Kad, u gluvo doba naiđe grupa mladića i devojaka, svi pijani. Dođoše, uzeše naš tepih sa ograde i rasprostroše ga ispod koša. Ima šta da vidimo. Skinaše se svi goli, pa kad nastade „igranka“, i to na našem tepihu. Ne smemo da priđemo, gledamo bezobrazan film, i to džabe. Kad završiše bahanalije, odoše. Odemo, pokupimo tepih i peri ponovo
Ulica Bekana Jovanovića smeštena je donjem delu naselja Odžinka. Sastoji se iz dva dela, a deli je Južnomoravska ulica. Gornji deo načičkan je kućama se desne strane, a levom se pruža „Zmaj“ škola.
– Gornji deo ulice napravljen je kad i škola, 1963. godine. Tada je jedino naša kuća bila na samom uglu, pored reke. Dobar deo imanja naša baba Evdokija poklonila je za školu, a zauzvrat novopresečena ulica dobila je naziv po njenom sinu, komunisti Konstantinu Bekanu Jovanoviću koji je poginuo u Lopardincu u borbi sa bugarskim okupatorima – počinje priču o ulici Ninoslav Jovanović Sunder.
Ulica je presekla imanja familija Krstini, Vokinci i Karamanci. Od njih su placeve kupovali i prvi doseljenici.
– Doselili smo se 1958. godine. Otac Trajko, zidar i preduzimač, kupio je plac i sagradio kuću. U početku izlazili smo sokakom na Kosovsku ulicu, a potom je presečena nova, zemljana ulica. Kada je počela da radi škola, počelo je naseljavanje i izgradnja kuća. Gornji deo ulice formirao se do kraja šezdesetih godina prošlog veka – kaže Nikola Stamenov.
ŠKOLA KAO DRUGA AVLIJA
Od samog početka školsko dvorište za stanare je bila druga avlija. Tu se odvija sportski i društveni život žitelja ulice i okoline.
– Igralište je bilo od crvene šljake, igrali smo fudbal i kada bi pala kiša nismo mogli da operemo odeću. Najsrećniji smo bili kada se betonirao deo kod sportske sale, tu su se odigravale utakmice na male goliće. Čekalo se na red, a prve „lopte“ pravili smo od umotanih praznih džakova cementa koje smo vezivali žicom da bi duže trajale – navodi Momčilo Jančić Mome Poštar.
Kasnije je stigao asfalt i napravljena su igrališta za fudbal i košarku.
– Igrala su deca iz čitavog kraja, od jutra do mraka. Počelo se sa plastičnim, pa gumenim loptama i na kraju pravim fudbalima – priča Rade Stamenov.
Gornji deo igrališta bio je pored kuća profesora Drakče i stolara Nine.
– Lopte su odlazile čitave u njihova dvorišta, a vraćale se posečene. Bili smo kivni na njih, ali sada iz ove perspektive znamo da su bili u pravu jer smo im pravili štetu, ma nisu imali mira u svojim dvorištima – seća se Vanča Stamenov.
Danas je školsko dvorište stecište rekreativaca ove ali i okolnih ulica. Igra se fudbal, basket, stariji šetaju sa unučićima, prava društvena idila, posebno leti.
– Tako je danju, ali kako je noću? Mi koji smo u neporednoj blizini tribina svačega smo se nagledali. Sakupljaju se mladi, i muško i žensko, u grupama. Nemaju više od petnest, šesnaest godina, a piju kao smukovi. Mislim da ženske piju višu jer se više deru. Sve može da se podnese, ali najteže nam padaju glotne reči. Sedim sa ženom i govorim joj: „Ovo, bre, kao da je „picin park“ u Beogradu, a ne školsko dvorište – priča Krum.
– Ne znam šta misle njihovi roditelji, gde su im deca u tri-četiri sati posle ponoći. Kad se napiju, potuku se. Jednom, letenje vreme, operemo tepih i stavimo ga uveče da se suši na školskoj ogradi. Noć, mesečina, sedimo u mraku i pazimo da ga neko ne ukrade. Kad, u gluvo doba naiđe grupa mladića i devojaka, svi pijani. Dođoše, uzeše tepih i prostraše ga ispod koša. Ima šta da vidimo. Skinaše se svi goli, pa kad nastade „igranka“ i to na našem tepihu. Ne smemo da priđemo, gledamo porno film i to džabe. Kad završiše bahanalije, odoše. Odemo, pokupimo tepih i peri ponovo, ovog puta dugo i detaljno – kaže Blagica Stamenov.
