Vlast je sarađivala s kriminalcima

Kada se svojevremeno postavilo pitanje odgovornosti nekih ljudi iz vranjske policije i BIA za razne zloupotrebe, iza njih su odmah stale moćne osobe iz lokalne ili vlasti u Beogradu, pa je umesto pozivanja na odgovornost većina njih unapređena

Zoran STIJOVIĆ jedan je od najobaveštenijih, a sasvim sigurno medijski najeksponiranijih bivših pripadnika Državne bezbednosti (DB) poslednjih godina. Praktično je jedini pripadnik tzv. tajne policije (od 2000. godine poznatije pod imenom BIA) koji ima hrabrosti da javno govori o događajima zbog kojih su u ovoj zemlji poslednje dve decenije ljudi često gubili glavu. Stijovića ni danas ne ostavljaju na miru. Prinuđen je da živi u nekoj vrsti ilegale, jer je svojim hrabrim istupima u medijima stao na žulj opasnim ljudima. Svedočio je u Hagu u procesima protiv Slobodana Miloševića i Ramuša Haradinaja, bio ključni sagovornik „Insajdera“ B92 prilikom istraživanja o vitalnim temama vezanim za metode rada DB uoči i neposredno posle 5. oktobra. Do detalja su mu poznate okolnosti spaljivanja dokumentacije državne bezbednosti imajući u vidu da je bio glavni istražitelj u raskrinkavanju učesnika i nalogodavaca tog nezakonitog čina. Bez dvoumljenja je pristao da, u ekskluzivnom intervjuu za „Vranjske“, govori o svojim iskustvima sa juga Srbije, saznanjima o zloupotrebama službe, sprezi kriminala, politike i službi bezbednosti, oružanoj pobuni Albanaca, te vremenu kada je bio zadužen da na ovom području vadi vruće kestenje iz vatre u više kritičnih situacija.
Vranjske: Gospodine Stijoviću, naš list pisao je u nekoliko navrata o spaljivanju dokumentacije u Centru BIA u Vranju. Kakva su vaša neposredna saznanja o tome?
Stijović: Postoje poznati, brojni svedoci, pa i u Centru BIA u Vranju, kao i materijalni dokazi koji će, nažalost sa velikim zakašnjenjem, doprineti da se u novoj, najavljenoj istrazi, sagledaju prave razmere i štetne posledice grubih zloupotreba službenog položaja pojedinaca u tom poslu. Ono što mogu da kažem kao čovek koji je početkom 2001. godine započeo i završio istragu o tome u okviru Centrale BIA je da je uništavanje dokumentacije bilo isplanirano pre događaja od 5. oktobra, da je obavljeno organizovano i sistematski. Najpre je 4. oktobra 2000. u kabinetu Radeta Markovića, bivšeg načelnika RDB, u popodnevnim satima seckalicom za papir uništeno oko 240 dokumenata. To je uradio Miloš Teodorović, tadašnji načelnik analitike DB. Nažalost, sadržaj tih dokumenata ostao je nepoznat. Potom, prema uniformnom nalogu, datom 7. oktobra na sastanku u Centrali DB-a u Beogradu kome su prisustvovali šefovi lokalnih organizacionih jedinica, taksativno je nabrojano koja se dokumentacija ima uništiti. Radilo se o dokumentaciji koja se odnosila na političke neistomišljenike prethodne vlasti, o čemu nedvosmisleno govori prva stavka u tom nalogu, citiram: „Moraju se uništiti svi dosijei obrada koje je državna bezbednost vodila prema prestavnicima DOS-a i Otpora“. Uništeni su tada svi dokazi u papirnom i elektronskom obliku, kao i mikrofilmovi koji su mogli da ukažu na zloupotrebe i spregu organizovanog kriminala i pojedinaca iz bivše vlasti. Tako je bilo i u Vranju, a istraga će pokazati ko je sve u tome učestvovao.

SPALjIVANjE

Šta je podrazumevao takav način uništavanja delova arhiva BIA?
– Do kojih je detalja taj posao bio razrađen, govori podatak da je uništavanje dokumentacije obuhvatalo planove rada operativnih radnika, njihove rukopise i operativne dnevnike, dosijee saradničke mreže, dokumentaciju o primeni prislušne tehnike, dokumenta o materijalnom i finansijskom poslovanju. Kolika je šteta napravljena, govori egzaktan podatak da je u tom periodu na nivou DB Srbije uništeno preko 350.000 zvaničnih dokumenata, na preko 800.000 strana.
Osim spaljivanja dokumentacije, druga velika kriza bila je oružana pobuna Albanaca na jugu Srbije, takođe organizovana u to vreme. Kako je do pobune došlo, po čijem scenariju i kakva je uloga službe u toj priči?
– Oružani upad albanskih terorista u Kopnenu zonu bezbednosti (KZB) tokom 2000. godine bio je dobro isplanirana i organizovana akcija u režiji poznate kuhinje u Prištini i njihovih mentora iz Tirane. Međutim, sitni i pre svega lični interesi pojedinaca iz struktura bivše srpske vlasti su taj upad albanskih terorista pokušali da iskoriste i iznude brzu i nepromišljenu akciju naših snaga bezbednosti, pokušavajući da sakriju tragove sprege organizovanog kriminala sa srpske i albanske strane.
Kako je doneta odluka da se policija povuče sa graničnih punktova ka Kosovu, nakon čega je stvoreno jezgro separatističkog otpora u Velikom Trnovcu?
– Sama činjenica da je na policijskom punktu Končulj, koji su albanski teroristi preuzeli u novembru 2000. godine, ostala celokupna finansijska i carinska dokumentacija o trgovini i protoku robe prema Kosovu i Metohiji, za period jun 1999 – novembar 2000. godine, dovoljno govori. Radi podsećanja vaših čitalaca, trgovina i promet robe prema KIM, kao navodna pomoć srpskom življu, bio je ekskluzivan posao odabranog, privilegovanog kruga biznismena na tom području. Dozvole za takav posao dobijale su se u republičkim i saveznim organima. Korupcija i kriminal bile su pritom glavne odrednice ponašanja tih ljudi, uz podršku i zaštitu pojedinih lokalnih funkcionera policije i organa vlasti.

