Plavi moj safire

Nismo pravili velike probleme, profesori su uvek bili ti koji su nas savetovali, razumeli naše nestašluke, verovali nam i štitili nas

„Doći ću ti u snovima,da ti ukradem poljubce, neka vreme samo leti, još uvjek volim te“, odzvanjale su reči pesme rok grupe „Film“ u gradskom parku uz zvuke gitare Grepče, Popa, Dime, Paunke. Ta atmosfera oslikavala je bezbrižnost generacije koja je Gimnaziju završila 1989. godine.
– Imali smo sreću da budemo poslednja generacija koja je mogla da najlepše đačko doba provede stičući znanje uz vrsne profesore u jednoj opuštenoj varijanti, bez izraženih društvenih i socijalnih podela, da bude bezbrižna, vesela, da uživa u dobroj muzici, putovanjima, novim poznanstvima koja su joj širila vidike – kaže o svojoj generaciji, Nela NEŠIĆ, danas Cvetković, članica Gradskog veća.

PARK

– Proveli smo školovanje u staroj Jugoslaviji, naši roditelji mogli su da nam priušte ekskurzije, letovanja i zimovanja, da nosimo „starke“ i „levis 501″, košulje „betroluči“ iz Grčke, majice „la kosta“. Mi smo uzvraćali učenjem, bili smo generacija puna odlikaša, ali pre svega onih koji su plenili znanjem i terali ostale da ih prate – seća se Jelena JOVANOVIĆ, regonalni menadžer „Tehnomobile“.
Bila je to pretposlednja generacija koja se nakon druge godine usmeravla u trećoj. Mogli su da biraju smer fizike, matematike, biohemije, zdravstva, kulture i informisanja i kožarstva.
– Nakon druge godine trebalo je imati dovoljan broj bodova da bi se upisalo ono što se želi. Na trećoj godini došla sam iz Ekonomske i upisala smer fizike. Učilo se mnogo, imali smo pet fizika, oni sa matematike isto. Retko ko nije bio odličan, ali bilo je vremena i za druženje, prve poglede, poljupce i ljubavi – priča Nela.
Korzo im je bila standardna varijanta, uveče od osam do pola jedanaest. Kretalo se od pošte, mesta koje su oni zvali „stočna pijaca“, pa naviše do Baba Dike, gde su stajali stariji momci koji su ih najviše interesovali. Pamte i mesto kod prodavnice „Borovo“, koje su zvali „poslednja šansa“ jer su se tu okupljali oni sa sela, poslastičarnicu „Šar“, gde je Goranac Mujdi pravio najbolji salep zimi, a bozu leti.
– Voleli smo korzo, ali i da zasednemo na stepeništu škole „Vuk Karadžić“, kod Muzeja, da satima čavrljamo, šapućemo tajne, kikoćemo se blaženi i spokojni grickajući semenke ili kikiriki. Da bi prekinuo monotoniju, Nidža Slina je znao da se popne na obližnje drvo i počne da viče: „Ljudi, ljudi“. Kada bi privukao pažnju prolaznika, silazio je govoreći: „Hvala vam ljudi“. Bio je poseban na svoj način i znao je da nas nasmeje – kaže Nešićeva.
Ipak, park im je bio kultno mesto. Samo su ih časovi odvajali, ostalo vreme provodili su zajedno. Teme su bile školske, a bilo je i svirki uz zvuke gitara koje su „prašili“ njihovi drugovi: „Sjećam se prvog poljubca, samo on je bio sladak, sećam se prvog dodira, samo tada sam drhtao“…
– Park smo obožavali. Klupe su bile pune. Pazili smo da ne sednemo na naslon jer bi odmah dolazio čuvar, vrlo nezgodan lik sa kratkim korbačem u ruci. Bio je to Gaca Redža koga smo zvali Rendžer. Čuvao je park, travu, klupe, pazio na sve. Morali smo biti dobri sa njim. – priča Nela.
– Proleća u parku su neponovljiva. Ono bujanje života na sve strane, razdraganost, široki, zvonki osmesi, slušanje Džambolaje i igranje uz ritam njegove gitare sa dve žice nikad se ne može zaboraviti – kaže Jovanovićeva.
U parku su se palile prve cigarete, susretali pogledi, držalo se za ruke. Zagrljeni su sedeli na klupama očarani zvezdama padalicama koje su brojali poljubcima.
Igranke su uvek bile nešto što se čekalo, za šta se pripremalo. „Nežno, nežno, nežnije, naše oči govore. Tiho, tiho, najtiše, rekla si mi volim te“, pevušili su dok su leti odlazili u diskoteku put Ćoške, a zimi u Dom kulture.
– Muziku su puštali disk džokeji, Dragan Ristić, Bucko i ostali. Slušalo se sve. Devojke su bile sentimentalnije, emotivnije. Volele smo Bajagu, i pevale u jednom dahu „Plavi moj safire“, Crvenu jabuku i pesmu „Beži kišo s prozora“, potom Riblju čorbu, Djorđa Balaševića… Slušao se i rok, igrao „brejkdens“ koji je tada bio hit. Svako je birao ono što je odgovaralo njegovom temperamentu – ističe Nela.
U generaciji su po pitanju muzike nastale podele, na rokere i šminkere.
– Šminkeri su bili u manjini, oni su se oduševljavali grupom „Duran Duran“ iz rane faze. Za razliku od nas rokera, oblačili su se uglađeno, težili toj kombinaciji devičanske lepote anđeoskih lica momaka iz ove grupe, nosili su uredna odela, košulje, kravate, cipele koje su blistale. Rokeri, gde sam ja pripadala, prihvatili su ono najbolje iz prethodnih generacija, a potom i ono što je bilo aktuelno ili se probijalo na sceni, kao „hevi metal“ – priča Jovanovićeva.

