Hemija u malom prstu

U Srbiju se ne bih vratio da se bavim naukom, imajući u vidu uslove koji sada vladaju u zemlji kada je reč o naučnom radu. Međutim, u bilo kojoj zemlji EU naučnici imaju pristup evropskim fondovima. Znam da se niko, ali bukvalno niko, od onih koje znam u inostranstvu, nije vratio u Srbiju. Taj podatak, valjda, govori sve

OLIVERA I LjUBINKA: Rodio sam se u Kumanovu, ali su mi roditelji već u to vreme živeli u Vranju, pa se oduvek smatram Vranjancem. Otac je bio oficir JNA, na službi u Vranju od 1971. godine, a majka tekstilni inženjer. Hemiju, moju današnju ljubav, zavoleo sam još u OŠ „Vuk Karadžić“ kod nastavnice Branislave Brzaković. Otišao sam već u to doba na prvo republičko takmičenje, zajedno sa vršnjakinjom Oliverom Jovanović. Za našu natprosečnu zainteresovanost za hemiju posebno je bila zaslužna Oliverina majka Ljubinka, profesorka hemije u ŠUP-u. Prirodno – matematički smer sam, nakon osnovnog obrazovanja, upisao sa namerom da kasnije studiram hemiju. Bio je to dobar izbor. Imao sam veliku podršku i razumevanje u Gimnaziji od nažalost sada pokojne profesorke Smiljane Golubović. Bio sam redovan na regionalnim i republičkim takmičenjima, takođe i polaznik kurseva u istraživačkoj stanici Petnica kod Valjeva.
PREOKRET: Godine 1993. krenuo sam na fakultet, sa namerom da se specijalizujem za analitičku hemiju. Ta oblast bila mi je najinteresantnija u prve dve godine studija. Međutim, kada sam pao na ispitu iz organske hemije kod profesora Bogdana Šolaje, usledio je preokret. Mnoge stvari u organskoj hemiji su mi bile isuviše komplikovane i apstraktne. Bilo je tu mnogo reakcija, a da pritom nisam znao šta sa čime reaguje i zašto. Kako sam se predomislio? Pozajmio sam od jedne koleginice udžbenik koji je ona dobila iz Engleske. Knjiga nije imala srpski prevod, ali su figure i šeme bile u boji. Kako sam počeo da je proučavam, odjednom su mi sve one reakcije, tabele i principi postali jasni. Od tada nikada nisam imao problem sa organskom hemijom, naprotiv. Na četvrtoj godini upisao sam upravo taj smer, a diplomski završio u grupi profesora Šolaje, dopisnog člana SANU i predsednika Srpskog hemijskog društva, na temi vezanoj za sintezu steroidnih molekula koji se potencijalno mogu koristiti za lečenje obolelih od malarije.
ŠVABIJA: Odmah nakon zuavršetka osnovnih studija, počeo sam doktorat u Nemačkoj, na univerzitetu u Dortmundu, u industrijski poznatoj Rurskoj oblasti. Prijavu za vizu predao sam samo dan nakon diplomiranja. Bio sam, inače, u grupi profesora Petera Ajlbrahta i radio na sintezi velikih prstenastih jedinjenja, makrocikala, tandemnim reakcijama. To su reakcije vrlo zahvalne i poželjne u industriji jer se, nakon mešanja polaznih sirovina, odigrava dve ili više reakcija jedna za drugom, bez potrebe da se međuproizvodi izoluju, što uostalom dovodi do značajne uštede u troškovima proizvodnje. Oktobra 2001. godine dobio sam stipendiju DAAD-a (Nemačka služba za akademsku razmenu) koju sam primao do kraja doktorskih studija u junu 2004. godine. U pokrajinu Baden -Virtemberg, tačnije gradić Tibingen kod Štutgarta, preselio sam se marta 2005. godine. Grad je tek nešto veći od Vranja, ali je izuzetno poznat univerzitetski centar u Nemačkoj, sa preko 20.000 studenata i petnaestak klinika i istraživačkih instituta. Ta oblast Nemačke (Švabija) veoma je lepa. Švarcvald je blizu, Dunav izvire na sat vremena odavde, cela regija je bogatija nego, recimo, Rurska oblast.
MAGNETNA REZONANCA: Počeo sam kao mladi postdoktorant na „Maks Plankt“ institutu za biološku kibernetiku, u odeljenju kojim rukovodi profesor Nikos Logotetis, jedan od vodećih naučnika u neurobiologiji. Cilj našeg projekta bio je razvijanje supstanci koje nazivamo „inteligentna“ ili „pametna“ konstrastna sredstva. Ona se primenjuju u magnetnoj rezonanci. Ovaj tip senzor molekula trebao bi da izveštava o promeni izvesnih parametara u mozgu tokom njegovog normalnog rada. Time bismo mogli pratiti funkcionisanje mozga u realnom vremenu i u tri dimenzije. Budžet nam je veliki, reda veličine nekoliko miliona evra. To je samo deo intenzivnog finansiranja samog instituta u kome su trenutno instalirana i rade pet skenera za magnetnu rezonancu. Neki od njih (kao onaj od 9,4 T (tesla) za ljudska i 16,4 T za životinjska ispitivanja, među prvima su te vrste u Evropi i svetu. Uspešna realizacija našeg projekta dovela bi do razvijanja potpuno nove metode u magnetnoj rezonanci, kakva danas ne postoji ni u istraživačkoj, niti u kliničkoj upotrebi. Mi smo jedna od dve, tri grupe u svetu koje se bave time.
