Te tvoje oči zelene

Bilo je više devojaka od momaka, i to kakvih devojaka?! Mnogima su bile noćna mora: lepe, atraktivne, ali i razborite, pametne.

Bila je to jedna od najuspešnijih generacija Gimnazije koja je iznedrila političare, lekare, inžinjere, advokate. Za generaciju koja je maturirala 1975. godine sa pravom se može reći da je bila jedna od najuspešnijh u istoriji škole. Malo je njih koji nisu završili školovanje sa odličnim uspehom. Neko će reći: bila je to generacija đaka odlikaša koja je samo za knjigu znala. Ali, da li je tako? Naravno da, ne! Svaka generacija ima svoju posebnost koja se iskazivala kroz pojedince ili grupe. Generalno, generacija uspešnih ljudi obožavala je muziku, sport, druženje. Uz to su išli nestašluci, bezazleni, sa dozom simpatije, ali bilo je i bunta, odbrane ličnog stava i prava na slobodu potvrđivanja svoje ličnosti kroz trend koji je donosio rokenrol, tada u velikoj ekspanziji.
Genaracija je imala još jednu posebnost po kojoj se odvajala od mnogih. Imala je više devojaka od momaka, i to kakvih devojaka?! Mnogima su bile noćna mora: lepe, atraktivne, ali i razborite, pametne.
Oni koji su početkom sedamdesetih godina prošlog veka svoju mladost zobali kao medonosno grožđe u ustima sišući najslađe nektare, omamljeni od lepote poroka, još uvek se sa uzdahom sećaju kada bi se na korzou ili igranci pojavile u mini suknjama Lora, Cajka, Žana, Nena, Ljilja, Goca, Slavica, Duda, Bobika, Gonde…
– Sa momcima iz generacije bili smo u prisnim drugarskim vezama, čak više nego što mogu da budu brat i sestra. Jedni drugima mogli smo da ispovedamo najveće tajne koje smo krili u srcu. Za nama su ludeli stariji momci iz Gimnazije i Tehničke škole – kaže Snežana Tasić, nekadašnja službenica Istorijskog arhiva.
Bilo je to vreme bezbrižne mladosti, držanja za ruke u parku, prvih poljubaca, užarenih obraza.
– Dolazili su momci ispod prozora donjih spratova, znali su gde je koja devojka i pevali su serenade. Jedan od njih redovno je stajao ispred prozora i satima pevao jednoj našoj drugarici kojoj osmeh od miline nije silazio sa lica. Sećam se uvek bi počinjao pesmom: „Te oči tvoje zelene, te reči tvoje varljive, i pesma tvoja zanosna, pomuti razum moj“. Otvarali smo prozor, slušali profesora, ali i pesme ranjenog srca – navodi Snežana Janković, nekadašnja službenica.
Generacija je bila opčinjena muzikom : jedni rokenrolom, drugi šansonama.

