Nit` u Odžinku, nit` na Dedinje

Ulica Radoja Domanovića jedinstvena je u Vranju po mnogu čemu, ali ono što je čini zaista posebnom je dvorište Stanimira Mladenovića s jedne, i kuće familije Blagunovski s druge strane, koji dele ulicu

Donjomalci i gornjomalci, kako jedni za druge kažu, nemaju međusobom nikakav kontakt, većina se i ne poznaje. U donju mahalu stiže se iz Ohridske ulice, preko puta gradskog parka. Da bi se došlo do gornje mahale mora se proći pored parka, skrenuti ulevo i proći pored dečjeg vrtića „Naša radost“, zatim ulicom Kneza Miloša pa levo. Dva dela ulice međusobno su udaljena oko kilometar.

KAO PRE RATA

– Trebalo je da problem reši opština, u užem smo centru grada, a do skoro smo gacali u blatu.Donja mahala asvalt je dobila tek prošle godine – kaže Blagoje TRAJKOVIĆ, nekada direktor PIO fonda iz donjeg dela.
– Ulica je trebalo da bude iz jednog dela i krajem sedamdesetih opština je donela rešenje o rušenju kuća Voje i Mire i Mileta i Biserke koji su bili poreklom iz Mečkovca. Oni su, međutim, 1972. kuće sa dvorištem prodali jednom poznatom vranjskom pekaru koga je opština trebalo da obešteti. Ovaj je tražio tri stana, nudili su mu dva, a vreme je prolazilo. Pekar je rešio da sagradi novu kuću. Kod prve ploče došla je inspekcija i donela rešenje o rušenju, nastao je golem vik posle čega je, po starom srpskom običaju, odjednom zavladala je tišina. Nikla je velika kuća, a ulica je zauvek ostala podeljena. Vreme je učinilo svoje tako da smo mi na Dedinju, a donjomalci u Odžinki – kaže Časlav NEDELjKOVIĆ, mašinski tehničar u „Zavarivaču“ koji živi u delu koji naginje Dedinju.Izgradnja infrastrukture u oba dela ulice takođe je imala zanimljiv tok.
– Donji deo je počeo da se formira 1953. godine i to desna strana koja je pripadala inžinjeru na železnici, vranjskom zetu, nekom Vozarčiću. On je njivu isparcelisao na delove od hiljadu kvadrata i tako smo kupovinom dolazili do velikog poseda. Leva strana formirala se od 1963, inače su tu bile bašte, napušteni placevi. Da bi naš deo dobio izgled ulice morali smo da rešimo prolaz iz Ohridske ulice. Kada smo došli prolazili smo putinkom, a onda smo prostor za ulaz kupili od Pere Šoteta – priča Momir ANTONIJEVIĆ, nastavnik srpskog jezika u penziji iz donjeg dela.
Dugo je put bio zemljan, nije postojala kanalizacija, voda koja je dolazila iz rezervoara kod Saraine bila je bez pritiska, a struja nikakva.
– Na dva minuta smo od centra grada, a do prošle godine živeli smo kao pre Drugog rata. Bili smo složni, prvo smo sagradili septičke jame, a potom kaldarmisali ulicu. Ovde sam se doselio 1989. godine kada kanalizacije nije bilo. Uspeli smo da je devedesetih uvedemo, da voda stigne iz ulice Zmaj Jove, a da možemo da se kupamo kao ljudi rešili smo i problem struje. Kaldarma je bila razrovana, gacali smo po blatu, a onda je prošle godine stigao asfalt – kaže Stojadin DjORDjEVIĆ, nekada direktor opštih poslova u konfekciji „Sloboda“, sada penzioner iz dela ka Odžinki.
– Radovali smo se asfaltu, letele su flaše sa rakijom, a onda videli da je sve urađeno po pricipu „trupa trapa“. Desna strana je podignuta za 20 do 30 santimetara i pretila je opasnost da nam kiša poplave podrume. Intervenisali smo kod nadležnih i asfalt je podignut prema sredini ulice. To nas je spaslo od poplava, ali smo svi morali da radimo nove prilaze kako bismo mogli da kolima izađemo iz dvorišta – navodi Trajković.
Gornji deo ulice bio je bolje sreće.
– Ulica je strma. Na sredini je bila vada niz koju se slivala voda. Imali smo septičke jame, a prljava voda sa česmi tekla je niz ulicu. Od smrada nije moglo da se živi. Ali, oduvek nas je krasila sloga. Kanalizaciju smo rešili 1981. godine, zahvaljujući tome što smo dva puta tužili državu. Prva tužba vukla se pet godina. Dolazili su veštaci iz opštine, jedni kažu može, drugi ne može da prođe i spoji se u susednoj ulici, videli smo da je neka igra u pitanju pa smo podneli tužbu. U Vranju na jednom sudu dobijemo, na drugom izgubimo i slučaj dođe do tadašnjeg Ustavnog suda. Ali, nije se rešavalo pet godina. Čika Voja Nedeljković, kao naš predstavnik krenuo je za Beograd do suda da vidi u čemu je problem. Ko zna šta bi bilo da nije sreo svoju školsku drugaricu koja je tamo radila. Sve su preokrenuli, ali tužbe nije bilo. Nije ni stigla do Beograda, negde se u vranjskim sudskim fiokama izgubila. Čika Voju je drugarica savetovala da odmah pokrenemo novu tužbu, a da će ona srediti da se spor okonča u redovnom roku. Opet tužba, jedan vranjski sud, pa drugi i opet Ustavni. Bilo je sve pod kontrolom i u roku od godinu dana dobili smo spor i odmah uveli kanalizaciju, a potom i ulicu asfaltirali. Vodu smo imali oduvek i za donjomalce smo bili „ulica iz Beograda“.- priča Mile STOŠIĆ Dabera.

