Kad bi stonoge lokale

– Ne te dobro ču, što ti ono reče da si, novinar… Novinar, a? E pa, baš juče mi jedan takav kao tebe uteče! Birka ga, birka, ama izbega mi… Ništa, sad si ti tu, tebe neće te ispuštim… I kažeš, da popijemo još po jednu, ovako pred fajront? Na jednu nogu ne se odi, veliš? Pa majke mu ga načukam, po tu tvoju filozofiju, aj zamisli kad bi stonoge lokale!
– A vido te ja, vido, šmekaš onu konobaricu, kao zmija žabu… Ič ništa ti ne znaš… Doobra, doobra, za mojega Velička, taman… A vidiš li onoga tamo, što isto bulji oči u nju, kao žaba iz palamidu? E slušaj sad: ne li, pre neko veče, i on usvoji filozofiju stonoge – udri po vinjaci, udri, kao da mu je poslednje, poče količina da se meri na metri, ne na litri. I počne da joj dosađuje s neke nepristojne ponude, baš bi se ofajdila s onakvoga pomočka. Dopizdi na konobaricu, fati stonogu za paškulji, isfrlji iz kafanu. On i ne zna de se nalazi, pije mu se još, nedoklepan, luta po sokaci natam-navam, i opet se nađe u ovu kafanu. Priđe za šank, jedan vinjak, molim; ona obrne belci, gospodine, pijane goste ne služimo, izvolite napustiti objekat. On se povrti, vidi nama fajda, opet po sokaci, vrti, vrti, vidi na jedno mesto piše „kafana“, obraduje se kao dete na sisu, i uđe, a sve se oblizuje. Da li da ti pričam, da je to opet bila ista kafana? Ista. Molim, vinjak. Ona počne da frči kao mačka – gospodine, lepo piše, ako ste pimeni, pijane goste ne služimo. Ajde sikter. On keliiv keliiv, opet izađe kao pomočan. Ali, mori ga žeđ i dalje. Vraži okolo, vraži, eto ti ga opet u istu kafanu, za šank. Moliću, jedan vinjak. More, kad ti ona ripna, kao neki goropadnik, za uši, pa nadvor; lepo ti kažem, pijanduro, pijane goste ne služimo! Da nisi više kročio ovamo, oči će ti iskopam! Dobro, mori, muca on dok ga ona seca nakud vrata, pa ti li u sve kafane u Vranje radiš?!
– A zamisli što mi se na mene desi, i to u moje selo, de sam takoreći kmet, u Krševicu; nemoj molim ti se, samo stihovi da praviš… Ne li, pored moji ostali talenti, ja sam i nadaren glumac. I zovu me u TV Vranje, da snimamo neki skečevi za novogodišnji program. I taj neki skeč, Bucko Gušlja i ja sedimo u kafanu, lokamo kao stonoge, pa na konobara mu kažemo – liliij, poglej onamo! On se kao odzrne, a mi begamo preko vrata, da ne platimo ceh. To ti je, otprilike, fabula. I onomad, odem ti ja u zadrugu u Krševicu, da kupim jedenje i pijenje za oni moji arheolizi, što oće da iskopaju Cane Makedonskoga; kao da on nije imao pametnije mesto de da pandrkne, nego baš u Krševicu… Sreća te nije u Klinovac, one džukele Klinovčani dušu bi nam izvadili… I pazarim ti ja, dve kese, č`čke pune, daj, reko na prodavca. On one kese, oop, poza leđa. Daj prvo pare, kaže, a ovako me gleda. Ama, Trifune, to sam ja be, ej, još kao deca smo dželnik igrali, daj kese, dal si lud?! Pare daj, kaže, ili ništa od robu! Ooo, gospode bože, ama pomeri se, Trifune, otresi se kao kuče od vodu, ja sam be, ja, daj te kese, pomreše mi arheolozi gladni i žedni, onako krvnički kopajeći. Ne, ne, prvo parke će si daš; vido te ja onomad na televiziju, de begaš iz kafanu s onoga tvojega pajtaša, kamera ne l`že! I mora da platim, za srce me uapa!
– Nego, zadrža me Trifun na vrata, kaži mi još ovo, pa si idi: u onaj novogodišnji program, kako ste ti i Bucko Gušlja na početak emisiju pijani, a na kraj trezni? Prost svet, novinare, ne razume režiju, montažu… Pa, reko, Trifune, tako što smo snimali naopačke, prvo završni kadrovi od emisiju, dok smo još bili trezni, a tek posle početni, kad smo bili šamadroz!
– Ali, kad nađosmo onaj tunel sedam metra ispod zemlju, pa sve ozidano, neki svodovi, niko ne zna što je to. Odemo u zadrugu, da danemo malko, i da se osvežimo. Arheolozi, jedan ovako, drugi onako – jedan kaže, tamo je sigurno bila ostava za hranu. Kakva ostava, voda do kolena, koja budala tu će čuva brašno, zejtin i šećer? Drugi pa – ja tvrdim da je tu bila tamnica, da je tu Cane Makedonski zatvarao sužnji, oni Persijanci. A jok! tu se pa ja umešam, amater arheolog, tamnica sigurno nije, ja se barem u te stvari razumem, vek sam u prdekanu proveo, mislim, radni. Pa što je tu bilo? Trifun sluša, ovoliko uvo, tri tanjira pitije od njega da napraviš, gleda ispod oko i ljušti etiketu na pivo, znači nervozan je.
– Ja će vi kažu! – ripna u jedan ma`, oni arheolozi ga prezrivo pogledaše. Tu je, vika Trifun, bila septička jama!
– Pa posle, vraćamo se mi, ja onako tiho pitam šefa ekipe – šefe, a mogu li ja od moj klozet da sprovedem jednu cevku u onu iskopinu, da ne abim pare za septičku jamu, kad ona već si postoji iz antički vremena