Pilatovsko pranje ruku

I više nije pitanje je li on zaista počinio delo za koje je oslobođen, niti da li je kriv za delo koje je učinio. Centralno pitanje ovoga časa je kako će Crkva, a sa njom i verujući narod, sa njim, tim i takvim, dalje

Srpska pravoslavna crkva vraća se svom miru uprkos nesporazumima, poručio je pred Božić mitropolit Amfilohije, zamenik partijarha Pavla, ubeđujući tako i sebe i druge da je sa SPC sve u najboljem redu, i da je vreme da se sveti oci i verujući narod vrate postu i molitvi. No, pismo vladike zahumsko – hercegovačkog Grigorija, pripušteno u javnost neposredno posle neuspelog novembarskog arhijerejskog Sabora SPC-a, diglo je, čini se, plimni talas koji će teško moći da se izbegne, a kamoli da se sakrije. Analitičari ocenjuju da se SPC nalazi u dubokoj, sveobuhvatnoj i sada već predugoj krizi, a da tim povodom malo ko šta ozbiljno preuzima. Čitava priča događa se na šestu godišnjicu otvaranja „afere Pahomije“, u kojoj je vladika vranjski najpre zvanično optužen za seksualno zloupotrebljavanje maloletnika, a posle silnih političkih i pravnih pritisaka i marifetluka, sudski oslobođen, ali razapet na krst javnosti. Episkop Pahomije iznenada se ponovo našao u centru pažnje, kada ga je njegov sabrat iz Hercegovine Grigorije (Durić) direktno prozvao, rečima koje su daleko od svake, pa i crkvene etikecije. Naravno, slučaj vladike Pahomija toliko je veliki i tako moralno strašan da dugo neće biti zaboravljen, i ta afera je možda bila i ključna tačka u razlazu samog Pahomija sa snom da jednoga dana postane patrijarh. Ali, u ovim teškim vremenima za Crkvu, konačno se neko iznutra osmelio da kaže mnogo o tome ko su ljudi koji su danas duhovne vođe srpskog naroda, od kakvog su materijala napravljeni, smogavši snage da se glasno upita kuda oni to vode crkvu. Razni lobiji koji polute SPC po svim pravcima sada su vidljiviji nego ikada, i Pahomije u najmanje nekoliko njih ima direktno učešće. Napad na njega, pored ostalih tvrdnji u pismu, pokazuje da je borba za duhovnu obnovu SPC-a počela izuzetno žestoko, da neće biti laka i da tokom nje neće biti milosti ni za koga. No, pogled iza gvozdene arhijerejske zavese, koji je javnosti omogućio vladika Grigorije, jasno pokazuje o kakvoj se tu bratiji radi. Zanimljivo, pažljivim praćenjem „afere Phomije“, od njenih samih početaka, nešto slično se moglo i naslutiti. Danas, sve se zna, i ta istina je, svakako, više nego zanimljiva.

PILATI

Sve je počelo obično, kada je Sinod, (a ne partijarh), sazvao Sabor SPC, da se odluči o tome hoće li crkva još jedanput, pri živog patrijarha, da bira njegovog naslednika, ili će sve i dalje ostati po starom. Šta se na Saboru dešavalo da se samo nagađati, ali ono što se dogodilo posle odluke da Pavle ostane na funkciji koju zauzima uzdrmalo je i same temelje SPC-a.
Nedugo po održavanju Sabora, privatno(?) pismo vladike Grigorije, jednog od najmlađih (rođen 1967. godine) u hijerarhiji SPC, „nekako“ je dospelo u javnost i izazvalo polemiku koja se ni danas ne stišava.
U podužem spisu, Grigorije opisuje stanje u crkvi, dešavanja na Saboru, bavi se raznim aspektima crkvene stvarnosti na zaista otvoren način, skoro pa bez dlake na jeziku. No, čini se da je za veliki deo srpske javnosti najintrigantniji moment pisma kada Grigorije počne poimenice da ređa grehe vladika, tražeči da se SPC, kao dnevno živ moralni organizam, prema njima jasno odredi.
– Javni nesrećni skandal sa episkopom vranjskim, kada je sve bilo prepušteno građanskom sudu i javnosti, a mi, Crkva, do dana današnjeg ne učinismo ništa više od pilatovskog pranja ruku, niti smo stali uz njega niti smo mu sudili, niti ga opravdali, a što je moralo biti po Ustavu i kanonima – piše u svom pismu Grigorije.
No, na episkopa Pahomija priča će se vratiti kasnije. Da bi istina bila celo, mora se videti i šta Grigorije piše svojim kolegama vladikama o njima samima, postavljajući Pahomija samo na vrh ledenog brega. Najpre, pominje se kosovski Artemije, uz optužbu da „punih 17. godina gradi građevinu raskolničkog duha“, pa se proziva vladika banatski Nikanor, za koga se tvrdi da je slavio posle odluke sabora da Pavle ostane partijarh, pa se pominje „mnogomučeni episkop Filaret“ koji „na sablazan svih, nejevanđeljski i nehrišćanski štrajkuje glađu“, a posle na tom mestu „zida crkvu sablaznicu“.
Ima, naravno, toga još, ali se Grigorije ne libi i od ocene političkog delovanja crkve.
– Kad se podsetim svih naših služenja nacijama, ideologijama i ljudima, skrivanja iza ideje srpstva, svetosavlja, nacionalne crkve, čime se branimo od navodnih „nesvetosavskih“ i kojekakvih drugih uticaja, a u stvari u licima episkopa projavljujemo nespremnost za izazove vremena i vidljivu nesposobnost da budemo Crkva – piše Grigorije, čini se pogađajući samu suštinu stvari.