– U dvorištu malo ko primećuje donji ogradni zid prema zgradi nekadašnje kuhinje koji se nakrivio i preti svakog časa da se sruši. Ne smem ni da pomislim šta sve može da se desi jer se tu igraju deca. Kako nikoga iz škole to ne intersuje, a ako se nešto ne daj bože desi, onda: kuku lele – opominje Predrag Jančić.
U gornjem delu ulice vlada sloga, uzajamno poštovanje među komšijama.
– Nema tog veselja koje smo pravili a da nismo kanili sve komšije. Često smo napolju, veže nas dvorište škole, popričamo, izjadamo se, kad treba pohvalimo – kaže Nikola Stamenov.
U ulici ima ljudi raznih zanimanja, neki su se bolje snašli i žive lagodnije koliko se može, drugi krpe kraj sa krajem.
– Mene raduje što su mlađe generacije u svakom smislu ponos ulice. Dejan Stamenov Čavka jedan je od najboljih programera u Srbiji; Igor, njegov brat je među najboljim rukometašima u Švajcarskoji; Sunderov Joka je dobar student, studiraju i druga deca i to uspešno -ističe Siniša Stojković Bleki.
U ulici se ponose i pokojnim Jovom Sunderom, učiteljicama – pokojnom Dragicom, koja je radila u „Vuku “ i sadašnjom, Stanislavom, koja radi u „Zmaju“. Ulicu su obeležili i Trajko preduzimač, Nina stolar i drugi.
– Otac je bio poznati stolar, a ja da se ne mučim izabrao sam grafički zanat i radio 21 godinu u štampariju „Nova Jugoslavija“ koja propade. Nije bilo izbora, latio sam se stolarskog zanata i nastavio očevu tradiciju. Mora da se preživi i nešto deci priušti – kaže Zoran Jovčić Jovča.
Njegov mlađi sin Djorđe, učenik šestog razreda, vežba bubnjeve i sve zadivljuje svojim talentom.
– Kada me je čuo Džoli Džamper pozvao me da mu budem gost na svirci. Nastupio sam sa njima, na igranci smo odradili dve pesme. To nikad neću zaboraviti. Vežbam u suterenu sa drugarima i maštam da jednog dana imam svoj bend – priča Djorđe.
PARTIZANI I NEMCI
Donji deo ulice je nastao kada je umrla Vaska Vasiljević Mečka koja je živela sama i nije imala naslednike – počinje priču o donjem delu ulice Dragan Arsić Ara.
– Donji deo ulice formirao se od 1985. do 1990. godine. Ljudi su placeve kupovali od Kravarske familije i naseljavali se. Ulica je bila zemljana, kad padne kiša virovi, umešnost je bila da se prođe. Pre tri godine stavljena je kocka, sada možemo samo zglobove da izvrnemo – kaže on.
Arinu generaciju obeležile su dečje krađe voća iz okolnih dvorišta i voćnjaka. Posebno su se bili okomili na ranku trešnju Janka žandara, koji je živeo sam sa ženom.
– Trešnja je bila u dnu dvorišta, preskakali smo duvar i izlagali se velikoj opasnosti jer je Janko bio prek čovek. Da bi odbranio svoje trešnje vezao je žicu za granje i povezao je u kući sa zvonom. Kada bi se popeli, granje bi pomerilo žicu i zvono se oglašavalo. Janko je trčao sa gabrovom motkom, ali mi smo u jednom skoku preskakali zid i bežali prema školi – priča Dragan Ara.
Mlađe generacije bile su vezane za školski park i dvorište.
– Tada smo se navukli na „Orlove rano lete“ i Nikoletinu Bursaća. Pravili smo kolibe i igrali se partizana i Nemaca. Ko je bio jači bio je partizan, a slabiji su morali da budu Nemci – priča Miki Arsić Žaba.
U donjem delu ulice druže se oni koji su jedni pored drugih. Inače, svi se međusobno poštuju, svađa nikada nije bilo. Sa žiteljima gornjeg dela kontakte imaju u školskom dvorištu. Južnomoravska ulica ih je podelila i udaljila jedne od drugih. Vezuju ih zajedničke muke, pre svega nedostatak vode, mali pritisak u cevima koji im ne dozvoljava ni da se čestito okupaju.
