Duša na pamuku

Od „najvećeg investicionog poduhvata na jugu Srbije“ ostala je samo socijala. Ako država nešto ne preduzme, većina od 600 bivših Savasovih radnika će gladovati jer neće moći ni da se zaposli ni da ode u penziju

– Gde da se lečimo od 1. jula? Na Šaprance? – pitale su se bivše „Zamberove“ radnice koje su se u ponedeljak okupile ispred zgrade lokalne samouprave.
Nekoliko stotina žena i tek po koji muškarac protestovali su u ponedeljak (22. jun) zbog ignorantskog odnosa države koja šest meseci posle propasti pomenute firme nije rešila njihov status. One još ne znaju da li su zaposlene ili štićenice tržišta rada, odnosno kako će overiti zdravstvene knjižice i kada će im biti isplaćene zaostale zarade i doprinosi za penzijsko osiguranje.
– Hoćemo da znamo da li smo žive – čulo se iz mase.

IZGUBLjENA MLADOST

Od „najvećeg investicionog poduhvata na jugu Srbije“ ostala je samo socijala. Ako država nešto ne preduzme, većina od 600 bivših Savasovih radnika će gladovati jer neće moći da se zaposli niti da ode ni u penziju
Verica Krstić (50) ima 31 godinu radnog staža, ostvarenog mahom u „Jumku“.
– Mladost sam tamo ostavila. Kada smo iz „Konfekcije V“ prelazili u „Zamber“, obećavali su brda i doline. Savas je govorio da narednih dvadeset godina nemamo šta da brinemo. Pobegao je posle nepune dve – kaže ova žena.
Njen suprug je nedavno operisan i ne radi, a posao nema ni jedno od troje dece koja su završila školovanje.
– Imamo nešto malo od poljoprivrede, ali to nije dovoljno Nemamo za najosnovnije potrebe. Nemamo za lekove, struju ne plaćamo – priča Verica dok bespomoćno sedi na žardinjeri ispred opštine, čekajući da se obrati gradonačelnik Miroljub Stojčić.
Snežana Pavlović (45) kaže da je u „Zamberu“ dobijala po pet-šest hiljada dinara mesečno.
– Stalno smo radili prekovremeno, pištaljkom su nas jurili iz toaleta, eto kako je bilo – kaže ova žena.
Sada u kući više nema ni tih nekoliko hiljada dinara a povrh svega, kao i ostalim koleginicama, Snežani nisu isplaćene četiri plate i pripadajući doprinosi za penzisko osiguranje.
– Snalazimo se, duša nam zna kako živimo. Suprug ne radi, bio je zaposlen u „Jumku“, a imamo dva studenta. Radimo sve moguće poslove, on na građevini, ja šijem. Ono što imamo dajemo za struju, ne smemo da dozvolimo da se dug nagomila. Pozajmljujem pa vraćam, zakrpim pa nosim, od velikog pravim malo, i to ti je – rezignirana je ova žena.
Za muku koja ih je snašla, sve prisutne radnice krive vlast. Kažu da su bile primorane da pređu iz „Jumka“ u „Zamber“, jer nije bilo dozvoljeno biranje. Sada se „tamo gore“ ponašaju kao da je sve bila šala. Ili, što je još gore, kao da to nije njihova briga.
Ovim ženama siromaštvo nije jedini problem. Možda ih najviše brine to šta će biti sutra. Blagica Stanisavljević (49) radila je 27 godina. Ima dvoje dece, jedno u srednjoj, jedno u osnovnoj školi. Suprug je trenutno radnik DIV-a.
– I on „visi“, za nedelju-dve neće biti siguran ni njegov status. Osim njegove plate, nemamo drugi prihod. Dam deci po 100 dinara za užinu i to je sve. Ne mogu ništa da im kupim. Od 1. jula nećemo imati zdravstveno osiguranje, ali ja mislim da zdravlje na usta ulazi. Lekari kažu – jedite što više voća i povrća. Mi o tome samo možemo da maštamo – priča Blagica.
Ona objašnjava kako je pokušavala da se zaposli u nekoliko privatnih firmi, ali da nije uspela jer lokalni konfekcionari ili imaju dovoljno zaposlenih ili su pred zatvaranjem.
– U drugim preduzećima traže mladu radnu snagu, do 30 godina starosti. Ko će mene da zaposli? – pita se ova žena.

KOME TREBA RADNICA OD 50 GODINA

Mileva Aritonović (49) ima dva sina od kojih je jedan na fakultetu, a jedan u vojsci. Kaže da je njen suprug radnik „Alfe“, te da najveći deo njegove plate ulažu u poljoprivredu.
– To što proizvedemo na selu nemamo kome da prodamo. Imamo šta da jedemo, ali nemamo pare da pošaljemo deci. A ako padne grad i umlati sve, onda nećemo imati ni šta da jedemo – kaže Mileva i dodaje da nije pokušavala da se zaposli kod privatnika, jer misli da njima nije potrebna radnica njenih godina.
Sunčica Djorđioska (44), imala je više sreće. Malo više. Uspela je da se zaposli, na nekoliko meseci, ali možda je bolje bilo da nije.
– Posle „Zambera“, radila sam kod privatnika, na dva mesta, ali posla nema ni kod njih. Nisam dobila dve plate tamo, jer nemaju pare – navodi Sunčica.
Ona ima tri kćerke: jedna je udata, druga studira u Nišu, a treća je ovog proleća završila srednju školu. Suprug radi u „Jumku“.
– Živimo od svekrove penzije. Odvajamo po neku crkavicu da platimo struju. Nemamo veliku dug jer ne smemo da rizikujemo da nam je iseku. Odvajamo za studentsku kiriju, a za nas šta ostane. Najmlađu kćerku nećemo moći da školujemo – kaže Sunčica.
U sličnoj poziciji je i Violeta Djorđević (37), koja ima dva sina srednjoškolca, dok suprug radi na železnici.
– Živimo od muževljeve plate, to je oko 20.000 dinara. Ne smem ni da pomislim na kupovinu. Nosimo ono što imamo, stare stvari. Obrađujemo parče zemlje, ali od poljoprivrede nema ništa ako ne uložiš. A odakle nama pare da ulažemo? – pita se Violeta.
Vesna Kostadinović (34) nije udata i nema dece.
– U „Zamberu“ smo stalno radili prekovremeno i živeli na pašteti i hlebu. Kako mi je sada? Otac mi je tesar i ceo dan je na skeli, a ja od njega tražim pare za kafu. Eto kako – kaže Vesna.
Dok su ove nesrećne žene stajale pred opštinom, pročitan je zahtev upućen lokalnoj samoupravi u kojem se traži hitno rešavanje statusa radnika „Zambera“. Onda se pojavio gradonačelnik Stojčić sa saradnicima, rekao da su vrata lokalne samouprave uvek otvorena za radnike, obećao pomoć u kontaktu sa ministrom Dinkićem, i otišao.
Šta traže ove žene? Iako ni u „Jumku“ ne cvetaju ruže, one žele da se vrate tamo, a da država ovom preduzeću obezbedi posao u namenskoj proizvodnji. Pa kako bude.
Dok je trajao protest, ulicom je prošao jedan od bivših direktora u nekadašnjem tekstilnom gigantu.
– On je bio pametan i na vreme pobegao. Još pre deset godina nam je govorio: „Kakav Jumko, ne zanosite se“ – prokomentarisala je jedna od prisutnih radnica.
Kao da je bio prorok ovaj čovek, ili je možda znao nešto što niko drugi nije.