Netrpeljivost Dejana Ivanovića prema meni datira još od kad sam došao u klub. Dok sam bio predsednik on se nije mnogo mešao u svoj posao, a eđu nama je uvek bilo nekih varnica. On je pokušao i Mišu Janjića iz Arhiva da gurne u klub, pa Bokija Spasića, ali Mire to nije dozvolio. I sve je to krenulo odatle
Nebojša Zupančić je mlad čovek, a iza sebe već ima zavidnu, mada netipičnu radnu i političku biografiju. Ovaj vranjski privatnik poznat je kao predsednik „Dinama“ koji je vranjsko mezimče doveo do neslućenih visina u čisto sportskom smislu. No, njegovo vreme u klubu obeleženo je i kasnijim finansijskim aferama, od kojih ni jedna ne samo da nije dokazana, nego do danas nije ni zvanično procesuirana. Zupančić ulazi i u politiku, najpre kao član DSS, a sada i jedan od osnivača i član Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića. Oko Zupančića se u gradu pletu razne priče a on otvoreno govori o svemu, ne odbijajući da se izjasni ni po jednom postavljenom pitanju. Promišljen sagovornik, Zupančić ne oduzima mnogo vremena jer uvek direktno kaže ono što misli. Ipak, iako mnogo toga otkriva, on na kraju ostavlja utisak čoveka koji zna mnogo više od onoga što želi javno da kaže.
VRANjSKE: Da li vaš ulazak u politiku ima neke veze sa Dinamom?
– Ne. Ja sam i bez politike imao dovoljno integriteta da upravljam klubom. Izabrao sam DSS jer su mi ti stavovi bili bliski, i nikada nisam imao nameru da od politike nešto dobijem.
U jednom času, dok je vaša popularnost u gradu rasla, čulo se da ste imali ponudu da preuzmete upravljanje vranjskim odborom DSS?
SAMO GLUPI LjUDI NE MENjAJU MIŠLjENjE
– Pa jeste, bilo je nekih kontakata iz Beograda, mada više nezvaničnih. Ali ja ni tada nisam bio sprema na to, i nisam mislio da je politika ono čemu bih se potpuno posvetio. Nisam video sebe na mestu predsednika, iako sam iz tog odbora bio najpopularniji u gradu i mogao da povučem najviše ljudi.
Vi ste stalno bili u opoziciji u odboru DSS-?
– Uvek, i do kraja. Imali smo taj poslednji pokušaj, taj zdravi deo DSS bio je za promene, ali jednostavno nismo uspeli. Meni su od nekih ljudi iz vrha stranke data obećanja da će se stanje u Vranju preispitati. Ali, kada je stigao direktor DSS Milovan Milošević, ja sam razumeo da je on došao isključivo da brani Stanojevića, pa je svaka dalja borba izgubila smisao.
Kako se dogodilo da budete isključeni iz stranke, mada niste bili na spisku funkcionera od kojih je partija tražila ostavke?
– Čim je Dejan Ivanović izabran za ministra, ja sam bio svestan da ću doći na tapet. Mogao sam da promenim stranku, ali to nisam želeo da uradim. Mislim da je Denzi iskoristio trenutak da me skloni i tako rasčisti teren oko sebe.
U kakvim ste sada odnosima sa Stanojevićem i Stošićem?
– Posle odlaska iz DSS nemam nikakve kontakte sa Stanojevićem. Sa Stošićem se viđam povremeno, mada ne intenzivno kao ranije. Ja sam u jednom periodu, na početku njihovog raskola, pokušavao da povežem pokidane niti, ali to je jednostavno bilo nemoguće. Zatražio sam njihovu smenu kada sam video da stranku vuku u propast.
Iz DSS prelazite u SNS. Šta vas je privuklo toj političkoj opciji?
– Kada sam isključen iz DSS mislio sam da se nikada više neću baviti politikom. Mogao sam da pređem u neku drugu stranku, ali me to nije interesovalo.
Niste želeli da budete Ivanovićev partijski drug?
– Ne, Jovin nikako. Mislim, ajde da ih ne analiziram, ali je u DS bilo mnogo kvalitetnijih ljudi koji su mogli da zauzmu određene pozicije u ovom gradu. Ja sam u SNS video snagu koja je, po meni, jedina koja nešto u lokalu može da promeni. Vranje je sada grad bez opozicije. Svi se trude da budu što bliže poziciji, i to iz lične koristi. Ja sam vezan za Vranje, i smatram da je SNS snaga koja može mnogo da učini za ovaj grad.
Da li u SNS postoji podela na radikale i ostale?
