Sa “Gazele” u naš komšiluk

Lokalna vlast preduzela mere za povratak Roma iz Vranja koji su izvestan deo svog života proveli u blatu ispod beogradskog mosta Gazela. Oni koji ovde namaju nikakvu imovinu, nezvanično saznajemo, dobiće smeštaj na periferiji ili u okolini Vranja

Povratak u zavičaj, po svemu sudeći, sudbina je romskih porodica koje su do pre neki dan živele ispod „Gazele“ na Novom Beogradu. Beograđane očigledno ne zanima imaju li oni nepokretnu imovinu u gradovima odakle su se u proteklih dvadesetak godina doseljavali u prestonicu. Ali, oni smatraju da to treba da zanima, recimo, Vranje, gde prema evidenciji beogradskog Centra za socijalni rad treba da se vrati 11 porodica sa 58 članova.

PRITISAK JE URODIO PLODOM

Da tu nema zbora potvrđuje rečnik koji su Beograđani koristili u razmeni prepiski sa gradonačelnikom Miroljubom Stojčićem. „Preseljenje porodica je prioritet“, „mora se sprovesti u skladu sa politikom prisilne evikcije“ (evikcija je oduzimaje stvari sudskom odlukom, u ovom slučaju upotrebljena kao sinonim za prisilno iseljavanje, p.a.) koju promovišu Evropska investiciona banka i Evropska banka za razvoj i rekonstrukciju, davaoci zajma za rekonstrukciju mosta kod Gazele. Od Vranja se tražilo da samo organizuje preseljenje, bez ikakve pomoći države.
Dopis iz Ministarstva zdravlja i socijalne politike od 20. februara poprilično je uznemirio ovdašnju lokalnu samoupravu. Međutim, grad je, nakon početnog šoka izazvanog ministarskim diktatom, ipak preduzeo izvesne korake za eventualni povratak. Time je donekle revidiran stav lokalne vlasti o „diskriminacionom ponašanju“ Beograđana prema Romima. Gradonačelnik Stojčić i član Gradskog veća za socijalnu politiku, Branimir STOJANČIĆ, upravo su na bazi formulacije iz prethodne rečenice i „zbog dubokog neslaganja sa projektom“ 9. marta namerno izbegli prvi sastanak u metropoli na tu temu. Morali su ipak u Beograd na naknadni susret sa predstavnicima ministarstva.
– Nakon dopisa iz Ministarstva rada i socijalne politike, te pritisaka koji su stigli od raznih službenika tog istog ministarstva zadužili smo radnike Centra za socijalni rad u Vranju da detektuju šta od imovine imaju Romi koji treba da se vrate. Došli smo do podataka o imovinskom stanju pojedinih porodica i stambenim objektima koje ovde poseduju. Neki od njih imaju kuće koje se vode na njihovo ili na ime bližih srodnika. Pitanje je postoje li u tim objektima uslovi za stanovanje, jer se radi o porodicama sa mnogo članova.
Ne treba zaboraviti da iz Beograda ovde treba da dođu i Romi koji u Vranju nemaju krov nad glavom. Ne zna se, međutim, koliko ih je.
– Broj porodica i članova za povratak verovatno nije validan – kaže Stojančić – jer je taj spisak sačinio beogradski Centar za socijalni rad još 2007. godine. Imajući u vidu da je reč o spisku od pre dve godine, mi kao grad postavljamo pitanje – da li se ispod mosta na Gazeli i dalje nalaze ti isti ljudi.
Nebojša SELISTAREVIĆ, član Gradskog veća za ljudska i manjinska prava, kaže da ne vidi kako će ti ljudi ovde preživeti, jer su „u Beogradu imali kakav-takav posao“. Problema će, očito, biti. No, ima li rešenja?
– Ja zaista nemam viziju kako rešiti problem – kaže Selistarević – jer je prioritet tim ljudima obezbediti posao, a posla nema. Njima bi se u ovom trenutku jedino mogla obezbediti nekakva socijalna pomoć. Ali, da li je to prava pomoć?! Mislim da ni grad zasad nema jasnu sliku kako da reši problem. Plašim se da nećemo moći da pomognemo tim ljudima. Koliko znam, Beograd je za raseljavanje Roma ispod „Gazele“ dobio 3 miliona evra, pa očekujem da deo tog novca završi ovde.
– To što rade Romima u Beogradu – mišljenja je Mile BAJRAMOVIĆ, predsednik Udruženja „Romalen“ – klasičan je rasizam. Žele da ih po svaku cenu vrate ovde, a niko od njih se sa tim ne slaže. Ovde nemaju ni gde da spavaju, nema posla ni za nas, a kamoli za njih. Zato ne vidim nikakvu racionalnost u na taj način nametnutom rešenju. Mislim da je problem trebao biti ozbiljnije sagledan, da se ostavi neko vreme da se stvari reše na adekvatan način.
Stojančić dodaje da će najveći problem predstavljati socijalno zbrinjavanje „beogradskih“ Roma, posebno kada je reč o poslu i obrazovanju.
– Moram da kažem da veliki broj tih ljudi radi sezonske poslove u Banatu. Deo njih se, kako kažu, bavi otkupom sekundarnih sirovina. Oni nisu kvalifikovani za nekakav posao, tako da ne znam kako bi mi ovde našli radna mesta. Takođe, deca iz tih porodica uglavnom ne pohađaju školu ni u Vranju, ni u Beogradu. Takva saznanja ćemo proslediti Beogradu u pokušaju da nađemo nekakvo zajedničko rešenje za te ljude – kaže gradski ministar za socijalna pitanja.