POVEZNICA

Vrata episkopata su, dakle, otvorena, i javnost je konačno iznutra obaveštena o mnogim stvarima o kojima je samo nagađala. Nema sada mesta čuđenju stvarima koje je Grigorije izneo, jer se o tome manje više stalno šuškalo u javnosti. Samo, neke paralele jednostavno je nemoguće prevideti.
Vladika zvorničko – tuzlanski Vasilije (Kačavenda) priča se, blizak je prijatelj vranjskog vladike Pahomija. Neki glasovi iz čaršije govore o tome da je Pahomije, kao pravi eksponent „bosanskog lobija“ u SPC postavljen za vladiku vranjskog sa jasnim ciljem da destabilizuje mirovni proces koji je u to vreme, 1992. godine, postignut prilikom razdruživanja Jugoslavije i Makedonije. Kačavenda je tada, pričalo se, bio stalni stanovnik manastira Prohor Pčinjski, sa još nekoliko sabrata spremnih čak i na „nasilne prekogranične akcije“, uz pripadajuće oružje koje je, govori se, u manastiru bilo prisutno.
Ništa od ovoga nije dokazano, ali direktnu vezu Pahomija i Vasilija niko ne dovodi u pitanje.
O kakvoj se personi radi neka posvedoči i činjenica da je izvesni Božo Vukšić vladiku Vasilija u zbirci „Čuvari Jugoslavije“ označio kao saradnika UDBE, koji je pod imenom Pablo za Službu radio još od 1960. godine. On sa Pahomijem ima još jednu sličnost – i njega, kao i vladiku vranjskog, progoni njegova pastva, organizovana u udruženje građana „Front“, koja Vasiliju zamera na luksuzu, političkoj angažovanosti, verskoj i nacionalnoj netoleranciji. Beogradska ga čaršija sumnjiči da ima plan da u slučaju da ne postane sledeći Patrijarh, pokuša da napravi samostalnu bosansku pravoslavnu crkvu.
Slučaj vladike Filareta još je zanimljiviji. Poznat kao Pahomijev blizak prijatelj, i jedan od ključnih svedoka na suđenju vranjskom episkopu, Filaret je danas jasno prepoznatljiv kao sila iznad društva, svetovnog i crkvenog. Kako je on Pahomiju pomogao u najtežim trenucima, Gačić mu je istom merom uzvratio, jer mu je otišao u posetu u vrleti Crne Gore, gde je Filaret štrajkovao glađu. Ako mislite da je Filaret onaj koji progoni sveštenike u svojoj eparhiji, isto kao što to čini i Pahomije u svojoj, u pravu ste. Ako mislite da je to onaj Filaret koji se slikao sa puškomitraljezom o ramenu, onaj što je uvek išao na skupove Vojislava Šešelja, onaj što je krio osuđenog pedofila Ilariona i direktora „Politike“ Hadži Dragana Antića, koji je iz Mileševe pobegao na Kubu, takođe ste u pravu. I protiv Filareta, kao i protiv Pahomija i Vasilija, narod je pokrenuo protest, osnovavši Udruženje za zaštitu od vladike, a trenutno se sakupljaju potpisi za njegovu smenu.
I sad, na kraju, Pahomije. I više nije pitanje je li on zaista počinio delo za koje je oslobođen, niti da li je kriv ili je nevin. Centralno pitanje ovoga časa je kako će Crkva, a sa njom i verujući narod, sa njim, tim i takvim, dalje?
Iako je od početka „afere Pahomije“ prošlo već šest godina, dalje se ovako, žmureći, jednostavno ne može ići. Ovu istinu primetio je Grigorije, a do majskog Sabora prihvatiće će i mnoge druge, očigledno pretežno mlađe vladike.
Crkva, ili njeni episkopi, pitanje je sad?
Ako je za nijh vlast isto što i sam život, mnogo nade za verujući narod nema. A dovoljno je videti ih, u crnim džipovima sa zatamnjenim staklima, u dvorovima kojih se nijedan evropski monarh ne bi postideo, sa milionima nekakvih dinara u rukama kako grade i stvaraju. Dovoljno je setiti se osvetničkog Pahomijevog besa prema monahinjama koje je prognao u drugu eparhiju, prema neposlušnim sveštenicima koje je rasčinio, dovoljno je pamtiti njegovo muklo ćutanje kada je na stotine ljudi pod njegovim prozorom tražilo od njega samo da ode.
O kakvom miru govorimo kada govorimo o zidanju crkve u Božinjevcu, koje su ljudi sami napravili, a Pahomije pokušao da ih policijski razjuri i sebi prigrabi i državne pare i pripadajuću slavu? O kakvoj se to sabornosti, pa i veri, može govoriti dok su srpske vladike ljudi kao što su Pahomije, Vasilije ili Filaret?
Ali, ma kako sigurni izgledali u svojim kulama od slonovače, oni su sada na čistini. Svesni opasnosti, oni su se i do sada držali zajedno, a nova nevolja samo će učvrstiti njihove redove. Utoliko će borba za sređivanje stanja u SPC bii teža i neizvesnija. Povratka, posle Grigorijevog pisma, više nema, i stvari se moraju isterati na čistac.
Hoće li SPC biti pravi duhovni oslonac nacije, ili pribežište za ljude sa one strane zakona, sitne politikante i koristoljupce?
Grigorijev istup bolno je otvorio ovo pitanje, i rana neće zaceliti sve dok se na njega ne dobije pun i valjan odgovor. Po tome koja je struja pobedila verujući narod oceniće kako će mu biti u godinama koje dolaze. Hoće li se, naime, u crkvu ići po duhovni preporod, ili po skupo plaćenu indulgenciju, koja više koristi donosi u ovom, nego li u večnom životu? No, kako reče vladika Amfilohije, da smo bolji narod, imali bi i bolje vladike. Istina je to, makar procentualno. Nije valjda da smo toliko loš narod, kad zaslužujemo baš ovakve vladike?

