, ljudožderi li su nekakvi, mi ovamo, odrasli, počesmo da se vrtimo okolo, kao da imamo crvi u dupe; pa onako glasno, opet da čuje cela plaža, pitamo jedni drugi – bože, čija li su ovo deca, kojim to jezikom govore? Kao, ljudi da ne ukapiraju da su naši. Ali, oćeš! Eto ti ga opet onaj moj iz vodu – ajde be tatooo, mamooo, tetkeee, tetineee, ama doodite, što se odzrćate okolo kao mečka kad gu skubev?! Živ sram nas izede, ljudi provališe da su naši, gledaju nas onako, a face, kao da gledaju u smrdljivo sirenje. Posle, kad prođe horor, odosmo u stan, žena mi i sestra mi nabrsnale kako teraježi, oće da tepaju decu zbog onu bruku. Nemojte, reko, greota, nisu oni krivi, ja pa pedagog, ili demagog, kako se ono kaže, nemojte, mi smo si kabati, od nas su naučili tako da zbore, nisu od nekakvi Beograđani i Kragujevčani, to im je maternji jezik, a vi ste, je li, matere. I to je tako potrajalo još neki dan, zato, kažem ti, i nisam išo na plažu, oživelo mi je još prvi dan. Rodismo se tek kad dođoše Nišlije, i naročito Leskovčani; izlečismo kompleksi.
– Na sreću, nađe se tu jedan Slovenac, a srodna duša, mokar brat. I to on me prepozna da sam Srbin. I jedan dan ja skidam onaj bagaž od grbinu na plažu, te ti ga on – „Srbin, tovariš“! Ne, reko, rastovaram. On me isceliva kao najrođenijeg, odma odosmo na pivo i metaksu. I tako vazdan dan, dok me jemput nešto ne iznervira, oko politiku, oko oni njegovi Janšu, Kidriča i Kardelja, kaže „drug Bevc“, uuu, reko, golemo mudo, da viš ti što je naš drug Žbevc, pa ti ga ja naposletku oteram u majčinu. Kad, Janez će se psuje s mene! Kaže na onu njegovu slovenščinu – „kurbo prasico, hudič, hudičevo kurbo“! Ti li be, pomočko, će se psuješ s mene, Srbina?! Pa kad mu nakršim sve po spisak, od ono što će mu ide u prvi red na saranu, do poganca pod prag!
– Vide Janez da nije njegov teren, pa pokuša diplomatski – ajde, kaže, Srbin, da se psujemo ekološki. Što ti je sad pa to? Pa tako, kaže, mi smo Europa zdaj, ne, a ekologijo je tamo najbitnijo. Ajde, reko, baš i to da vidim, ekološko psovanje; dobro, reko, Janez, aj ti počni prvi, ti se u ekologiju bolje razumeš. Razmisli on malko, usitni oči, ovako me gleda i kaže – jebal ti ja tvojo srpsko travico i kamilico! Ih, gospod ga porazija, de me nađe! Pa i ja prs` na čelo, pa kad mu se izbečim – jebem li ti ja, reko, na tebe nanicu i majčinu dušicu!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.