Slavuji iz Kljačinog sokaka

Iza svake kapije dočekuju vas gostoljubivi domaćini, osećate njihov vrcav duh koji podseća na minula vremena.

Kad se krene glavnom ulicom od Monopola, dvestotinak metara naviše s leve strane nailazi se na ulicu Nikole Tesle ili u gradu poznatiju kao Kljačin sokak. Zgusnut, načičkan kućama uglavnom novije gradnje, sa asfaltom punim rupa deluje sumorno. Ali, iza svake kapije dočekuju vas gostoljubivi domaćini, osećate njihov vrcav duh koji podseća na minula vremena. A, kako nekad beše? „Pukne li prolet, ujutru žene na sokak, svaka mete ispred svoju avliju. Jedna drugu zadirkuje, pituje „slatke li su dudinke preko noć“. Kikotanje, pa povici na kafu šerbetliku, a komšika Vuka, uteknala na popa kako i ja, izlažala gu neka pomlada i trči da vidi da li su mi po treći put niknali zubi. Vuko, mani se, mori, ćorava posla, vidiš li snaščiki kako metev i podripujev. Merak gi tera, a na tebe ti do zubi teknalo“- pričala je svojim unucima Mileva STOŠIĆ Četvrtinka udata u Kljačinih.

TERANjE KERA

Ni danas nije retkost da neko počisti sokak ispred svoje kapije.
– Tako me je naučila baba Persa. „Ajde, dete, da se saberev dudinke i pomete dvor i sokak ispred kapiju. Da se poprska, ovlažena prašina da zamiriše na čisto“. „Oću, nane, oću“, vikam i trčim, kude sam smela da odbijem. A za vrednoću kao nagradu nane izvadi kocku šećer, pomiluje me i vika: „Uzni, čedo, isisisaj gu, zablagni se“ – priča Slavica Kočanka.
Na početku ulice, s leve strane, živeli su Toma i Nuša. Toma je bio jedan od najboljih prijatelja znamenitog pisca Bore Stankovića. Kad je prodao kuću, u Vranju je redovno kod Tome odsedao. Svoje najdraže stvari iz kuće i kovčeg sa beleškama držao je na njegovom tavanu. Sa Tomom i društvom zasedeo je u Paničkovoj kafani, gde je sada market „Sprint“, uživao u domaćem vinu, a kada bi stigli muzikanti iz Gornje čaršije utapao svoje uspomene u karasevdah.
– Bora, Toma i Vane voleli su da popiju i ostavili su svima u amanet da nastavimo „teranje kera“. Nismo ih obrukali, u sokak i danas mnogi vole da popiju, ne meriv na kantar kolko, važno duša da je sita. Pijenje tera na ludovanje, a kod nas na šalu i zezanje. Poštujemo se i nikad svađe nije bilo – priča Zoran Stošić, Šane Kljača.
Sokak je dobio naziv po familiji Kljačinih koji žive u nekoliko kuća. Dimitrije Mita bio je trgovac pre Drugog rata. Držao je radnju u glavnoj ulici kod bivše „Jugoplastike“, do 1943. godine. Imao je radnju i na Bareliću. Trgujući na veliko i malo, najviše pšenicom i kukuruzom, zarađivao je da u kući „usta nikad nisu bila gladna“. O kući je brinula njegova supruga Mileva koju je „oteo“ iz sokaka od familije Četvrtinci. Sa Milevom izrodio je četvoricu sinova: Vojislava, Čedu, Dušana i Dragomira. Vojislav je poginuo u Drugom ratu. Čeda je u Vranju bio među prvim privatnim autoprevoznicima. Sa suprugom Verom imao je ćerke Ružicu i Svetlanu. Dušan Šane bio je piljar, voleo je kafanu i tu ljubav preneo na sinove, Zorana i Dimitrija, koje je izrodio sa suprugom Danicom. Dragomir Kajče poznati limar sa suprugom Zorkom ima sinove Ljubišu i Slađana. „Krv nije voda“, smisao za trgovinu iskazali su Mitini unuci Zoran i Ljubiša.
U sokaku žive i potomci poznate vranjske familije Džoljini. Zafir i Kocana pre Prvog rata radili su kao banjadžije u Vranjskoj Banji. Održavali su kade, a posebno kadu kralja Petra. Kasnije je Zafir uzeo pod zakup Džipkovu kafanu i dugo radio kao kafedžija.
– Deda je držao kafanu preko puta Vlajinskog sokaka. Prvo je bila Crkvena kafana, pa Džipkova i onda Šareni `an. „Kod mene momci popoijev, zagrejev uši, pa u Šareni `an. Tamo su imale žene, sve lelalno, plate deca na gazde i uče rabotu. Diskrecija zagarantovana, jer ako pukne jedna bruka kraj ne će se vidi na drugu – kaže Čeda JANjIĆ Džolja.
Zafir i Kocana imali su sinove Radomira, Vasilija, Aleksandra, Dobrivoja i Nikolu. U kući je ostao Radomir, koji je sa Savkom izrodio sinove Čedu, Dragomira i Anriju i ćerku Bosiljku. Radomir je upamćen kao vrstan šofer i mehaničar koji je vozio prvi posleratni autobus na relaciji Vranje-Banja. U sokaku tradiciju Džoljinih nastavlja Čeda sa suprugom Stanom. Imaju sinove Dragana i Radeta. Dragan sa porodicom živi u porodičnoj kući, a Rade je u Beogradu.

