Beli lukac na beloj lađi

Vranje je prepuno klonova popularnog lika iz gledane televizijske serije što pokazuje da njegov duh nije geografski određen

Lik Srećka Šojića, koga je pisac Siniša Pavić iz serijala Tesna koža, aktuelnog osmdesetih, preveo u Belu lađu, objedinjenuje u sebi svu trulež političke scene u Srbiji. Šojić, u interpretaciji Milana Laneta Gutovića, prepredeni je pokvarenjak, bezobrazan i nevaspitan, neobrazovan i prost, gramziv i sebičan, skorojević, primitivac maskiran u smoking i leptir mašnu, lik koji pokayuje da je politika najsigurnija prečica do novca i uspeha.

ZBIR KARAKTERA

Ipak, takav Šojić postao je idol publike još iz Tesne kože, njegove replike se prepričavaju na slavama i svadbama, a njegovo osobeno „meko ć“ odjekuje sa mobilnih telefona. U seriji nema protivtežu jer su likovi koji možda pretenduju na to, takozvani obični ljudi, takođe su mutni, uvrnutih karaktera i uglavnom negativni. Čak je i Mita Pantić, sa sve porodicom, lik preuzet iz Tesne kože, moralno problematičan tip. Pavić je, svakako ne slučajno, odlučio da Šojića smesti u publici prijemčiv politički kontekst, u srbijansku Skupštinu koja je, sa podrazumevajućim okruženjem (tajkuni, nemoralne sekretarice, šefovi kabineta, šićardžije raznih fela, ucenjivači…), dočarana kao stožer hohštapleraja, vučija jazbina i leglo neke opasne boleštine. Šojić je Srećko, dakle, višeznačno paradigmatičan lik: lak za identifikaciju, omiljen je publici upravo takav kakav je, tačnije onom sloju u čijoj je percepciji Šojićev put do bogatstva, uspeha i moći jedini ispravan i moguć; na drugoj strani, njegove osobine zapravo su etalon za domaću političku scenu koju Pavić, ostavimo li po strani umetničke domete serije, vešto i uspešno karikira, izbegavajući stereotip po kome su svi političari pokvareni, prljavi i zli.
Kao takav, Šojićev duh nije geografski ograničen. Vranjski političari i sagovornici iz kulturnog i javnog života, iako o imenima nisu hteli da se eksplicitno izjašnjavaju, kažu da je naš grad prepun Šojićevih klonova i sledbenika njegovih misli i dela.
Profesor filosofije Srboljub DIMITRIEVIĆ kaže da je Šojić, kao literalni lik, zbir karaktera prisutnih u stvarnom životu. Kao takav, dodaje sagovornik, u sebi je objedinio svu bedu domaće javne scene iako je gotovo nemoguće jednom čoveku pripisati sva Srećkova obeležja:
„U političkom životu Vranja ne bih mogao da pronađem ličnost identičnu Šojiću, ne što ne želim da nekoga imenujem, već zato što ne poznajem dovoljno lokalnu političku scenu i ljude koji je čine. Ipak, na javnoj sceni primetni su bezobrazluk, gramzivost, sujeverje i druge Šojićeve osobine. Smatramda se političari i poslanici u stvarnosti razlikuju od njega po tome što vešto prikrivaju svoje karaktere, dok je Šojić eksplicitan i direktan. Ovo ne znači da političarima prioritet nije da zadovolje najpre sebe.“
Lokalnim političarima, uveren je Dimitrijević, do Vranja nimalo nije stalo, ali, dodaje, da naš grad nije pravi primer za dominaciju likova poput Srećka Šojića:

