Od svud vedrina, kod nas mesečina

Svako iz sela bi dao rakiju, a glavni domaćin pored kazana, da naloži vatru i spremi ukusnu rakiju bio je pokojni Zarije Pavlović

– U našoj kući Božić se slavio isto, kako u vreme moga oca tako i sada. Poštovala se tradicija da sa istoka dolazi božja svetlost da obasja svaku kuću koja donosi zdravlje, sreću, pune ambare sa žitom, štale sa stokom, voćnjake i vinograde otežale od roda – počinje priču o proslavi Božića na selu Boško Ristić (75) iz Dubnice.
Dolazimo u Dubnicu, u prohladno zimsko veče i zaustavljamo se kod škole i polusrušenog zadružnog doma. Sneg je prekrio okolne ulice i sokake, a do kuće Ristića ide se strmom vijugavom ulicom. Odzvanja radosna graja dece na sankama. Njihov anđeoski smeh pojačava idiličnu zimsku sliku u živopisnom selu nadomak Vranja.

CEROV BADNjAK

Kuća i dvorište sa okućnicom Ristićevih ukazuje da se radi o domaćinskoj, vrednoj i zadržnoj porodici. U prizemlju prijatna tolina iz šporeta iz kojeg pucketaju bukova i hrastova drva. Dočekuje nas najstariji član porodice, Boško, sa suprugom Stanislavom, sinom Nenadom, snajom Slađanom i unucima Branislavom i Milanom. Ljubaznost i srdačnost sa kojom smo primljeni ukazuje da je u ovoj kući svaki gost dobrodošao.
-Božić je praznik koji nam ukazuje da smo svi mi od istoga Boga, da treba da se pomažemo i poštujemo. Bogomladenac je mesečina koja se spusti na ćeramide, pa kroz krov uće u kuću i donese blagodet. Poštovali smo ono što bi nam stariji govorili i naredili. Otac i majka su postili, a i mi deca sa njima. U selu nije bilo pre Badnje večeri nekog posebnog spremanja. Za nas decu najbitnije je bilo da nahvatamo vrapce i gugutke. Vrapce smo hvatali pod ćeramidom, a gugutke pod kapakom od volovskim kola. Majka bi ih očerupala, sredila i stavila nanizane da se suše pored vrelog ćunka od šporeta – priča Boško.
Poslovi se dele na muške i ženske.
– Odlazili smo u našu Dubničku planinu po badnjak. Seklo se isključivo cerovo drvo. Kada bi se odredilo drvo za odsecanje, prelilo bi se vinom i posulo pšenicom. Otac bi se okrenuo prema istoku, tri puta prekrstio i zasekao drvo ukoso sa tri udarca. Važno je bilo da drvo bude odsečeno u tri zamaha. Ukoliko ne bi uspeo iz tri zamaha, grana se odvajala od stabla uvrtanjem. Sa sobom se ponosila rakija, vino, posno meze. Nazdravilo bi se i čestitalo – kaže Boško.
Po povratku iz planine i svraćanja u crkvu „Svetog Petra“, glavni događaj je bio ispred zadružnog doma.
-Tu se spremao kazan sa grejanom rakijom. Svako iz sela bi dao rakiju, a glavni domaćin pored kazana, da naloži vatru i spremi ukusnu rakiju bio je pokojni Zarije Pavlović. Kad bismo stigli iz planine Zare bi presekao kolač pored kazana, blagoslovio sve i moglo je da krene piće, pesma i muzika. Svirači su uvek bili spremni, krenule bi pesme, pa kola, ona sitna da rakija ode na znoj – priča Boško.
Svraćalo se i do kuća da se čestita Badnje veče, na kratko, čaša vina ili rakije, i ide se dalje. Kod svoje kuće se stizalo za večeru koju su pripremile žene.
– Badnjak smo donosili do kuće i uspravljali ga uz ulazna vrata. U kući nije bilo stola nego se nasred sobe stavljala sitna slama od raži, preko nje rogoža, a na njoj se nameštalo cedilo, vrsta vezanog svečanog čaršava. U slami se stavljala rukavica puna pšenice. Rukavica se vadila posle trećeg dana praznika, malog Božića, a pšenica se pre sunca davala kokoškama da što više nose jaja i izvode pšiliće. Najstariji član porodice bi naredio da se sve što je pripremljeno za večeru iznese u dvorište, potom bi presekao kolač, očitao „Oče naš“ i svi bismo krenuli u kuću. Išlo se u redu, od najstarijeg do najmlađeg člana porodice. Otac bi vikao: „Pili, pili“, a mi sa njim: „Piju kvak, piju, kvak“. Kvocanje i pijukanje je značilo duboku vezanost između ukućana i ljubav pod okriljem Hrista Boga. Na ulazu, pred kućnim vratima, deda bi uzviknuo: „Od svud vedrina kod nas mesečina“. To je označavalo ulazak blagodeti Bogomladenca u kuću – priča Boško.
Običaj izlaska u dvoriše i ulazak u kuću obavljao se tri puta. Kada se treći put ulazio krenuo bi ritual unošenja badnjaka.
-Lomile su se grančice od badnjaka, stavljale u ložište šporeta i dok je pucketao i bacao iskre, otac se krstio i govorio: „Koliko varnica, toliko sreće, koliko varnica, toliko para, koliko varnica, toliko“… i nabrajao bi sve što je potrebno jednom domaćinstvu i porodici, i završavao sa: „A najviše daj zdravlja i veselja, Amin, Bože daj“!“ Svi smo se krstili i uzvraćali: „Amin, Bože daj“! Onda se sedalo za sofrom. Tada je važilo pravilo, gde prve večeri sedneš tu ćeš sedeti naredna tri dana – kaže Boško.
Večeru su spremale žene, a voće i kolače je, kako su govorili deci, donosilo krivo magarence.

