Došla mi je pamet

Nisam preterano osetljiv ni na mišljenje kritike, ni na mišljenje publike. Ja sam najpravedniji i najstroži kritičar svojih dela. Ipak, stalo mi je do mišljenja kolega slikara, onih koje cenim

U Maloj sali Galeriji Narodnog muzeja do 15. jula traje jedna sasvim neobična izložba – Neplanirana poetika – Zorana Petrušijevića – Zopa, kome su kao predložak poslužile nedovršene slike vajara Zorana Najdića.
Petrušijević je fanatik slikarstva, vredan, sistematičan, neumoran eksperimentator između intimističkog i ekspresivnog, transparentnog i sakrivenog. Zaljubljen u boje i linije, stvara svet raskošne lepote koju možete prihvatiti ili ne, visoko ceniti ili ne, ali ga ne možete osporiti. Ne zna koliko je ulja do sada naslikao, koliko crteža nacrtao, ali gde god da ih vidite bez dileme ih prepoznajete. Time on sebi obezbeđuje mesto među najboljima.

IMPULSI DUŠE

VRANjSKE: Kako se rodila ideja da, na svoj način, doradite platna vajara Zorana Najdića, kako bi iz toga nastao sasvim novi umetnički rad? Šta je bila vaša želja i cilj?
PETRUŠIJEVIĆ: Ništa nije planirano. Ni ova izložba nije planirana. Najdić mi je dao slike iz faze koju je prevazišao, da ih koristim kao podlogu. Video sam određeni kvalitet koji sam hteo da sačuvam. Iskoristio sam elemente koji doprinose novoj atmosferi i daju nove mogućnosti, pre svega kolorističke vrednosti i strukturu. Apstraktno sam preveo na asocijativno i predmetno. Zanimljivo je to što sam njegov slikarski temperament želeo da uskladim sa svojim, koji je bitno različit. Mislim da sam na većini slika to i uspeo. Tako je nastala svojevrsna komunikacija potpuno različitih poetika. Moj cilj je bio – dobra slika.
Ustaljeno je mišljenje da stariji i iskusniji umetnici ne žele da prenose svoje znanje mlađim kolegama, čak ne žele ni da kritikuju njihov rad. Ovaj vaš primer dokazuje nešto sasvim suprotno. Kako gledate na saradnju među umetnicima na jednoj maloj, ali „gusto naseljenoj“ sceni kakva je vranjska?
– Saradnja među slikarima na vranjskoj likovnoj sceni ne postoji. Moj primer ne pokazuje suprotno, već samo pokazuje nešto neuobičajeno. Umetnici izbegavaju saradnju jer tu treba razgovarati o slikama, o slici, a za to je potrebno osnovno ili urođeno osećanje za likovne vrednosti. Razgovarati stručno, na nivou, je neizvodljivo ili bar do sada nije bilo izvodljivo.
U svakom umetniku postoji nešto što ga određuje, neki nevidljivi unutrašnji – impuls. Kako je taj proces započeo kod vas?
– Počeo sam da crtam, ne znajući za „impulse“, kada sam došao do olovke i papira. To je bila moja najdublja i najiskrenija reakcija na stvarnost, jer sam po prirodi ćutljiv i nekomunikativan.
Da li ste se već na fakultetu opredelili za likovni rukopis koji negujete i danas, ili je taj put izgledao nešto drugačije?
– Na fakultetu je rano za studenta da se opredeljuje, jer je na putu traženja samog sebe i svog likovnog izraza. Posle završenog fakulteta je još veća borba i ko u njoj istraje – dolazi do rezultata. Taj proces je započeo i traje čitavog života.
Diplomirali ste 1968. godine. Koliko se za sve to vreme menjao vaš odnos prema likovnosti u vlastitom delu?
– Sve je to spontano, bez planiranja i razmišljanja. Izdvojen od velikih umetničkih centara, u Vranju, na margini zbivanja, bio sam prepušten dubokom poniranju u sopstvenu ličnost. Pozitivna strana te izolovanosti je likovni izraz lišen bilo kakvog uticaja sa strane. Počeo sam sa motivima starog Vranja, koji su imali toplinu i ono što kažu „dušu“. Kasnije sam ulazio u sve složeniju likovnu problematiku težeći sve bogatijem likovnom izrazu.
Vi ste slikar, da parafraziram, „koji ne izlazi iz mode“. Šta je to što vaše slikarstvo nosi u sebi, pa je toliko intrigantno i toliko dugo traje?
– Mislite da sam u modi? To je dobro, jer kada bih bio okarekterisan kao neko ko „prati modu“ osećao bih se veoma površno. Inače, ako slikar svake druge godine ostvari samostalnu izložbu i uvek pokaže nešto novo, ali u svom prepoznatljivom senzibilitetu, onda je to, slažem se, intrigantno.
Kako biste svoje slike objasnili posmatraču?
– Slika se ne objašnjava, nju treba doživeti.
Koliko je bitan odnos kritike i publike i da li vas ona podržava? A šta radi slikar, ako ga ni jedni, ni drugi ne podržavaju, menja profesiju?
– Pošteno govoreći, kada o tome razgovaramo, tu mi je, na kraju, došla pamet! Nisam preterano osetljiv ni na mišljenje kritike, ni na mišljenje publike. Ja sam najpravedniji i najstroži kritičar svojih dela. Ipak, stalo mi je do mišljenja kolega slikara, onih koje cenim.

USPEVAM DA POVRATIM DAH

Šta u Vranju znači biti uspešan slikar?
– Ne znam.
Da li se vraćate na slike koje ste radili pre deset godina i intervenišete na njima?
– Vraćam se na slike rađene pre godinu dana. One rađene pre deset godina sam rasprodao, a rado bi ih otkupio kada bih imao para.
Koja je to slika, vaša ili tuđa, za koju ste posebno vezani?
– Verovatno postoji neka takva slika, ali ne mogu da je izdvojim. Ustvari, sve slike su jedna slika koja se slika čitavog života…
Da li postoji nešto iz umetnosti ili života što vas ostavlja bez daha?
– Da, postoji… naročito iz života. Ali ja uspevam da povratim dah!
Šta mislite o vranjskoj umetničkoj sceni danas?
– Mislim da ima kvalitetnih umetnika svih generacija koji imaju malo mogućnosti i podstreka za stvaralaštvo. To je, uostalom, karakteristično za celu Srbiju.

PROFIL
Zoran Petrušijević – Zop je rođen 1943. godine u Vranju. Diplomirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu i magistrirao 1968. godine u klasi profesorke Ljubice Cuce Sokić. Profesor je na Učiteljskom fakultetu u Vranju. Član ULUS-a od 1972. godine.