„Takve ličnosti uspevaju samo u velikim sredinama, u Beogradu na primer, gde imamo i Akademiju nauka i TV Pink. Vranje je mrtva i učmala sredina i nema u njemu tako upečatljivih likova „ objašnjava Dimitrijević. S druge strane političari sa kojima smo razgovarali, bez obzira na partijsku pripadnost, jedinstveni su u mišljenju da je Vranje prepuno raznih Šojića. Zoran Antić, član SPS-a i potpredsednik gradske Skupštine, kaže za sebe da je iskusan političar, pa kao takav ne želi da konkretizuje stvari. Ali, prema njegovim rečima, prazilukovića poput Srećka ima koliko ti duša želi, ne samo u politici. Ekspanzija takvih likova, objašnjava Antić, širi je društveni problem i posledica nedostatka prave političke i svake druge elite:
„Vranje je puno takvih skorojevića koji pokušavaju da svoje frustracije i komplekse izleče baveći se politikom, i da se preko nje dokopaju moći u društvu. Nema prave kontrole, a po mom dubokom uverenju neophodno je uvesti lekarske i druge preglede za sve koji žele da se bave politikom.
Antić kaže da se Šojić, kao klasičan realsocijalistički produkt osamdesetih, vrlo lepo snašao i u današnjici:
„Šojić od pre dvadeset i više godina i današnji Šojići imaju mnogo dodirnih tačaka: mito, korupcija, karijerizam, nepotizam, snobizam…
Iz ovoga nije teško zaključiti da su odrednice poput gore navedenih postale opšta mesta u našim životima. Član DS-a Zoran NAJDIĆ, lokalni ministar kulture, smatra da je koloritni Šojićev lik na vranjskoj političkoj sceni prisutan već dve decenije:
– Ne samo lik – precizan je Najdić – već čitava životna filozofija čiji su promoteri političari. Radi se o poltičarima aktuelnim do skoro, koji su hteli, navodno u interesu građana, da Vranje skroje po svojoj meri. To su radili i više i bolje od drugih, a blegodet nisu osetili građani već samo oni. Ti ljudi ne odriču se Šojićeve filozofije, pa poput njega ponovo, ne birajući sredstva, hoće na vlast. Šojić je naša realnost – kaže Najdić.

SVAKO MOŽE DA SE PREPOZNA

Reditelj Jug RADIVOJEVIĆ smatra da je Šojićev lik, izašao iz Pavićevog pera, zadržao trediciju sličnih Nušićevih heroja. U literaturi, kaže Radivojević, majstori poput Nušića i Pavića vešto proizvode likove koji nisu plod inspiracije već ispoljavanje životnog iskustva:
– Pavić je od onoga što je video i što zna, a nagledao se svačega, napravio prepoznatljivog junaka jasnog karaktera. Političari su specifičan soj ljudi, kod kojih je dominantna želja za vlašću, i u tom kontekstu sasvim je nevažno da li se radi o političaru iz Vranja ili iz Vašingtona. Za bavljenje tim poslom potreban je jak želudac i posebne osobine. Naravno, i među vranjskim političarima ima onih sa upečatljivim Šojićevim osobinama – kaže Radivojević.
Advokat Dragan NIKOLIĆ, okružni šef SNS-a, kaže da birači u Srbiji imaju neodoljivu potrebu da glasaju za političare sa kojima se najlakše identifikuju. Po njegovim rečima, srpska politička scena od Beograda pa naniže funkcioniše na jedinstvenoj matrici, koju lik Srećka šojića verno oslikava.
„Srpska politička scena funkcioniše na principima prikazanim u seriji, a u Šojićevom liku svaki političar može da se prepozna. Naravno, ovo pravilo važi i za Vranje, samo ne toliko izraženo kao u prestonici. Ovde, naime, ima manje mogućnosti za primenu Šojićevih principa u praksi – objašnjava Nikolić.
Njegov doskorašnji partijski drug, narodni poslanik Nove Srbije Radoslav Lale MOJSILOVIĆ, takođe misli da je Vranje prepuno raznih Šojića, koje odlikuju halapljivost i želja za vlašću.
– Ne mogu da im spominjem imena, sami će se prepoznati – kaže Mojsilović.
Slično razmišlja i Ninoslav TRAJKOVIĆ, glumac Pozorišta „Bora Stanković“, koji kaže da su političari još gori nego što su ih predstavili Lane Gutović i Pavić.
Suzana Popović IRIĆ, vlasnica RTV 017 uverena je da je Šojićev lik proistekao iz stvarnih ličnosti:
– Seriju ne gledam jer mi je dosta Šojića u pravom životu – kaže Popović Irić.
U prvom delu Tesne kože ostala je zapamćena replika u kojoj Šojić ispoljava tipično srpsku želju da bude ono što nije: „I ja sam, Pantiću, hteo da budem kapetan lađe, ali moja lađa je otplovila“. Šojić se, ipak, skoro tri decenije kasnije, ukrcao na lađu na kojoj svakako ima mesta za one slične njemu. Ostali mogu da biraju hoće li se pridružiti toj veseloj bratiji, uz „beli lukac i ljutu papriku“, ili će nastaviti da plutaju po pučini.