IZ BLATA U BLATO

Nezvanično se govori da će Romi bez imovine u Vranju dobiti nekakav smeštaj, verovatno kolektivni, na obodu grada, ili u nekom od okolnih sela. Ko, međutim, garantuje da i Vranjanci neće reagovati rasistički ukoliko do nečega takvog dođe. Uostalom, mnogima već ne prija prisustvo pripadnika ove nacionalne manjine u pojedinim delovima grada gde formiraju mini karton naselja slična beogradskim.
– To su samo čergari. U Vranju nemaju ni boravište, ni prebivalište. Oni samo dođu na neko vreme i idu dalje. Mislim da ih trenutno nema na Bunuševcu, gde su se ranije pojavljivali, ali ih ima na potezu kod Ciganskog groblja – zaključuje Stojančić i dodaje da će više detalja o smeštaju „beogradskih“ Roma na području Vranja biti poznato narednih dana.
Samim Romima ostaje da se nadaju da neće iz blata u blato, tj. da divlje naselje u Beogradu neće zameniti nekim novim karton sitijem u Vranju.

LjUAN KOKA
NEMA RASIZMA
Ljuan KOKA, šef Sekretarijata za sprovođenje nacionalne strategije Roma u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, kaže da u momentu kada su počeli pregovori ministarstva za gradovima i opštinama gde Romi treba da se rasele nije u poziciji da o problemu govori kao zvanično lice. Zato insistira da u novinama prenesemo samo njegov lični stav o ovom problemu.
– Ne znam da li će Vranje pomoći tim Romima, ali je nemoguće da oni i dalje budu u Beogradu. Ne mogu oni živeti u nehigijenskim naseljima, bez dokumenata, a bogami ima i onih koji nisu iz naše države. Znam da su neke NVO dirigovano ustale protiv navodnog kršenja ljudskih prava u ovom slučaju, ali to ne stoji. Pa i ja sam Rom. Politika grada prema tim i svim drugim Romima nije rasistička. Rasizam su demonstrirali stanovnici onih naselja gde su romske porodice u proteklom periodu potencijalno trebale biti preseljene. Ako želimo da rešimo problem, tražićemo i odgovornost Roma u svemu, a ne samo da pričamo kako je odnos prema njima rasistički.
Vlada Srbije i grad Beograd zasad nemaju rešenja, niti bilo kakv program za rešavanje problema Roma koji će morati da napuste Beograd.
– Dosad niko nije pristao da se vrati, niti prihvatio da negde drugde živi. Ukoliko se postigne nekakav dogovor, onda Ministarstvo za manjinska prava i Ministarstvo rada i socijalne politike mogu da osmisle program socijalne inkluzije tih ljudi u svoje sredine.

DAN ROMA JE DAN ŽALOSTI
Juče je obeležen 8. april, Svetski dan Roma. Tim povodom, gradski ministar za socijalna pitanja Branimir Stojančić ocenjuje da su Romi u Vranju „socijalno zbrinutiji nego Romi u drugim opštinama“.
– Koriste pravo na jednokratnu pomoć, na radno angažovanje, materijalno obezbeđenje i sva ostala prava iz sistema socijalne zaštite. Preko razvojno-obrazovnih centara koje radimo sa UNICEF-om, podigli smo na visok nivo inkluzivno obrazovanje Roma. U prošloj godini dobili smo pohvale da smo jedna od retkih sredina koja daje podšku obrazovanju romske dece. Sve je više Roma u srednjim školama, stipendijama pomažemo njihovo i obrazovanje visokoškolaca.
Bajramović i Selistarević smatraju da je položaj vranjskih Roma u ovom momentu dosta težak.
– Zatvorene su mnoge fabrike gde su imali posao. Obrazovanje je nešto bolje. Prvi put u istoriji imamo deset studenata Roma iz Vranja. Problem je što nema posla – kaže Selistarević.
– Dan Roma je za nas Dan žalosti. Nema posla, nema dovoljno materijalne pomoći, nema velikog napretka u obrazovanju, kako to tvrdi vlast. Neka Selistarević objasni kako to imamo deset studenata prvi put u istoriji. Neka kaže da je neko primljen prilikom poslednjeg upisa na fakultete. Neka odgovori zašto još uvek nije profunkcionisala Romska kancelarija koju je on preuzeo – pita Bajramović.

VOX POPULI

DA LI BISTE PRIMILI ROME U SVOJ KOMŠILUK

Zvonimir Stojković (46), radnik
– Već su u mom komšiluku.
Marija Kostić (25), nezaposlena
– Ne bih, ali ako bi im grad omogućio neku adekvatnu lokaciju, što da ne.
Marija Aleksić (30), radnik
– Svejedno, mada u mom komšiluku nema gde da se smeste.
Andrijana Jovanović (28), radnik
– Već su moje komšije, i ni malo mi ne smetaju.
Srđan Stajić (35), nezaposlen
– Što da ne.