– Neki koji su prešli iz SRS mislili su da im je garantovano vodeće mesto u novoj stranci. No, Toma Nikolić je rekao da svi polazimo od nule i da je stranka otvorena za sve. To je svakako jedan od razloga zbog koga sam tu. Nikada ne bih bio član Šešeljeve SRS, a ovde sam prepoznao jednu moderniju priču. Ako je Nikolić procenio da predsednik Okružnog odbora SRS ne treba da bude šef nove stranke, onda to valjda nešto govori.
Kakvi su vaši odnosi sa Draganom Nikolićem, poverenikom SNS?
– Mi smo dugogodišnji prijatelji, mada do sada nismo politički sarađivali. O njemu imam izuzetno mišljenje kao o organizatoru, i mislim da je on pravo rešenje za posao koji mu je dodelila stranka, bez obzira na razne komentare. On jeste promenio nekoliko stranaka, ali samo glupi ljudi ne menjaju mišljenje. Opet, on ništa nije drastično menjao u svom političkom delovanju. On očigledno ima podršku centrale, što je veoma važno u ovom času.
Da li vi pripadate njegovoj struji u SNS?
– Nisam ja ni u jednoj struji, mada umem da budem timski igrač. Ne mislim da sa mnom neko na bilo koji način može da manipuliše. Opet, jedna ekipa ljudi se prepoznala i danas dobro sarađuje.
Gde vi tu vidite sebe?
– Ja živim normalno i pristojno, i ovo radim samo iz želje da ovaj grad učinim boljim mestom za život. Ako mi nešto ne uradimo, ko će? Sebe ne vidim ni na jednom konkretnom mestu u vlasti. Neću se ja nigde gurati, jer za to nemam razloga. Iskreno mislim da će, posle ovakvog Gradskog veća, biti teško raditi javne poslove. Ipak, vidim da je svako od nas spreman da stvari u gradu menja na bolje.
Da li i vi, poput vašeg šefa Dragana Nikolića, sebe smatrate bogatim čovekom?
– Ne, ne. Ja sam skroman čovek, iz radničke porodice. Živim skromno, radim puno, a moje bogatstvo je u mojim firmama, nemam vikendice ili stanove po Beogradu. Mogu da kažem da živim bolje od ljudi koji prosečno zarađuju, ali to nije nikakvo ekstremno bogatstvo.
Da pređemo na, uslovno rečeno, sport. Prema najnovijim saznanjima, dug Dinama prema igračima u vašoj završnoj sezoni iznosio je 41.645 evra. Kako vi to komentarišete i da li je uopšte taj podatak tačan?
– Ni do sada to nisam komentarisao – dođe neko od igrača i kaže: meni se duguje. To jednostavno nije tačno. Kako to da sa 12 igrača imamo sve napismeno, a da baš sa tim jednim nemamo? Neko pokušava da se okoristi u vreme promena u klubu. Moguće je da nekih dugovanja ima, ali ima dosta i zamena teza i nekih proizvoljnih priča.
Kako se dogodilo da preuzmete Dinamo? Pojavili ste se kao spasilac kluba?
– Da, tada je nezadovoljstvo u klubu bilo šire od samog kluba. Tada su, osim mene, došli Perica Janković, Mioljub Kostić, Miki iz „Jumarketa“… Mislili smo da možemo nešto da promenimo. Posle oko godinu dana ljudi su počeli polako da se povlače, ali je moja procena bila da nešto ipak može da se uradi. Razgovarao sam sa gradskim rukovodstvom, i preuzeo klub. Tek kasnije dolazi do mog političkog angažmana u DSS.
Oko Dinama se uvek vrtelo mnogo novca. Zašto se danas, posle svega, insistira na finansijskim dubiozama, vezanim za vaše ime?
– Ubeđen sam da sam sigurno zasmetao određenim ljudima. Možda moja prepoznatljivost u gradu, možda sam za neke ljude postao i pretnja. Uvek je bilo priča oko para. Mi smo 2004. godine plaćali dugove iz 1998. godine. To je vrzino kolo iz koga je bilo nemoguće izaći. Najviše me pogodila ona priča „gde je nestalo 15 miliona dinara“. Ništa tu nije nestalo! Napravljena su dugovanja, to je nesporno, ali to je sklop okolnosti. Nismo ni pretpostavljali da ćemo da uđemo u Prvu ligu, koja je bila 300 odsto skuplja od Srpske. Dogovoreno je – krenite, pa ćemo da vidimo. Pare smo potrošili, i normalno je da su ostali dugovi. Ako smo potrošili devet, bilo nam je potrebno 14 miliona dinara.
Kako sa ove distance ocenjujete vreme vašeg upravljanja Dinamom? Da li je bilo uspešno i pošteno?