KORUPCIJA

Ali, pad policijskog punkta kod Končulja nije rasvetljen do danas, praktično nije ni bilo istrage, a u nastavku priče su ginuli ljudi…
– Pad tog punkta zaslužuje ozbiljnu istragu državnih organa, ne samo zbog nestanka dokumentacije i tragova srpsko – albanskog kriminala, nego i pre svega zbog ubistava i masakra nekoliko naših policajaca koje je usledilo. Teroristi su nakon toga nesmetano ušli u selo Veliki Trnovac i formirali novo jezgro terorističkog delovanja na tom prostoru. Na žrtve, materijalnu štetu i političke posledice koje je sve to impliciralo, svi su zaboravili.
U periodu oružanih sukoba na jugu Srbije, nastradao je vaš kolega iz DB, operativac Selver Fazliju. Da li vam je poznata pozadina tog ubistva?
– Pomenuću tri događaja u kojima je on imao veliku ulogu i meni lično pružio potrebna obaveštenja za preduzimanje adekvatnih mera. Direktnom opstrukcijom nekih njegovih kolega, nažalost Srba, planirani dolazak tada kandidata za premijera dr Zorana Djinđića u Bujanovac, 31. decembra 2000. godine, trebalo je da se dovede u vezu sa isticanjem albanske zastave na školi u selu Veliki Trnovac. Naime, podaci o provokativnoj nameri albanskih ekstremista zataškani su, pri čemu su saznanja o tome plasirana nekim novinarima koji su u negativnom kontekstu trebali da obaveste srpsku javnost kako je, navodno, sada pokojni Djinđić poštovalac i obožavalac albanskog ekstremizma.
Koja su ostala dva značajna događaja?
– Drugi događaj desio se istog dana u vidu sinhronizovane akcije albanskih ekstremista i srpskih kriminalaca koji su imali bliske veze i ljude u organima bezbednosti. Naime, na putu Preševo – Gnjilane oteto je više civila srpske nacionalnosti. Kada su dokazi o spregi albanskog ekstremizma i srpskog organizovanog kriminala u konkretnom slučaju potvrđeni, obelodanjeni i prezentovani diplomatskim putem predstavnicima NATO na Kosovu, albanski teroristi su tek tada stavljeni pred svršen čin, a srpski civili oslobođeni. Posebno ilustrativan primer bezobzirnosti i zloupotrebe položaja, te povezanosti organizovanog kriminala predstavnika obe strane u sukobu, predstavlja slučaj hapšenja Ljuana Sadikua iz Bujanovca 17. januara 2001. godine. U ilegalnoj bazi albanskih terorista, u jednoj kući u Velikom Trnovcu, pronađena je velika količina eksplozivnih naprava sa satnim mehanizmom, automatsko oružje i veća količina terorističke opreme i utvrđena Sadikuova povezanost s tim. Sadiku je, da podsetim, bio osoba sa brojnim vezama u policiji i pravosuđu na lokalnom području i sa pojedincima iz vlasti. Njegovo hapšenje bilo je posledica otkrivanja činjenice da se u tom periodu, prema obaveštajnim podacima, moglo očekivati postavljanje eksplozivnih naprava na tom području. Samo lišavanje slobode pomenutog Sadikua, kao i pretkrivični postupak, pratili su veliki propusti koji su na kraju rezultirali da Sadiku nije dobio adekvatnu kaznu. Nakon četrnaest meseci u pritvoru, njegova je delatnost relativizovana, a on pušten na slobodu. Da li možda i u ovim događajima leže motivi mučkog ubistva operativca BIA Selvera Fazlijua, pokazaće vreme koje dolazi.
Očigledno je da ima mnogo nejasnoća iz tog perioda, ni arhive BIA još nisu dostupne građanima, iako se pričalo o otvaranju BIA prema javnosti. Kako to prevazići?
– Jedini način da se izađe iz ovog vrzinog kola je suočavanje sa istinom i kompletna reforma državnih institucija. I to je jedan od razloga zašto redovno čitam „Vranjske“ i podržavam vašu uređivačku politiku, jer se trudite da demistifikujete stvari koje neki pokušavaju da sakriju od javnosti.

ZAŠTITA MOĆNIKA
Kakva je bila uloga rukovodstva i operative državne bezbednosti na jugu Srbije u događanjima posle 5. oktobra? Verovatno imate saznanja o tome jer ste jedno vreme vodili i Centar BIA u Vranju?
– Početkom februara 2001. godine sačinio sam konkretan pismeni predlog radi prevazilaženja zatečenog stanja, sa zaključkom o neophodnosti hitnog preduzimanja rukovodećih poslova državne i javne bezbednosti u Pčinjskom okrugu, sa ubrzanim kadrovskim jačanjem tamošnjih potencijala. To je bio preduslov za stabilizaciju stanja na tom prostoru. Sve što je bilo u mojoj moći, ja sam uradio. Nažalost, moram da kažem da su iza pojedinaca iz tih struktura u policiji i bezbednosnim organima stale moćne osobe iz lokalne ili vlasti u Beogradu, pa su umesto pozivanja na odgovornost mnogi od njih unapređeni. Neki čak i uhlebljenjima u različitim organizacionim jedinicama MUP-a, čak i na visokim položajima. Nije potrebno da govorim imena, zna se koji su to ljudi.