VASKA MEČKA
U starosti nekako omala, podgrbavljena hodaše nezgrapno gegajući se. Svi su je zvali Vaska Mečka. Nosaše u sebi božje, jurodivo, komšije joj otopozdravljahu, ali bi žurno prolazili pored njenog dvorišta bojeći se da ne odveže jezik. Deca su posebno zazirala od nje, kada bi im isplazila poplaveli jezik i pokazala žute zube na kojima su ostali koreni. Čuvala je bele mačke da je štite od uroka, ono što bi zgotovila za jelo podelila bi sa njima. Kad bi joj neko ubio ili otrovao mačku, tugovala je danima, šaputala nerazgovetne reči kao da se žalila Bogu. Tada bi joj, dok je uzdisala, zaiskrila suza.
Živela je sama, u mladosti radila kao čistačica u opštini. Pazila je na svoje oblačenje, odlazila kod komšike Dušanke: „Da mi sašiješ, slatka, aljinče na cvećke, da igra na mene. U opštinu ne se ide na rabotu dropljav, tamo su sve glavati gospodini u sijaćna odela, a žene u najubave aljine i lakovane cipele“.
Da li zbog samoće ili nečeg samo njoj znanog, volela je da šeta po dvorištu, vodi dug razgovor sama sa sobom. Imitirala je muške i ženske glasove tako umešno da su slučajni prolaznici zastajali, čudili se odakle ide toliki vik, svađa oko toga ko će da niže sitan, ko krupan duvan, ko zabušava, ko da skuva kafu šerbetliku…
Nedelja je za nju bio sveti dan. Subotom je odlazila na pijac i kupovala petla, a u nedelju ujutru odlazila u susednu ulicu i kod Vase Piže kupovala litar domaćeg vina. Petla je celog pekla i sa mačkama pojela guštirajući vino. „Ako duša pati šest dana, sedmi neki uživa“, govorila je mačkama.
Umrla je stara, napuštena, bele mačke su noćima mjaukale. Jedino su je one dostojno oplakale.
ŽITELjI ULICE
Atanasije i Evdokija Jovanović, sinovi: Srboljub, Slobodan, Konstantin i Jovan; Jovan i Dušanka, sin Ninoslav, supruga Gordana, deca Aleksandar i Jovan; sin Kokan i Snežana, deca Katarina i Dušan; Trajka i Vena Stamenov; sin Krum i Blagica, deca, Predrag i Dejan; sin Vanča i Goca, deca Marina i Nebojša; sin Rade i Zorica, deca Boban i Marjan, sin Nikola i Bosiljka, deca Danijela i Igor; Stojadin Jovčić Nina i Jelica, sin Zoran i Lidija i deca Stefan i Djorđe, ćerka Mirjana; Dragoljub Stojković i Dragica, ćerka Vesna, sin Siniša i Jasmina i deca Nemanja i Danilo; Dobrivoje Antić i Zagorka, sin Momčilo Jančić i Stanislava, deca Gabrijela i Predrag i Aleksadrom sa ćerkom Nađom; Jovan Djorđević i Cveta, sin Dragan Dominar i Negovan i Gordana, deca Jovana i Vladan; Svetislav i Stanislava Jančić, ćerka Dobrila, sin Zoran i Ljiljana i deca Stefan i Nikola; Apostol Pocko Arsić i Milica, ćerka Vukosava, sinovi Predrag, Slobodan i Dragan sa suprugom Živkom, deca Miomir i Momčilo; Momčilo Stamenković i Savka, sin Srećko i Ljilja, deca Toni, Marina i Saša; Branko Ivanović i Strajla, ćerka Aleksandra, sin Dejan i Aleksandra, deca Lazar i Djorđe; Slavoljub i Caca Jović, deca Tanja, Gabrijela i Danijela; Zoran Milić Jerinac i Ljiljana, sinovi Aleksadar i Ivan sa Milenom i sinom Petrom; Maksa Stojanović, ćerka Danica, sin Radisav sa Ginom, deca Ljubiša i Slađan Frenki; sin Milan sa Gordanom, deca Miša i Aleksandra, sin Antonije, Vlada Ristić i Roska, deca Miroslav i Marija; Blagoja i Stana Panjinci; Rade i Dragica Šangajci, Vaska Vasiljević Mečka…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.