– To je sportski najuspešniji period u istoriji kluba. Ko god da ide protiv mene lično, to ne može da se pobije. Što se tiče para i poštenja, odgovorno tvrdim da nikakav novac nije proneveren, nego je potrošen, a dugovi su napravljeni jer klub nije mogao da funkcioniše sa obimom novca koji je imao. Doživeo sam na kraju da me Dejan Ivanović provlači kroz blato, a on je od 2002. bio direktor kluba. Dakle on je bio tu i 2004, i 2005. godine, i sve je znao. Odjedanom, kad se ušlo u vlast, pokrenuta je ta priča. Meni je i danas puno srce kad odem na stadion, a sve je to koštalo.
Kakva je bila uloga Nenada Stošića Šize u toj priči? On je često dovođen u vezu sa Dinamom.
– Ko me poznaje zna da nikada ne bih dozvolio da neko umesto mene vodi klub. On se nije pitao ni za šta, konkretno u toj priči nije učestvovao. Ja sam imao autonomiju u radu i poverenje Miroljuba Stojčića. Da nije bilo tako, ne bi bilo ni rezultata.
DINAMU SAM DAO SVOJIH 50.000 EVRA
Na kraju, pričalo se da ste samo vi i Miroljub Stojčić znali gde idu pare za Dinamo?
– Naš odnos je bio korektan. Uvek sam mogao da ga pozovem kao gradonačelnika i zatražim određena sredstva. Imao sam razumevanje sa njegove strane, ali je sigurno bilo i situacija kada para nije bilo. Ne vidim da je to bilo nešto posebno. Ništa nismo krili, svi su mogli da kontrolišu tokove novca – i Sportski Savez, i svi drugi. To se može proveriti i danas. Možda je mnogima sve to smetalo, ali nikada nisam čekao ispred Miretove kancelarije, kao što se to sada radi.
Kako se poslovalo devizama koje su bile na posebnom računu od transfera Dejana Stefanovića? Priča se da je sa tih 50.000 evra upravljao lično Stojčić?
– Nije, nije on to mogao sam da radi. Može se proveriti – račun je otvoren u vreme između predsednikovanja Kostića i mene. Otvoren je račun u banci, i naloge su mogli da pišu samo Dušan Tomić i Zoran Antić. Dok sam ja vodio klub, garantujem da su sva sredstva usmeravana samo i isključivo za plaćanje računa kluba. Ne postoji ni jedan dinar ili euro neke pronevere. Svi znaju da sam ja u klub ulagao i lična sredstva, e sad, što sam pogrešio, pa to nisam upisivao kao pozajmicu klubu, to je moj problem. Imam priznanice da sam letos od mojih para igračima isplatio preko 6.000 evra. Sada kažu – ko te je terao da daješ? I dan danas nose dresove koje sam ja lično platio.
Koliko računate da ste uložili u klub?
– Zna se da je moja firma godinama plaćala račune kluba, i to je lako proverljivo. Po mojoj gruboj računici, možda nekih 50.000 evra. I to u vremenu kada sam možda taj novac otkinuo od porodice i nekih ličnih potreba. Ali dobro, nije mi žao. Žao mi je što su uspeli da od mene naprave lopova, a svi znaju koliko sam dao klubu.
Pa odakle onda taj očigledni animozitet prema vama?
– Netrpeljivost Dejana Ivanovića prema meni datira još od kad sam došao u klub. Dok sam ja bio predsednik, on se nije mnogo mešao u svoj posao, ali među nama je uvek bilo nekih varnica. On je pokušao i Mišu Janjića iz Arhiva da gurne u klub, pa Bokija Spasića, ali Mire to nije dozvolio. I sve je to krenulo odatle. Najlakše je narodu zamazati oči pitanjem gde su pare. Ali, ja sam tu dan danas svakoga smem da pogledam u oči.
Da li je sa vama i neki zvanični organ razgovarao na temu Dinama?
– Ne. Ja sam tu, spreman da odgovorim na svako pitanje.
PROFIL
Zupančić je rođen decembra 1969. godine u Vranju. Srednju školu završio je u Surdulici, a Višu ekonomsku u Beogradu 1994. godine. Radio je kao carinik gde je dao otkaz. Vlasnik je preduzeća „Cilj“, koje se bavi raznim poslovima. U Dinamo je došao 2004. godine, posle štrajka glađu fudbalera tog tima. Najpre bio član Izvršnog odbora, a potom, do 2008. godine, predsednik kluba. U vreme njegovog upravljanja klub je po prvi put u istoriji ušao u Prvu ligu Srbije. Bio je član OO DSS-a od 2005. do leta 2008. godine. Danas je član SNS. Oženjen je, otac dvoje dece.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.