PLATI BUDALA

Kočanska familija najpoznatija je po Kosti VELIČKOVIĆU, trgovcu na veliko voćem i povrćem. U sokaku robu je držao u magacinu i velikom podrumu. Bio je vešt trgovac i novac je zarađivao na beogradskim pijacama. U Beogradu, u Knićkoj ulici, kupio je zgradu sa sedam stanova. Zgrada su mu konfiskovale nove vlasti posle Drugog rata. U zgradi, u jednom od stanova živi njegov sin Jovica, nekada urednik sportskog lista „Tempo“. Kosta je sa suprugom Persom imao i sina Spiru, kao i ćerke Binku i Stanče. U sokaku je ostao Spira Kočan, čuveni bravar koji je radio u kući i imao brojne mušterije. Spiru je Vranje upamtilo po uzrečici „plati budala“. Naime, jednom kada je naplaćivao svoje usluge mušteriji se učinilo skupo. „Nije li mnogo, majstor Spiro“?, pitao je i dao novac. Spira je uzeo novac i odgovorio mu: „Plati, budala“! Kako, bre, budala“?, odbrusio je mušterija. „Radi, budala, plati budala“!, spremno je odljutio mušteriju.
Spira je sa suprugom Danom imao ćerke Slavicu i Mirjanu koje u kući žive sa svojim porodicama.
Familija Četvrtinci bila je jedna od zaštitnih znakova Kljačinog sokaka. Mirko, Vane i Milorad obeležili su familiju vrednim radom, ali i boemlukom. Bili su „južari“, imali ćerane, radili, pili i veselili se. Milorad se oženio Olgom i sa njom imao sinove Dragija, Stanišu i Aleksandra i ćerke Desanku i Vidu.
Dragi Ziba bio je šofer i sa suprugom Ružom imao je ćerke Olgicu i Svetlanu. Staniša Lece Četvrtina za vreme Drugog rata robijao je u bugarskom kazamatu u Skoplju. Kada su Bugari pitali ko je u ćeliji Lazar Koliševski, jedan od tadašnjih vodećih makedonskih komunista, Staniša se javio umesto njega. Spasio je Koliševskog, ali je zbog laži dobio čuveno bugarsko tepanje.
Staniša je sa suprugom Mirom imao ćerke Koviljku, Blagicu i Ljilju. Aleksadar Aca Četvrtina sa suprugom Radom Papudžikom imao je sina Ljubišu i Dragana.
Familiju Stošić, koja je iznedrila jedne od najpoznatijih pesmopojaca u Vranju, osnovao je Stoša Grčar koji je u Vranje stigao 60-tih godina 19. veka. Njegov potomak Ljubomir, koji je odrastao bez oca, jedan od najboljih kovača i mašinbravara pre Drugog rata držao je radnju u centru grada kod današnjeg restorana „Tašana“. Sve što bi video očima, napravio bi od gvožđa rukama. Zanat je učio kod čuvenog majstora Medinskog, Rusa emigranta. Sa njim je jedno vreme radio u Leskovcu u njegovoj radionici od koje je posle rata nastala fabrika „Lemind“. Medinski je hteo da ga posini, ali nostalgija za Vranjem učinila je svoje. U svojoj radnji imao je oko 20 majstora, kalfi i šegrta. Oženio se Branom Džoljinom sa kojom je imao sinove Predraga i Jovana Kaceta i ćerku Mirjanu. Bio je član crkvenog odbora od od 1936. do 1948. godine. Voleo je muziku i pesmu iznad svega. Na samrti naredio je sinovima da ga odvedu u kafanu i naručio je svoje omiljene pesme: „Da zna zora“ i „Imao sam jednu ružu“. Supruga Brana znala je da sedne na stepeniku ispred kuće i zanosno zapeva: „More vrćaj konja, Abdul Ćerim ago“. Ljubav prema muzici usadio je zajedno sa suprugom sinovima. Predrag je posle rata snimio trajne snimke za Radio Beograd sa orkestrom Ljubomira Pavlovića Carevca. Jovan Kace je pesmu proneo sa sevdahom, a njegovu pesmu „Petlovi pojev“ mnogi stariji Vranjanci, slušajući je u kafani „Proleće“, nose u srcu. Predrag je sa Ljiljanom Lile Kravarkom izrodio sina Ljubomira i ćerku Jasminu. Jovan je sa suprugom Lane izrodio ćerku Svetlanu i sinove: Branimira i Dragana. Tradiciju vrstnih pevača nastavlja Branimir, a njegovim putem ide i Pedetov unuk Dušan. Za Stošiće, žitelji kažu da su slavuji u sokaku.
Sokak su obeležile i familije: Sredarci, držali kafanu, Češljarci, Itini, Slavujci, Petkovci, kao i Sofka Mečka, Nace Mladenović i drugi.