INDEKSI I BIZNIS

– Kolekciju ploča i gramofon, bilo je nešto što je svako od nas priželjkivao. Živeli smo u zlatnom dobu rokenrola i uživali. Posebno moje društvo: Vesa, Micko, Janja, Časlav, Dejanac, Micko. Sakupljali smo se u gimnazijskom klubu i slušali omiljene grupe i pevače. Voleli smo džez rok grupe poput: Vedr riport, Retr tu forevar, Mahavišnu orkestra. Potom prave rokere, grupe: Cepelin, Blek Sabat, Dorsi. Voleli smo i grupe koje su u uspele da fuzionišu rok i klasičnu muziku, poput Fokusa, Emersona Lejk i Palmera. Niko nije bio imun na bluz, na Bi Bi Kinga, Džo Li Hukera. Iako je još 1971. godine umro Luj Armstrong kupovali smo njegove ploče i rado ga slušali – priča Slobodan Pavlović Cepelin, advokat, pripadnik ove generacije.
Devojke i dobar deo momaka bili su pristalice domaćih pevača i grupa.
– Zdravko Čolić je bio hit, za njim se ludovalo, kupovale su se ploče, lepili posteri po sobama. Voleli smo Bijelo dugme, Indekse, Kemala Montena, Lea Martina, Mišu Kovača, Krunoslava Slabinca – kaže Tasićeva.
Za celu generaciju bio je doživljaj gostovanje grupe „Indeksi“, 1974. godine.
– Sećam se, došao je u školu njihov bubnjar Raša Djelmaš i pitao ko je predsednik omladine u školi da im pomogne oko distribucije karata. Javio se Joca Biznis koji nije imao veze sa bilo kakvim funkcijama. Odradio je posao majstorski, uključio je i mene da lepim postere po gradu. Znam da je tada zaradio prvu lovu i dobio nadimak, a meni je dao dve karte, tako da sam, na veliko zadovoljstvo, odveo devojku na koncert – navodi Pavlović.
U to vreme bioskop je bio hit, a za pojedine filmove bežalo se sa časova.
– Film „Doktor Živago“ gledali smo šest puta za redom, uvek kada bi došao kraj i krenula pesma: „Čuj, Lara, čuj“, plakali smo glasno, po pet minuta nismo izlazili iz sale. Duboki trag na nas ostavio je film: „Prohujalo sa vihorom“, a voleli smo i avanturističke filmove poput „Posejdonove avanture“, a posebno vestern komedije u kojima su igrali Bad Spenser i Terens Hil. Bila su to prelepa vremena, gledaš film, grickaš semenke ili kikiriki, držiš se za ruku sa voljenim koji broji čaure i ubeđena si da je ceo svet tvoj – priča Jankovićeva.
Kada su profesori u pitanju svi iz generacije imaju samo reči hvale.
– Većina je autoritet sticala znanjem koje su posedovali, sa izgrađenom ličnošću koja je počivala na najvišim moralnim normama i kao takvi bili su vrsni pedagozi. Dara Stevanović iz biologije, Jovica Hadžinikolić iz srpskog, Raša filozof, Peđa Bogdanović iz geografije bili su za mene vrhunski autoritet. Sa profesorom Bogdanovićem nikad nisam bio u dobrim odnosima jer nije podnosio moju dugu kosu, ali sam ga kao profesora izuzetno poštovao. Bio sam svojeglav, nosio sam dugu kosu, nisam mario kako ću se obući, dolazio sam u klompama što za malo nije onesvestilo profesora Voju Nedeljkovića, geografa – priča Pavlović.
U to vreme tranzistori su bili u modi, nosili su se oko vrata, slušala se muzika, ali i pratili radio prenosi značajnih utakmica.
– Sećam se, igrala se utakmica između Nemačke i Jugoslavije. Došao nam je mlad profesor iz fizike, Milorad Stanković, nije nam dozvolio da slušamo prenos, bojao se. Zbog drugova, kojih je bilo devetorica u odeljenju pobegli smo svi sa časa i prenos slušali u parku. Kada je Katalinski dao gol, nastala je opšta vika, grljenje, ljubljenje. Bili smo zapisani, iskreno smo objasnili razrednoj Sunčici Jovanović Cici zašto smo pobegli i ona nam je opravdala čas – priča Tasićeva.