GUŽVARA I SUVO MESO

– Svi bismo ustali, otac bi upalio sveću, uzeo kolač, presekao ga u obliku krsta, vinom posipao u sva četiri ugla i govorio: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha“. Dok je govorio „Oče naš“ okretali smo kolač, a onda ga lomili. Onda bi krenulo za decu ono najinteresantnije. Lomljenje kravaja u kojem je bila para. Ko bi je dobio tog bi sreća pratila naredne godine – navodi Boško.
Nakon večere nije se ništa diralo. Sve bi ostajalo na trpezi i sve tako do malog Božića. A, uvećavala se trpeza božićnim jelima.
– Na dan Božića ustajali smo rano, starije žene bi posipale vodom i držale u rukama čist peškir da obrišemo lice. Samo su muškarci odlazili u crkvu, žene ne. Ostajale su u kući da bi spremale božićna jela i kolače. Za crkvu smo oblačili čista i nova odela, pantalone na bridž, mintan, pojas. Išli smo na službu, da održi slovo pop Trajko, kasnije Sava, pa Živko. Kad bi se završila služba i kad bi pop presekao kolače čestitali smo jedno drugom praznik. Čulo se sa svih strana: „Mir Božiji, Hristos se rodi“! „Vaistinu se rodi“! Vadili bismo iz torbi rakiju, vino, suvo meso, prženicu. Zamezili bismo, a onda natrag u selo i kod prijatelja i rođaka navraćali da čestitamo praznik. Ulazili smo u kuće Gusinih, braće Voje i Branka Jovića, Stojadina Jovanovića, u kuće Popvaca, Dobrivoja i Blagoja Ristića, kod Svetislava Tasića Guge – kaže Boško.
Za Božić je u kuću dolazio položajnik. Uglavnom je to bilo komšijsko dete koje je ulazilo, bacalo pare i čestitalo praznik. Ukućani su ga darivali novcem i voćem. Ukućani po povratku iz crkve i obilaska prijatelja vraćali su se kasno popodne na božićni ručak.
– Kod nas u kući nije se peklo prase, niti ćurka. Od kako znam spremala se banica gužvara od sira, varivo sa suvim mesom i prženo suvo meso. Suvo meso se prvo kuvalo u vodi da omekne, a potom se na parčiće pržilo sa jajima. Sa tim su išle salate, a od kolača najviše su se pravile vanilice i rolat od pekmeza – ističe Boško.
Božić se slavio tri dana.
– Prvo bi zetovi odlazili u tazbinu, takav je bio red, a onda svako ko dođe je dobrodošao. Znali smo red, tako smo se u selu međusobno posećivali i čestitali praznik. Kada bi prošao treći dan praznika sklanjalo se sve sa trpeze i tada bi mogla metla da prođe kuću. Slamu smo iznosili iz kuće i odlazili u voćnjak. Jedan od nas bi stao do voćke i uzviknuo: „Će sečem“, a otac bi odgovarao: „Nemoj će rodi“. On bi odustajao, a otac bi voćku vezivao slamom. Odlazili smo i u vinograd i vezivali gidže – priča Boško.
– Tako je bilo za Božić u Dubnici, tako je i sada u mojoj kući.
Dok nas svi ukućani ispraćaju do ulice, starina Boško završava priču:
– Na Božić valja započeti neki posao kako bi cele godine išlo od ruke. Žene bi trebalo da prošiju neko platno iglom i koncem, da prebrišu krpom, da operu na ruke kako im tokom godine ne bi bilo uzeto na greh ako zaborave, pa na veliki praznik, na crveno slovo i kalendaru to isto učine – kaže Boško.

BEZ NOŽA I VILjUŠKE
Večera je za Badnje veče obavezno posna. Trpeza bi se okadila tamjanom, kao i ukućani. Boško otkriva još jednu zanimljivost:
– Ranije se nisu koristili nož i viljuška da bi tokom godine u kući vladala sloga i da ne bi bilo svađe. Na sofi su žene prinosile ribe, rečne koje su se kupovale u varoši, potom zeljanike, sa kupusom i prazilukom, posne sarme i punjene parike i turšija. Na kraju voće: jabuke, kruške, vodene i kakičke, orasi, kesteni, semenke i drugo – priča Boško.