RAKIJA, MEZE I KOLO

Najstarije familije u ulici su Dabere, potom Gičini i Reljani, ali svi koji su dolazili prihvaćeni su kao najrođeniji. Žitelji oba dela ulice za sebe kažu da su složni, druželjubivi, da žive kao jedna velika familija.
– Pomagali smo se još kad smo pravili kuće. Cigle smo sekli i pekli pored placeva, kuću je svekar sagradio od duvana, mi od plata i kredita. Živelo se skromno a tako je i danas, svakog jutra sa komšikama popijemo kaficu, izlafimo se domaćinski – kaže Dušanka ANTONIJEVIĆ, domaćica.
– More, kaži kad ženi sina. Kad se obuče u staru nošnju, pa šamija na glavu i kad ga zavede sitno svekrvino kolo. Ceo komšiluk ste kanili, svi se uhvatili u kolo, a na tebe ti merak, pa muž ti Moša će isprsne od radost. Za sve nas je imalo -dopunjuje je Dobrila ANTONIJEVIĆ.
– Družimo se, posebno držimo do tradicije okupljanja na Badnji dan. Uvek je jedan od nas domaćin i zadužen za veselje. Donesemo badnjake, sakupimo se na sredini ulice, greje se rakija, mezi, pa muzika, pesma, na kraju se zavede kolo – ističe Desanka DjORDjEVIĆ, domaćica.
Tako je u donjoj mahali, a i u gornjoj je slično.
– Ovde smo svi jedna kuća. Ne zatvaraju se kapije, može komšija da dođe kad poželi. Sedimo, lafimo, šalimo se, teramo bes. Kafa, slatko, ubav zbor leči svakodnevne brige, a mi postari za to smo majstori. A tek kada dođu slave. Tu su komšije prvi gosti. Dolaze svi, od najmanjeg uveta do najvećeg. I milo nam, slatko se našalimo i izluftiramo mozak – navodi Julka NEDELjKOVIĆ, domaćica.
– Nekada su se stariji ljudi okupljali i sedeli na kraju ulice, a žene bi na stoličicama u ulici posedale, plele, heklale i lafile. Bila je to prava idila – kaže Predrag DjORDjEVIĆ, šef službe Tehničke pripreme u „Simpu“.
Donjomalci kažu za sebe da su vredni i časni da su sve stekli pomoću deset prstiju. Gornjomalci se ponose time da u njihovom sokaku ima uvek puno dece.
– Oduvek je bilo tako. Ovo je deo ulice gde cveta ljubav – s ponosom ističu.