LIDER: Krajem 2007. godine postao sam vođa hemijske grupe, praktično zadužen za hemijski deo projekta. Od početka ove godine delom imam samostalno finansiranje, odnosno moje lično istraživanje koje konfinansira nemačko udruženje za istraživanja DFG. Paralelno s tim, počinjem sa predavanjima studentima na masters studijama na Fakultetu za hemiju i farmaciju u Tibingenu. Predavač sam u oblasti medicinske hemije. Teme predavanja su hemijski aspekti metoda za skeniranje (magnetna rezonanca, PET, fluorescencija). Naša hemijska grupa je preko mene uključena u evropsku mrežu laboratorija koje se bave razvijanjem kontrastnih sredstava za različite metode skeniranja. Predstavnici grupa su vodeći naučnici u ovoj oblasti. Srećemo se bar dva puta godišnje i diskutujemo o novim trendovima. Rezultate odskora prezentujemo i u vidu naučnih postera i predavanja na konferencijama naučnika. Objavljujemo radove u stručnim časopisima. Moram da kažem da smo unikatna grupa koja ima sve stručnjake potrebne za realizaciju projekta – pored hemičara tu su neurobiolozi, fizičari, stručnjaci za magnetnu rezonancu i svi radimo pod budnim okom profesora Logotetisa. On je i sam diplomirao matematiku i biologiju i vrlo je kompetentan da rukovodi ovako kompleksnim i zahtevnim projektom.
STALAN POSAO: Ako dobijemo projektovane rezultate, onda za nas nema zime. Sami rezultati imali bi veliku važnost za nauku. S tim dolazi i veliki publicitet za naučnike koji su radili na projektu. Onda ne bi bilo problema da nađemo i neki stalan posao i konačno se udomimo. Mnogima će ovo zvučati čudno, ali svi naši ugovori su vremenski limitirani. Takođe, bez obzira na ukupan iznos finansija odobrenih za projekat, plate naučnika koji rade na projektu su strogo definisane i skoro iste u celoj državi. Finansiranje za projekte u Nemačkoj odobrava se na tri do pet godina, ne duže. Ugovori prate dinamiku finansiranja projekata. To je, inače, redovna procedura u nauci, pa veliki broj naučnika dolazi do stalnog zaposlenja znatno kasnije, čak iza četrdesete godine života. Dotad se, praktično, sve vodi kao školovanje. Ukoliko naš projekat i ne završi kako očekujemo, svakako ćemo napraviti veliki pomak u israživanju u ovom naučnom polju. Ambicija mi je da se i dalje bavim time, ako ne u Tibingenu, a ono na nekom drugom mestu gde je cilj projekta upotreba ovakvih i sličnih jedinjenja u kliničkoj dijagnostici.
POVRATAK: U Srbiju se ne bih vratio da se bavim naukom, imajući u vidu uslove koji sada vladaju u zemlji kada je reč o naučnom radu. Budžeti za nauku, naravno, nisu ni približni onima na Zapadu, mada niko i ne može očekivati iste iznose. Međutim, u bilo kojoj zemlji EU se nešto kotrlja. Naučnici imaju pristup evropskim fondovima, relativno su autonomni u odnosu na vlast i političare. S druge strane, iz kontakata koje imam sa kolegama u Beogradu, ali i onima koji su zajedno sa mnom otišli iz zemlje, znam da se niko, ali bukvalno niko od onih u inostranstvu, nije vratio u Srbiju. Taj podatak, valjda, govori sve.

PROFIL
Goran Angelovski rođen je 1973. godine. OŠ „Vuk Karadžić“ završio je kao jedan od đaka generacije. I u Gimnaziji „Bora Stanković“ bio je „vukovac“. Studirao je Hemijski fakultet u Beogradu. Diplomirao je 2000. godine na katedri za organsku hemiju. Nakon toga odlazi u Nemačku gde je kasnije doktorirao na Hemijskom fakultetu u Dortmundu. Postdoktorske studije nastavlja 2005. godine na „Maks Plank“ institutu za biološku kibernetiku u Tibingenu. Od 2007. godine na istom institiutu postaje vođa hemijske grupe i nosilac projekta za razvoj nove klase kontrastnih sredstava za praćenje fizioloških procesa u mozgu magnetnom rezonancom. Paralelno radi habilitaciju (proces sticanja kvalifikacije profesora za nastavu, p.a.) na Fakultetu za hemiju i farmaciju u Tibingenu. Oženjen je Mirjanom. Ima troje dece – Aleksandru, Jovana i Pavla.