Parastos? Grčka si je Grčka…

– A be, novinare, de beše danas, traži te ja u redakciju. Kažu mi tamo, on kad dođe, dođe, a još bolje kad ne doodi. Jedan tako, valjda ti je gazda, kaže, malopre ga traži i sin mu Tomica. Kakav, reko, Tomica, on ovolik bandzov, pre deset petnaes godine je bio Tomica, sad je valjda Toma? On izbulji ovoliki oči, kaže, on je za mene Tomica, i takav će ostane; on je moj osvetnik! Sve tatko mu što radi na mene, on mu radi na njega!
– Nego, rekoše mi, potraži ga u neku zapizdinu pred fajront, sigurno ima da ga nađeš. I stvarno, nađo te… Pa de si bio vazdandan? Aaa, na parastos? Jebi ga, Grčka si je Grčka…
– Nego, potraži te, deda mi juče umre, pa me tatko mi zaduži, on, ne li, ucveljen, pa ne može da obavi tehničke rabote, od tekuća pitanja, da dam čitulje u novine i da iskačim plakate po bandere. Za čitulju nekako me opraviše u tvoju redakciju, deda iznenada preminuo u svojoj devedesdrugoj godini, u potpisu taj taj i taj, i mnozina ožalošćenih rođaka i prijatelja, ali ja na četvrtinu strane dado samo od mene pomen, ali ne moga da se potpišem kao ucveljeni unuk taj i taj, odma rodbina će pomisli da imam aspiracije na dedinu zaostavštinu, pa na sud, nego napišem – nikada neprežaljeni dedo, poslednji pozdrav od tebi izvesne bliske osobe, koju si u trenucima karasevdaha naučio da peva starogradsku „Ej, Mario bre“!
– Nego, to beše lakši deo posla. Pođem posle po sokaci, da kačim plakate. A tatko mi Kode odštampao jedno dve iljade komada, nema električno tolko bandere u okrug, kolko ja plakate treba po nji da nakačim, kad će se već privatizuje i EPS, pa ožalošćena rodbina kolaj da oglasi žalosnu vest?! Čini mi se, poviše bandere imaše ranije, ili, možda, pomalko preminuli.
– I idi be ja, idi, kačuj ovamo, kačuj onamo, izabi dve kutije patenti, i kilometar i po selotejp, kao da po čaršiju lepim Pelagićev narodni učitelj, a ne dedu! Ufatim nakud pijac, a baš subota, pijačan dan, rasipa se kačejeći dedu po bandere i gradsko zelenilo, a u ruke još cel „Rat i mir“, ovolika sospa! Pa se mislim, sad kad prođem pijac, čeka me Kraljevića Marka ulica, pa Panađurište, pa Ledene Stene, pa sve naniže niz reku, do Donjovranje, taman dok iskačim sve to, tatko mi Tode će mi uvali da kačim plakate za šestomesečni pomen na dedu.
– Dedo, prekrsti se, bog da te prosti, ali živi sa živi, a mrtvi s mrtvi; i idem po onaj pijac, ono gungula kao da se džabe deli, gledam ja okolo, dok ošmeka jednu babu, pa negde je godište s dedu mi usopšeg, prodava sirenje. Kofa pokrijena s ono prteno platno, reklamira baba robu – „ajde, sinko, još malka pa nema više, na sirenje sram mu nemam! Do sad sam ga davala za 250 dinara, a ako uzmeš celu kofu, će ti ga dam za 200“!
– Odokle si ti, reko, nane? Iz Obličku Senu, sinko, uzmi sirenje, bog da te vidi! Ne bi ga dala po tu cenu, ali aftobus mi ide za dvaes minuta, pa da ga ne vraćam. Dignem ja ono ćilimče, božem da probam sirenje, pola filiju klopnem, ostrugalo me pijenje dok sam kačio dedu po bandere, mnogo s`pke, brate! Popi s ovoga, popi s onoga, aj na dedu neka mu je laka crna zemljica, ono sirenje mi legna kao na budalu šamar! I ja kao degustiram, žvakam, onako u vis gledajeći, glićam kao ćorav štrk, baba me gleda u vr` oči, i dok je ona zamajena s degustaciju, ja ubacim ona preostala dedina sabrana dela, onu enciklopediju, kod nju u kofu, i prekrijem sa ćilimče. Će pazariš li, sinko, pita me baba, ako ga sve uzmeš, će ti ga dam i za 150 dinara! Ne, reko, nane, kisel je civor, i slan cicelj, i gorčiv sulimen, će ti pratim Tomu Vlajinca, on takvi sirevi pazari, celu kofu; kaže, s jednu filiju, tri puta ugosti kućni posetioci.
– Vratim se doma, sedi tatko mi Kode, u teškom duševnom bolu i rastrojstvu, pred njega čokanjče rakija i lukče, sluze i dzindza dovde. Sinko, pita, jesi obavestio grad o iznenadnoj i tragičnoj smrti dede?
– Jesam, tato, i širu okolinu!