ŽITELjI ULICE
Jovan i Petrija Antonijević, sinovi: Dušan sa suprugom Milankom i Todor sa surugom Stojankom, od Dušana, sin Momir sa suprugom Dušankom i decom Sinišom i Goranom, sin Damnjan sa suprugom Bojanom i decom Jelenom i Zoranom, ćerka Snežana, od Todora, sin Branislav sa decom Branislavom i Anom, sin Bogoljub sa suprugom Dobrilom i decom Veliborom i Jovicom; Blagoje i Olga Trajković, deca Dubravka i Milica i Srđan sa surugom Aleksandrom i decom Dušanom, Jovanom i Matijom; Tomislav i Lena Trajković, ćerke Valentina, Ivana i Dragana: Sava i Tanja Trajković, sinovi Miloš i Predrag; Danica Trajković; Rade Liferanac i Vida, sin Vlada; Voja Mitić, sin Stojadin sa suprugom Mirom, decom Milanom i Milicom; sin Tomislav sa suprugom Sunčicom, decom Sašom i Marijom; sin Ljubiša sa suprugom Javorkom, decom Marjanom i Mirjanom; Stanko i Olga Stanković, sin Novica, sin Miodrag sa suprugom Gordanom i decom Ivicom i Dejanom; Vitomir učitelj i Rada, sin Ninoslav sa suprugom Snežanom, sin Branislav; Hristivoje Kostić sa suprugom Savkom, sin Goran sa suprugom Marijom i sinom Ognjenom; Stojadin i Mira Stanković, sin Branislav sa surugom Slavicom, deca Bojana i Sava, sin Miodrag; Stojadin i Desanka Djorđević, sin Dušan sa suprugom Vesnom i decom Djorđem, Dušicom, Darkom, Mladenom i Nemanjom, ćerka Dragana; Stanimir i Brana Mladenović, sin Zoran sa surugom Lidijom i sinom Jovanom, ćerka Snežana; Staniša Vučković Era: Vera Vučković; Dragan i Lepa Stošić. Ćerka Nada, sin Staniša sa surugom Svetlanom i decom Jovanom i Mraijom, sin Mile i supruga Olivera sa decom Aleksandrom i Djorđem; Dragomir i Cana Jovanović, sin Dobri sa decom Milošem i Milenom: Blagoje i Julka Nedeljković, sinovi Časlav i Bora, ćerka Nada; Vojislav i Stana Nedeljković, sin Miodrag sa suprugom Vesnom i ćerkom Tamarom, Jordan i Nada Djorđević, sin Predrag sa surugom Jagodom, decom Aleksandrom, Jelenom i Petrom, ćerka Dragana; Vasa i Lenka Ristić, ćerke Ljiljana i Sunčica; Zoran i Zagorka Petrović Gajdarci, sinovi Momčilo i Tihomir; Kuzman i Lenče Blagunovski, sinovi Aleksa, Toška i Avram sa suprugom Jagodom i decom Vladom i Nikolom; Kosta i Olga; Momčilo Spasić Reljan sa suprugom Smiljom, sin Miroslav Kimsa sa suprugom Dušicom i ćerkom Adrijanom.

KAKO SMO SE KUPALI
Nekadašnjeg vremena svi se rado sećaju, posebno stariji žitelji.
– Eh, kada nije bilo vode, kupali smo se subotom ili nedeljom u javnom kupatilu tu gde je danas vrtić „Dečja radost“. Celo Vranje se tu kupalo. Bio je Higijenski zavod, a u produžetku barake sa tuševima. Čekao se red, strpljivo. Ulazilo se po pozivu, a radnik zavoda, Krca Dončić, zavodio je red. „Kreće tola voda, stop, nasapunjaj se, stop, Trljaj dobro, stop, ide vruća voda, stop, gotovo, izlazi“, čuo se njegov prodoran glas. Deca se smeju kada im to pričamo, normalno kada se sada tri puta dnevno tuširaju – priča Momir.
– More deca smo bili, odemo Dabera, Peđa Giče i ja, sakrijemo se iza barake, onda dižemo rukama jedni druge da dzvirimo kroz prozorčiće dok se stariji kupaju. Smejemo se na njihovu „sramotu“ – navodi Miroslav SPASIĆ KIMSA, najpoznatiji ptičar i golubar u kraju.