Slikam ono što sam preživeo

Ako pođemo od toga da je doživljaj slike uvek i isključivo individualan, da svaki posmatrač za sebe i u sebi slaže sopstvene osećaje viđenog, onda su odrednicu – depresivne slike – smislili upravo posmatrači

Trenutno je u Galeriji Narodnog univerziteta postavljena samostalna izložba vranjskog slikara Dejana Trajkovića – Deksa, njegova trinaesta po redu. Umetnik je izložio dvadesetak ulja na platnu nazvavši ih, nenametljivo a sasvim precizno – «Slike».

ČAVKE I KIŠA

Krećuću se kroz postavku uočavaju se tri ciklusa: «Čavke», «Kiša» i «Senke», jako bliske, slike međusobno komuniciraju sivim, plavim, prigušeno zelenim tonovima. Nadmeću se da, svaka za sebe, usamljenim ljudskim siluetama, crnim kišobranima ili tananim treperenjem ptica na žici, privuku pažnju posmatrača. Sa druge strane, nedeljiva su celina i zajedno, onako «zagrljene», čine da dugo nakon posmatranja imate utisak da vam dobuju po mozgu, kao kapi kiše po krovu, kao tišina po ušima…
Dejan Trajković – Deks je, kao umetnik, davno i vema jasno obeležio svoju teritoriju. Ali to je bio samo početak posla koji se zove – odbrana komada originalnosti od spoljašnjeg sveta. Nije lako godinama se boriti da ona ostane jedinstvena, ali to se postiže kontinuiranim radom koji je rezultirao velikom zaposlenošću i značajnom produkcijom.
Ne ograničavajući se samo na slikarstvo, nego i praveći povremene izlete u ilustraciju i grafički dizajn, Deks sve više usavršava ono čime ga je sam Bog nagradio – perfektan crtež.
– Dobrih crtača ima, ali ne mnogo. Crtati je teže nego slikati, a upravo je to moja prva ljubav. Ja sam, recimo, prvo naučio da crtam, pa da pišem, prvo sam bio grafičar, pa sam kasnije postao slikar – seća se Deks.
Vranjska čaršija, po pravilu, svaku različitost barem pokuša da banalizuje. Ako joj to ne uspe, probaće da je satre, a ako joj ni to ne pođe za rukom prihvatiće je! Apsurdno zvuči, ali svi oni koji godinama «stoje na barikadama», tamo gde se udiše terpentin i miris boje, znaju o čemu govorimo.
– Radim, zaista, mnogo, toliko da ponekad ne znam šta da radim sa svojim slikama. Gde da ih smestim, kuda da ih denem… Mnoge, naravno, ne uspem da prodam, onda ih preslikavam i one ponovo «ožive» – konstatuje Deks.
Tada ove slike stiču «šmek godina», kao dame koje imaju bore, koje mogu da se «ispeglaju», ali i ne moraju. Umetnik čuva u svom ateljeu rane radove, neke «Rembrante», sa kojih se boja ljušti i otpada, jer potiču iz vremena kada još nije studirao, pa ni, kako kaže, nije znao ni da preparira platno. Ali one su, opet, lepe…
Ma koliko se ovaj umetnik trudio da kroz svoju umetnost definiše stav prema životu, i ma koliko želeo da precizno odredi svoje slikarske motive, to mu ne polazi za rukom.

