Nemam vremena za muziku

Zašto bi volela da ima brak kakav imaju njeni roditelji, kako je pevala sa Merimom Njegomir i Pavlom Aksentijevićem, šta kuva dečku i prijateljima, kakve bajke joj je izmišljao otac pred spavanje, koliko joj znači fizička lepota….

Ivana Tasić (1982) je jednostavna, neposredna i prirodna osoba kakve u današnje vreme ne srećete baš na svakom koraku. Radi kao asistentkinja na predmetu metodika srpskog jezika i književnosti na ovdašnjem Učiteljskom fakultetu, paralelno je na drugoj godini doktorskih studija, a jedva stiže i da se bavi muzikom. Već petnaest godina peva, poslednjih pet u grupi «Izvor». Za nju ne važe one ne baš tako lepe osobine koje najčešće vezujemo uz ponašanje poznatih ličnosti.

PORODICA I ESTRADA

Kako ste uspeli da ostanete staložena i prirodna osoba koju nije ponelo to što je ljudi prepoznaju gde god da se pojavi?
– Sebe ne smatram nimalo boljom ili posebnijom od ljudi oko sebe zato što sam sada malo poznatija nego pre ili zato što se često pojavljujem na koncertima i televiziji. Zadovoljna sam svojom dosadašnjom karijerom koja ide uzlaznom putanjom, pa sebi i dalje postavljam nove ciljeve. Veoma sam ponosna na nagradu koju dodeljuje Univerzitet u Nišu za najboljeg studenta prošle godine ( prosek je 9.56). Nakon toga dobila sam od našeg dekana, profesorice Stane Smiljković, ponudu da radim na fakultetu što sam sa radošću prihvatila, jer od muziciranja sa grupom «Izvor» još uvek, na žalost, ne može da se živi, a meni je potrebna materijalna sigurnost u životu. To, svakako, jednoj ženi posebno znači.
Šta očekujete od budućnosti na profesionalnom i ličnom planu?
– Vremena u kojima živimo su nesigurna, ali se nadam da ću uspeti da se ostvarim kao profosorka na fakultetu, žena, pa zašto da ne i kao vokalna solistkinja u nekim širim okvirima. Nisam karijeristkinja i veoma bih volela da se jednoga dana udam i imam svoju decu, jer mi je sređen privatni život veoma važan. Ja sam odrasla u porodici stabilnih i toplih odnosa, okružena ljubavlju. Volela bih da imam brak kakav imaju moji roditelji.
Kakve savete ste dobili od roditelja kada ste počeli da se bavite pevanjem?
– Oni su mi najveća podrška u životu. Moj otac sjajno peva i najveći broj pesama koje znam naučila sam od njega. Dok sam bila mlađa stalno je putovao sa mnom na sve moje nastupe i brinuo o meni. Splet životnih okolnosti bio je takav da on nije želeo da se posveti profesionalno muzici i pevanju, ali zato, na neki način, kroz mene realizuje ono čemu je i sam težio. Zahvalna sam mu na tome. Moja majka je, takođe, izuzetno muzikalna, kao i cela njena porodica. Moja mlađa sestra ima predivan glas, ali je jako stidljiva i ne želi da peva javno. Roditelji su me uvek savetovali da budem obazriva, jer je estrada surova. Pomalo mi zameraju što nisam borbenija i probojnija kada je karijera u pitanju, ali ja, jednostavno, ne mogu drugačije. Iako sam svesna da su oni u pravu, ne mogu protiv svoje prirode. Ne zanima me slava, želim da me ljudi pamte, da ostavim nešto iza sebe. Čvrsto verujem u sudbinu i mislim da kvalitet i ono što posedujem u sebi kad-tad mora izbiti na videlo.
A kako bi opisali sebe?
– Naučila sam kroz život i svoju dosadašnju karijeru da nisu svi ljudi dobri, da ima puno ružnih i loših stvari u međuljudskim odnosima. Zbog toga sam postala rezervisanija i malo sam se zatvorila prema nepoznatim osobama. Šou biznis je ogromna mašina, koja melje lakoverne i naivne, a kako «Izvor» i ja sa njim želi da pokuša da napravi neki proboj na ovdašnjoj muzičkoj sceni, oprez se udvostručio. Mislim da mogu dobro da procenim ljude i izaberem prave saradnike.
Koliko ste angažovani van grupe «Izvor»?
– Veoma sam zadovoljna svojim radom i statusom u «Izvoru», ali uvek se rado odazivam i na pozive kolega van Vranja. Pevanje ispunjava svaki delić mog života i veoma sam srećna kad dobijem poziv za neko gostovanje ili nastup. Ako procenim da to zadovoljava većinu mojih kriterijuma, odazivam se. Bilo je zaista mnogo nastupa, ali izdvojila bih one sa Narodnim orkestrom RTS-a. Često sarađujemo, a nedavno sam, na poziv šefa orkestra Ljubiše Pavkovića, povodom 85 godina Radio Beograda i 75 godina postojanja Narodnog orkestra, 10. martra u Kolarčevoj zadužbini pevala na svečanom koncertu izvorne narodne muzike pod nazivom «Nekad i sad». Pevala sam «Zemi me, zemi» i «Otvori mi belo Lenče», rame uz rame sa Merimom Njegomir, Marinkom Rokvićem, Milanom Babićem, Anom Bekutom… Na poziv Mirjane Drobac, etnomuzikologa, uskoro ću snimiti i trajne snimke za fonoteku Radio Beograda. To je velika čast i pokazatelj kvaliteta mog pevanja. Nastupam i sa grupom «Biber» iz Beograda. Bili smo u Štutgartu, Subotici, Mostaru… Oni su poznati po tome što je Jelena Tomašević pevala sa njima, a ja ću u nekoliko pesama biti njihov gost na albumu koji snimaju. Takođe, pevam i sa Pavlom Aksentijevićem.

