Kao kuče na pozder

– E, novinare, dobro kad te nađo, ovako pred fajront, reknaše mi dobri ljudi de ordiniraš… Slušaj, mora nešto da pišemo za sina mi… Nego čekaj, prvo da vikam po jednu, nemoj dete da zatvori šank pa da počnemo da se tresemo kao prvoborci. Dete! Za mene i za novinara, znaš da i ja i on ne konzumiramo, nego imam razlog, pa ajde, reko… E fala ti, ruka ti se pozlatila dabogda, živeli, novinare!
– Nego, za sina mi zapričasmo, mora da objaviš ovo, on je prvi u svoju struku, koji u Vranje ima međunarodnu licencu za svoju rabotu! Ako to ne ide u novine, ne znam što će? Znači, će objaviš?! Tooo! Dete, daj još po jednu! Jes, jes, umejatno dete, zbog njega sam na poslednji izbori glasao za Ivicu Dačića.
– Što, kakve veze to ima, sin mi i Ivica Dačić? Močam ti se na novinara, kad ni to ne znaš; pa Dačić je sa šes-sedam godine po šahovski turniri tepao prvokategornjaci, pričaju mi ljudi, pogleda ga onako pre partiju, pa ga pita – „kolko foru oćeš? Konja, topa, kraljicu? More i kralja će ti dam, samo predsednici mi ne diraj, Titu, pa Slobu, i sad Lurča, koalicionog partnera! Ma, kaže, naposletku sve figure foru će ti dam, pa samo s tablu će te tepam“! I znaš kako su ga tad zvali, još kao dete? Vanderking! Sad, beše li vanderking ili vanderkind, nisam pametan, vidi ti tamo, uobliči stilski i gramatički, od to lažanje narod lebac jedeš… Znam samo da je neki Dača, Holanđanin, znaš ti vanderi, sačuvaj me bože, de se šupak-efendije venčavaju i de se konoplja prodaje na trafike. Pa to si i kod nas ima, buljaši na sve strane, samo dupe uza zid, a u Maravu konoplja kolko oćeš! Znaš za onu staru poslovicu – isplezio se kao kuče na pozder, one stabljike od konoplju, i sad će idem ja u Holandiju da sukam konoplju! Ne, brate, nego će pomognem lokalnu samoupravu, svi treba da smo sad u svetsku krizu lokalpatriote, i da sukamo lokalnu konoplju, a ne stranu, Vranje je poznato po južari, znaš onu staru pesmu – „svu noć sedu, svu noć suču, kola drva izgoruju“. Sad su žbevački tišljeri vranjski paše, od revoluciju pa nadalje, a u birzeman su to bili južari, vranjsko južno privredno čudo, fabrike tad su se zvale „ćerane“, tamo se sukalo, i moj je predlog za lokalnu samoupravu da obnovi taj stari zanat, južarstvo, i da raspiše tender za ćerane, da se posade plantaže konoplje, evo kao u Žapsko, oni su ispred vremena; to naročito sad omladina voli, tako da nam je budućnost zagarantovana, a na nas matori danas samo što treba – dobro, kvalitetno juže i cvrsta granjka u koštani u Krstilovicu. Tako da vranjska privreda može da cvati kao u prolet žuto cveće.
– Nego, zapriča ti za sina mi, vanderkinga! Ti mi obeća da će objavimo šta je postigo, nemoj sad da odrekneš, posle dve ture, otroši se… Dobro… A pitaš, ko je sin mi, dal ga znaš? Ne be, ne, garantovano! Mlađi je od mene!
– To mi je lezet, ali da vidiš što mi se desi onomad! Ćerka mi se udaje, veselje u kuću, ja napravim spisak gosti za svadbu, ovolik hatišerif ispade; što ćeš, golema familija, od koleno… Pa redukujem onaj spisak, izbacim ovoga što mnogo jede, onoga što mnogo pije, i onoga što ne dođe na svadbu sa ženu, kao što je red, nego povede i deca, i setričini i tečini, i deveričini, celo pleme. Pa što izedu i popiju, kao bitoljski božjaci, nego sve od astali zbiraju, kažu, za kuče be, živoga te obrukaju. I tako svedem onaj birački spisak na tries čoveka, ali nikako ne mogu da izbegnem šuraka mi, žena ima da me poturči brata joj ako ne zovem. Napnem se, kondir u ruke, odem da ga kanim. On sedi, izvalio se, čeka me i seiri.
– Ooo, neka je sa sreću zete, kaže, na ćerku ti da je s alal jaribaš! Pa zamisli, zet ti ako je dole obdaren, nabudžen, pa kad fati ćerku ti da drnda, pa otud, pa odovud, pa radi mi ovo, pa radi mi ono, sabajle ima na luster da ih zatekne!
– Čekaj be, reko, kakva je ovo pornjava, dal si pod libelu, dal si u vinklu, pa to ti je be rođena sestričina! Od kilo meso znaš dete, banjao si je kao bebu, kako sad tako galatno za nju pričaš?
– Aaaa – siti mi se šura – čekaj da vidiš kako mi beše na mene, ti kad ženi sestru mi, pa na momačko veče kad mi ti i tvoje društvo napuniste samar, što sve će joj radiš?! Na mene, što misliš, kako mi je bilo? E pa čekaj da vidiš, kako bližnji dožive jaribaš na žensko čeljade!