MIRKO DjORDjEVIĆ, SOCIOLOG RELIGIJE

CRKVA JE ISPOLITIZOVANA

Sociolog Mirko Djorđević naglašava da pismo vladike Grigorija ne doživljava kao skandal ili senzaciju, već kao dokumenat koji potvrđuje da je došlo vreme da se i u Crkvi jasno i glasno progovori o vrlo neprijatnim stvarima.
– Iz pisma se jasno vidi da je borba u episkopatu postala ljuta i bespoštedna. Pismo nagoveštava nastavak borbe koja će, na ljutit i dramatičan način, dugo trajati i u čemu ne vidim ništa loše, jer će Crkva možda konačno podvući crtu ispod svoje, ako ne daleke ono bliske, ratne prošlosti i svoje saradnje sa strukturama moći. Ovo je mučan trenutak u istoriji, jer ovo pismo belodano potvrđuje mnoge sumnje i probleme koje smo godinama javno iznosili. Do sada su se otvoreni problemi Crkve gurali pod tepih, ali se zaboravljalo da je njihova vrsta takva da ih možete izbacivati kroz prozor, ali će vam se oni uvek vraćati na vrata – kaže Djorđević, naglašavajući da je centralno pitanje na kojem će Crkva pucati po šavovima odnos crkve i države, a da je još važnije pitanje, sa kojim se crkva još nije suočila, zapravo odnos crkve i savremenog srpskog društva.
– Crkva pokazuje da je slaba, ispolitizovana i da ima stare odgovore na nova pitanja – završava Djorđević.