ROKERI I ŠMINKERI

Rokeri su težili uneverzalnoj slobodi, onoj heseovskoj iz „Sidarte“, ali to je za njihovu generaciju bilo u dalekim mislima. Voleli su slobodu kao sistem u kojem će individualni duh moći da se preko profesionalnog rada izvrednuje i ostvari.
Slušali su Dip Parpl, Juraju Hip, Blek Sabat, Dorse, Sajmona end Garfankla. Od domaći grupa Riblju čorbu, Aeorodom, Film, Atomsko slonište, Leb i sol.
– Imala sam veliku kolekciju ploča, nabavljala sam najaktuelnije grupe, dolazili su kod mene i presnimavali pesme na kasete. Tada je aktuelan bio hevimetal, ali blaža forma koja je podizala adrenalin u venama. Slušali smo britanske grupe, poput Ajron Mejden i Judast Prajst, onda američku grupu Aerosmit – priča Jovanovićeva.
Ono što generaciju itekako podseća na srećne dane su ekskurzije. Bilo je stručnih, dvodnevnih i onih klasičnih, velikih.
– Obišli smo celu bivšu Jugoslaviju, što bi se reklo od Triglava do Vardara, i imali šta da vidimo, upoznamo. U autobusima se pevalo, sviralo. Družili smo se, poštovali. Nismo pravili velike probleme, profesori su uvek bili ti koji su nas savetovali, razumeli naše nestašluke, verovali nam i štitili nas. Dešavalo se da se neko napije, napavi neku glupost, ali profesori koji su nas vodili nikad nisu cinkarili roditeljima – priča Jovanovićeva.
U ta srećna vremena mnogi su mogli da priušte letovanja i zimovanja.
– To je mogao i radnik da priušti svojoj deci. Zato smo se družili svi, a na letovanja i zimovanja išla je grupa od tridesetoro mladih iz generacije. Kupari i Dubrovnik bile su nam omiljene destinacije – kaže Jelena.
Posebna priča bili su profesori.
– Našoj razrednoj, profesorki Dušanki Stojković iz fizike, bile smo miljenice. Uvek nam je pomagala, savetovala, spremala za takmičenja. Takvi su bili i drugi profesori, kao Smilja Golubović i Ljiljana iz hemije, Abasa Žilović i Mitke iz matematike. Bio nam je posebno zanimljiv Todorko koji nam je predavao astrofiziku. Bio je strog, ali omiljen jer je na kraju popuštao i nije šktario na ocenama. Njegove metode prevaspitavanja su bile posebne. Kada bi uhvatio nekog u parku sa cigaretom morao je kasnije da nauči sve fabrike duvana u Jugoslaviji i koju vrstu cigareta proizvode. Zoran iz fizičkog nas je naterao da zavolimo sport. Imali smo svoje igrališta od asfalta, sređena, čista – priča Nešićeva.
– Mnogo smo dobrih profesora imali u školi, imali su veliko znanje koje su nam prenosili i nije im bilo teško da dodatno rade sa najtalentovanijim đacima. Bilo je profesora koji su nas učili životu. Podsetila bih na profesorku Abasu iz matematike, pravu damu koja je plenila izgledom. Potom profesor Rade iz filozofije i logike, Slavka iz engleskog i mnogi drugi – kaže Jovanovićeva.
U njihovo vreme radio je bioskop „Sloboda“, gledali su se Vatrene ulice i Ratnici podzemlja. Retko se išlo u hotel „Vranje“, češće u kafić „Tifani“ u zgradi „Lepa Brena“, odlazilo se u bife preko puta parka, u poslastičarnice.
– Nosili smo pod pazuhe časopise „Džuboks“, „Bravo“ i „ITD“. Kupovali smo „Bravo“ na engleskom i čitajući savladavali jezik – navodi Jovanovićeva.
Gimnazija kao uspomena koja se uvek budi uz reči pesme: „Dođi ću ti u snovima, kad noć proguta dan, pašću kao kaplja rose, nežno na tvoj dlan“.

GENERACIJA `89
Nela Nešić, Jelena Jovanović, Dejan Dimić, Marijan Milošević, Goran Trajković, Aleksandar Pocevski, Goran Krstić, Bruno Kolak, Konstantin Tomić, Goran Anastasov, Nenad Djorđević, Vesna Palamarević, Ninoslav Nikolić, Danijela Stevanović, Elizabeta Stamenov, Negica Jović, Goran Stevanović, Branislav Pešić, Snežana Anđelković, Milan Savić, Marjan Mitić, Slađana Trajković, Jelena Stanković, Milena Nacković, Danijela Nedeljković, Nebojša Stošić, Slađana Paunović, Milijana Djurić, Zoran Jovanović, Aleksandra Stanković, Goran Nastić, Petar Vorkapić, Dragan Popović, Goran Aleksić, Zoran GmijovićNebojša Stošić, Slađan Stoiljković, Srđan Ristić, Saša Mitić, Tanja Stošić, Nikola Stolić, Svetlana Trajković…