Kad bi budale letele

-Dete! Brgo bre ovamo, će dehidriramo, ovo Sahara li je, što li je? Jes da je pred fajront, ali imamo vreme za još po jednu, na vrata lepo piše – radno vreme od 08.00 do 24.00; a sad je dva minuta do dvanaes! Dete! Ajde be, ispeče li gu tu rakiju?!
-Što, novinare, buniš se što ga vikam „dete“, a pet banke nabio u guzicu? I ti mi mnogo znaješ, na čindo da baješ… Evo, oćemo u Evropu, a ti si prvi za to, pa ajde, kaži mi, kako Francuzi zovu kelnera. Garson, a? A to što znači? Znači dete be, dileo, dete! I ja sad ispadna veći Evropljanin od tebe. More, samo se pravite eve što s`m, Jevropa, a ovamo dupe još s koprivu brišete… Kad bi budale letele, ti bi bio vođa eskadrile.
-Izvini, ali nešto sam sve naero, nisam baš pod libelu, nisam baš u vinklu, Laki je malo nervozan. Njeknja dođo od letovanje, iz susednu i prijateljsku Grčku. Isposvađa se s drugari i drugarice, a bezveze. Odosmo zajedno na Halkidiki, u nekakav Šefkohori li je, Fefkohori li je, jebem li ga, nađosmo stan, istovarismo paprike i patlidžani, kutije zejtin i sirće, za salate, brašno za banice (ako se pokažemo kao muži, pa žena ujutru zavrti sukaljku, letovanje između ostalog služi i da se podsetimo na davno prošla, erotska vremena, da skinemo pautinu), istovarismo domaću rakiju, jajca, pola pokršeni po put, meso u ručni zamrzivač, salame, paštete, džak pasulj i suvi rebarca, lekovi, zavoji, autan, čekajte be, ljudi, reko, ovo li letujemo ili se selimo, valjda i u ovu Grčku, antičku civilizaciju, a i Evropsku uniju, ima nešto da se kupi, ne žive više tu Ahil i Cane Makedonski, nego su neki kostasi i jorgosi, samo vikaju – „dzabe, eftino“! Da be, tepav koj neće!
-Pa secaj na plažu suncobrani, gume, mišići, plastični čamci, ono sve dok postaviš i naduvaš, duša da ti iskoči, ceo logor, kao kuću da gradiš, a ne da si došo na plažu, da se banjaš i sunčaš. Pa tato kupi mi krofne, oni njihovi lokumadesi što prodaju linguri na plažu, pa tato ponese li sok, liliiij, zaboravi, pa tato piška mi se, pa tato kaka mi se. Ama, evo vi ovoliko more, piškajte, kakajte, jeste, ali ko će mi obriše dupe? Oo, gospode savaote! Pa žena, pomeri mi bre, biždeku nijedan, suncobran, utepa me slunce, pa namaži mi grbinu sa faktor 37, će se ispečem kao jareći čerek, od onu kremu duša mi se ubzde, pa što buljiš oči, matori perverznjaku, u one devojke u toples, ćerke mogu da ti budu! Na mene što mi fali? Ništa, mislim se, imaš i višak…
-Ne znam, ovo li je letovanje, ili robija? Naposletku, i na nas, muži, dođe red da se obanjamo. Uletim ja u talasi, vikam drugara mi, opštinara – „ajde be, dokle mu se još na nekoga nije pripiškalo i prikakalo, dokle još neki ne traži da mu mažemo snagu s pomade, ega se ne zduvoše od ono sunce, ajde be, dokle se još na nekoga ne prijedu lokumadesi, girosi i suvlaki, dokle se na još nekoga ne priigra sirtaki, upadaj u vodu, i mi da utopimo malko pačiki u slanu vodu“!
-On ni aber! Božemski me ne čuje, onako si svirka, čučnao s deca na plažu, uzeo koficu, lopaticu i grabuljicu, pravi zamak. Aman, doodi, koliki to zamak praviš, tvrđavu li, Kalimegdan li praviš?! On ništa, pravi se toša. Hu hu hu, svirka si, i s deca gradi onaj zamak, kao da se u nadnicu pogodio, kao da je iz Crnu Travu, a ne iz Poljanicu.
-Iskočim ja iz vodu, priđem mu, ajde be, reko, u vodu, što je dobra, topla i mokra i slana, puna s močku; evo sa`ću, kaže, a ne gleda me u oči, samo na deca da napravim zamak kralja Artura. I iskulira me. Tako jem`put, tako dvaput, napraviše smederevsku tvrđavu, reko, sad li još artiljeriju da navučete, nije šala na gradu topovi, nisu šala krnjo i zelenko; nego, ajmo mi u vodu. On opet hu hu hu, svirka si, a žena mu me rebrački pogleduje.
-Dok mi na mene ne tekna! Ama, reko, ti si mu žena, ti znaš, zašto on neće da uđe u vodu? Da možda ne ume da pliva, pa ga sramota, nego ovde izigrava Rada neimara? Tugooo, kad mi se ona iskrlješti – „što te tebe boli stojko da li moj muž ume ili ne ume da pliva?! Ti dokle će vodiš račun od drugi, a ne gledaš si svoje rabote? Neko tebe pita li te ti umeš li da voziš avion“?! Ripnaše, zbraše stvari, otidnaše iz Šefkohori li je, Fefkohori li je, i dan danas ne zbore s mene.
-A ja ostado zbunjen, drvce, samo stigo da pitam – „čekajte be, a biciklu zna li da vozi“?