ŠMEKERI I DEPRESIVCI

– Ja to pitanje stalno sebi postavljam i nikada ne uspevam do dobijem odgovor. Kao umetnik gradim dramatiku. Neprekidno tragam za formom, kompozicijom, pa i bojama. Slikam sve ono što sam doživeo i preživeo. Inspirišu me svakodnevni događaji, ljudska lica, pamtim i neka davna putovanja, kao ono 1995. godine kada sam bio u Veneciji na stogodišnjicu Bijenala, ili kada sam putovao Grčkom, bio u Moskvi… Inspirišu me lepe uspomene na boemske prištinske kafane, druženja sa divnim ljudima i velikim šmekerima, Gorancima, Srbima, Albancima… Voleo bih da odem u Pariz. Neki od mojih prijatelja su već tamo i godinama me zovu da ih posetim. Imam puno drugara koji su se iz Prištine raspršili po celom svetu, slikari, muzičari… Za neke i ne znam gde su, čime se bave, a onda mi se oni sasvim slučajno jave i znam da su dobro – priča Deks.
Često za Deksove slike možete čuti odrednicu – depresivno, površne zaključke da one «nisu lepe», da umetnik «pati za Prištinom»… Ali ako pođemo od toga da je doživljaj slike uvek i isključivo individualan, da svaki posmatrač za sebe i u sebi slaže sopstvene osećaje viđenog, onda su odrednicu «depresivne slike» smislili upravo posmatrači. Jer umetnik sam za svoje slike nikada nije rekao da su depresivne! Ispada da su ili svi ljubitelji njegovog slikarstva depresivci ili da ta teorija jednostavno ne «drži vodu».
Iako izgleda kao da niko na ovom svetu ne može da učini ništa toliko značajno da bi se on naljutio, nije baš tako. Buntovnik i strasnik u svojoj biti, ne pristaje na kompromise ni po koju cenu. Njega nikada nećete naterati da naslika ono što mu onaj njegov mali crv u glavi, što non-stop radi, ne da. Takav je i kada svira omiljene bubnjeve ili rustičnu tarabuku, bilo da sluša Dilana ili klasiku… To će vam potvrditi svi oni sa kojima je sarađivao.
– Da, ljudi su tragično-nostalgično vezani i čežnjivo pate za starim. Čuo sam tu, da je nazovem teoriju – on pati za Prištinom – i ne bih se složio s tim. A odrednica lepe ili ružne slike u slikarstvu jednostavno ne postoji. Možete reći «čovek ti je ružan» ili «žena ti je ružna», ali «slika ti je ružna» – to ne možete reći. Možete samo komentarisati odnos linija, površina, tekstura, kompozicija… Pokušavam da formu svedem na minimum, jer mi je bitnija struktura. Najteže je sa mnogo emocija izvući jednu liniju – tvrdi Deks.
Kada smo pre devet godina radili jedan intervju za «Vranjske», Deks je, isto kao i danas, čvrsto stajao na onoj čudnoj ravni tišine sa koje samo mirno gleda, a onda ode u atelje i stvara. Kaže da u njegovom slikarstvu nikada nije bilo faza. Mali ustupak je napravio samo sa svojom prošlom izložbom, kada je, kaže, probao da se malo komercijalizuje, približi publici. Ali, kako je zaključio da se time ništa bitnije nije promenilo, vratio se starim pravilima.
– Ne bih da zvučim pretenciozno, ali ja sliku uradim za petnaest minuta! To što uradim za to vreme – to je to. Ili jeste ili nije, ili ga ima ili ga nema. Vreme samog stvaranja je, možda, kratko, ali je taj rad vrlo iscrpljujući, jer tome prethode mukotrpne višemesečne pripreme. Zato vam treba veliki atelje u kome možete da se razmahnete, da dišete, da se trošite i punite… Na žalost, to baš uvek i ne izgleda tako – zaključuje Deks.
U svojim životima prolazimo upravo onako kao što je Dejan Trajković – Deks poručio još 2001. godine sa jedne svoje izložbe: «Nek svak dela kaj je zrihtal».

LEDENA TIŠINA
– U prostoru, neutralnom, praznom, bez posebnih naznaka, Dejan Trajković – Deks, uspostavlja paralelni svet nevidljivih, ali prisutnih ljudi, maskiranih, pod senkom. Na slikama ne dominira figura usamljenog čoveka koji se pokatkad susreće u prolazu sa nekim sličnim sebi ili u grupi ljudi pod kišobranom, koji idu svojim putem, sa svojim mislima, neznano kuda… kao vreme. Neodvojiva je to celina apstraktnog doživljaja. Izranja rastopljena do granice siluetnih, opštih oznaka, iz magličaste magme, fluidne mešavine bojene materije vazduha i svetlosti. Tišina vibrira u iščekivanju, očekivanju, ispunjena misterija koju nam slika nudi, kao jedina mogućnost opstanka, ali pod jednim uslovom – moramo da zaboravimo da mislimo i jedino smemo da slušamo.
Sve slike, svaka za sebe i sve zajedno deluju kao ogledalo našeg sada i ovde. Mi jesno veoma sami i jeste ledena tišina oko nas – napisala je, između ostalog, u katalogu koji prati izložbu istoričarka umetnosti Mirjana JOVANOVIĆ.
FOTO – 2 SLIKE

PROFIL
Dejan Trajković – Deks rođen je 1966. godine u Prištini. Fakultet umetnosti u Prištini, odsek slikarstva, završio je u klasi profesora Hilmije Ćatovića 1993. godine. U Vranju je do sada više puta samostalno izlagao (1999, 2001, 2002, 2006), Prištini, Prizrenu, Kosovskoj Kamenici i Požarevcu (1994), Gračanici (1995), Kragujevcu (2000), Raškoj (2006). Tu su i mnogobrojna grupna izlaganja. Živi i stvara u Vranju.