DRUŽENjE KOD MUJDIJA

Posebna priča bili su tadašnji kuriri koje smo poštovali podjednako kao profesore.
– Voleli smo ih, iako su nas pratili po NjC-u, da vide ko puši, potom u klubu da čuju šta se dogovaramo, da li ima držanja za ruke. Ipak, beskrajno smo voleli kurire, jednu Maricu, Ružicu, Tozu, Vladeta, potom Ranđela domara – ističe Tasićeva.
Profesore su svi uvažavali, o čemu govori Jankovićeva.
– Dara, biologičarka nas je naterala da nosimo kecelje, da kosu vežemo u rep. Kakva šminka ili lakirani nokti. Takva se ne bi zadržala ni minut u školi. Dobro, ispod kecelja bili su minići, a kada smo došli u čevrtu godinu, pamtim, nosile su se suknje na cvikle – ističe Jankovićeva.
Muškarci su nosili farmerice, vijetnamke, vetrovke.
– Bilo je farmerica zvonarica, u modi su bile rolke sa krupnim šarama, poput šahovske table. Rokeri su nosili dugu kosu, bili neuredni, sanjari koji su noću kod kuće ili u parku uz tranzistor ili u Ćoški uz gramofon uključen u šteker gde je bio glavni plato dočekivali jutra uz muziku Santane, sanjajući topla indijska mora, zalaske sunca, sedeći skrštenih nogu na pesku, uz gitare i devojke. Zvuk se raspršivao kao mehurići od sapuna, osećao se taj miris, strujao je u venama, nadimao grudi – priča Pavlović.
Svaka generacija pamti anegdote koje sa posebnom pažnjom voli da priča:
– Sećam se bio je zemljotres u Rumuniji. Tresle su se klupe, profesorka srpskog Todora prva je izletela iz učionice. Dok smo došli sebi utišalo se, ušao je profesor Voja, istoričar želeći da nas ohrabri mirno rekao: „Deco, ovog puta vetar je nešto jače duvao“. Profesorka Seka iz francuskog ludela je zbog Joce Biznisa koji je čitao lekcije onako kako je pisalo govoreći da nikad neće da izda Vuka Karadžića koji je rekao: „čitaj kako je napisano“. Voja, istoričar nam je ceo čas posvetio kako ne treba da bežimo sa časova jer ćemo time izgubiti na vremenu potrebnom za sticanje znanja. Kada se čas završio pitali smo ga: profesore, ode ovaj čas bez predavanja, a on je besan izleteo iz učionice. Jovica Hadžinikolić nije dozvoljavao upotrebu hemijskih olovki. Kome bi našao, vadio bi feder i razvlačio ga. Voja, geografičar jednom drugu obećao je prelaznu ocenu ako mu odgovori šta je to kad dete ide sa opančićima i odjednom nastavi da hoda boso. Drug nije znao. „Daću ti dvojku, ali zapamti, to je zemlja, lepljiva zemlja, opančići su ostali u njoj“ – priča Pavlović.
Korzo, igranke u školi, u domu JNA, Bakijina svirka ponedeljkom u hotelu „Vranje“ bili su glavni ispusni ventili za ovu generaciju.
– Korzo, posle šestog časa, ti krugovi koji smo okretali do osam, najviše pola devet uveče bili su neponovljivi. Poenta je bila da tada vidiš onog koji ti je u srcu, da ga ždrakneš pogledima što više. Tada smo znale da sve što vredi stoji na tri mesta. Kod sadašnjeg „Dunava“ na ćošku bili su Joca, Ćosa, Zoki, Daci i njihovo društvo, kod tadašnje parfimerije „Biser“ kod „Novogradnje“ stajali su momci iz Tehničke koje je predvodio Jora, a kod Nolita, grupa starijih gimnazijalaca na čelu sa Colom, Dudetom zubarom. To je bilo sve što je vredelo i svaka od nas znala je gde da skrati krug – priča Tasićeva.
Odlazilo se često u poslastičarnice, posebno u „Šar“ kod Mujdija.
U generaciji bilo je sportista, ali su se izdvajali Mire Stojčić kao strelac i Bora Dimčić Nokče kao fudbaler. Devojke su volele košarku, igrale na školskim takmičenjima, pod rukovodstvom profesora Ljube Janjiča, u trikoima pred brojnom publikom.
– Bili smo generacija lepote, pameti, ljubavi koje su se začinjale i prelazile kasnije u brakove, generacija uspešnih ljudi koja je obeležila politički i društveni život Vranja -kažu u glas, Tasićeva, Jankovićeva i Pavlović.

GENERACIJA 75`
Svetlana Balandžić Cajka, Gordana Mihajlović Gonde, Snežana Dimitrijević Žana, Snežana Popović Nena, Ljiljana Denčić, Radmila Šukljević, Gordana Mitrović Princeza, Verica Mihajlović, Slavica Ćirković, Slađana Knežević, Svetlana Džokić Romelka, Dušica Stošić Duda, Ljiljana Brzaković, Ružica Zdravković, Vukica Milića, Ljiljana Simonović, Snežana Nikolić, Vesna Ninković, Anđelina Stošić, Miroslava Popović, Slavka Mitić, Bobika Ristić, Verica Nešić, Miljana Mitić, Lora Nikčević, Časlav Stošić, Miroljub Stojčić Mire, Stojadin Stanković Dine, Dragutin Antić Klinčar, Veselin Gagović, Bora Dimčić Nokče, Aleksandar Petković Simidžija, Dragan Djošić, Vlada Stamenković, Dragoljub Antić, Bratislav i Branislav Stojković, Jovica Stošić Bisnis, Dragan Stevanović Cucla, Žika Stojković, Miomir Jovanović Micko, Miroslav Stošić Brkica, Slavoljub Simonović Kozle, Slododan Pavlović Cepelin, Dragan Janjić Janja, Jovica Dejanović, Srđan Pavlović, Petar Mitić, Dragan Nikolić, Srboljub Manić i drugi.