PRIZETKOVCI
Najpoznatiji prizetkovci u sokaku su: Slađan, muž na Jasminu Bojadžiku, Voja na Sunčicu Četvrtinku, Srba na Svetlanu Kljačinu, Slobodan Boda na Slavicu Kočanku, Ivica Šipa na Siviju Kočanku, Miloš Era na Mirjanu Kočanku, Dragan Beli na Olgicu Četvrtinku.
-Napravismo od crni gavrani bele vrane. Bili su umejatni, „ajde komšijo da popiješ nešto“, vikav i tako ih privatismo kao da su naši – kaže Zoran Šane.

ŽITELjI NIKOLE TESLE
Olga Stanković Seredarka; Draga Slavujka, sinovi Toma i Nikola, ćerka Latinka; Dušan Itin, Jovan Johan bravar, supruga Daca, sin Dušan, ćerka Rada; Stojan Nasstić Češljar, supruga Dana, sinovi: Staniša, Miki i Zoran, unuk Nenad; Miša Milovanović, supruga Gordana, sin Mićko, ćerka Dragana; Živana Miljković, ćerke: Jasmina i Vesna; Zoran Djorđević, supruga Ljilja, sin Vlada i ćerka Djurđica; Vlasta i Stanka Dimitrijević, sin Jovica i snaja Dušica sa porodicom; Voja Milošević, sin Nebojša, snaja Snežana, unuci: Miloš i Ivana; Stojadin Dike i Radica sa sinovima; Goran Zdravković, supruga Jelena, ćerke: Tijanai Marija, sin Lazar; Cvetko i Cale, sin Mome; Jordan Mladenović, supruga Desa i ćerka Gordana; Srđan i Lidija Mladenović, ćerka Jelena i sin Branislav; Toma Jovanović, sin Saša i ćerka Suzana; Slavko Popović i Nata, sinovi: Miodrag i Goran; Ratko Popović, brat Slavko, sin Branko, ćerka Brankica; David i Lidija Davidović sa porodicom; Božidar i rda, ćerka Slavica, sin Dragan sa porodicom; Bane Petković, sin Saša; Mladen i Ratka Stajić Pekarci sa porodicom; Zoran Stanojković Peca, Julijana, sin Miroslav Djorđević Šiško.