MARAJA KERI

Imate li uopšte vremena da se posvetite samo sebi?
– Mi smo svi u «Izvoru» bliski međusobno, može se reći da smo prijatelji. Nakon svih ovih godina zajedničkih proba, koncerata i putovanja dobro smo se upoznali i lepo se družimo. Mislim da nas najčvršće vezuju ista interesovanja i slični karakteri. Moj dečko takođe svira u «Izvoru», tako da kada rešim da se posvetim samo sebi i kada osetim potrebu da se malo osamim, to izvedem relativno lako. Ne volim usamljenost, ali samoću svakako, ali samo povremeno jer sam jako druželjubiva osoba. Verovali ili ne, ja uopšte nemam vremena da slušam muziku. Kada ugrabim to su Maraja Keri, Vitni Hjuston i ostale dive neverovatnih glasovnih mogućnosti. Odaću vam jednu tajnu. Imam ideju da u Vranju napravim koncert na kome ću pevati sasvim drugu vrstu muzike, nešto što ljudi i ne sanjaju da umem i volim. U Vranju ima dosta dobrih muzičara i oni će mi u tome pomoći. Ne bih volela da me ljudi upamte samo po tradicionalnoj muzici.
Kuvate li za dečka i prijatelje?
– Dosta dobro se snalazim, mada nisam vezana samo za tradicionalnu kuhinju. Obožavam da spremam različite testenine i da kombinujem začine. Uvek kada se vratimo sa nekog nastupa imamo mali ritual, sakupimo se pa uz neku hranu i piće pregledamo snimak, komentarišemo… Kad sam bila devojčica bila sam debljuca, pa sada jako vodim računa o tome šta i koliko jedem, da se ti kilogrami ne bi povratili!
Imate li foto-album iz detinjstva?
– Imam mnogo fotografija iz detinjstva. Mislim da je to bio najsrećniji period mog života. Jako sam vezana za svoju mlađu sestru pa često zajedno razgledamo album. Smejemo se kako smo se tada oblačile, kakve frizure smo imale… Uz to se uvek setimo i nekih dogodovština. Posebno su mi drage one spontane fotografije, kada su me fotografisali,a da ja to nisam ni znala.
Šta vas rastužuje, a šta uvek može da vas nasmeje?
– Uvek me rastuži nesreća ili tuga ljudi oko mene, bol koji neko meni drag trpi, problemi koje imaju… Ali tu su uvek vesela dečica na ulici, sunčani dan i muzika da me razvesele. Moja deviza je: «Sutra je novi dan»!
Koliko vam znači lepota i kako se negujete?
– Nisam eksentrična osoba i izgled mi nije važan u meri da moram raditi nešto preko normalnih, podrazumevajućih stvari koje negovanje podrazumeva. Smatram da lepota i bukvalno dolazi iznutra ma koliko to delovalo kao kliše. Fizički izgled u životu nije presudan. Imamo lice i telo takvo kakvo nam je priroda podarila. Kao i svaka žena volim lepo da se obučem. Sigurno neću ići u nošnji po ulici zato što pevam tradicionalnu muziku.
Može li se za vas reći da ste «sportski tip»?
– Ja sam «sportski tip» koji se ne bavi sportom! U srednjoj školi sam bila opsednuta sportom. Pobornik sam zdravog života, ne pijem, ne pušim i najveći porok su mi slatkiši. Tu nemam meru, pa kad preteram držim dijetu, jer mi je to lakše nego da se bavim sportom, da trčim ili idem u teretanu.

BILO LANE…
Moj otac je meni i sestri stalno izmišljao bajke, ali bilo koju da smisli on je počinjao istim rečima: «Bilo lane…». Te bajke i taj njegov specifičan način na koji ih je pričao su mi se urezale u sećanje za ceo život. «Uspavana lepotica» i «Alisa u zemlji čuda» su bile moji favoriti iz slikovnica.